Zdravstveni karton kao bič

Samo po sebi odavanje medicinske dokumentacije predstavlja krivično delo, a njeno publikovanje u medijima je i zabranjeno i kažnjivo. Međutim, radi se o granici koja je davno pređena u srpskom novinarstvu i koja je, u međuvremenu, eskalirala do oblika za koji posebna pravna regulativa čak nije ni osmišljena. Izmišljanje dijagnoza je postalo rasprostranjen sport i teško je ustanoviti da li su ga plasirali mediji pa prihvatili političari ili su političari iskoristili podobne medije za tu vrstu obračuna sa svojim neistomišljenicima. Odgovor na to pitanje ne može da da čak ni analiza poslednjeg medijskog skandala vezanog za „dijagnozu“ Stevana Dojčinovića, urednika Krika. Tačno je da se u javnosti prvi pojavio Pokret socijalista sa saopštenjem u kom mu je uspostavio stranačku dijagnozu plasiranu kao medicinsku („radi se o narkomanu i čoveku sklonom samopovređivanju“) i da su je potom , kao istinu, interpretirali mnogi mediji, ali analiza tabloidnih medija pokazuje da su poslednjih godina sami obavljali slične „sistematske preglede“ i imputirali ih javnosti. Recimo, nešto što se zove Informer je pre godinu dana za Dojčinovića objavilo da je „sado-mazo“. Teško je ustanoviti kada je ljudsko zdravlje postalo neophodna stavka u novinarstvu ili bar u onome na čemu većina insistira da i dalje zovemo novinarstvo. I kod nas i u svetu je uvek bilo tabloida koji su se time bavili i svesno kršili propise, plaćali kazne i povećavali svoje tiraže. Ali je to bila „zabava“ samo za mali broj listova i određeni broj čitalaca. Deluje da je u Srbiji to postala jedna od omiljenih i nezaobilaznih „zabava“ u vreme poslednjih dana Jovanke Broz, kada smo o njoj saznali ne samo šta je tog trenutka muči već svaku bolest koju je imala ili koju su joj zarad uveseljavanja masa pripisali. Recimo, iako u doba Tita nisu postojali zakoni koji su eksplicitno zabranjivali odavanje medicinske dokumentacije, nije postojao medij na kome se mogla čuti rečenica da njegova supruga ima „ozbiljne znakove paranoje“ i da bi se „morala lečiti“. O tome se pričalo na zatvorenim partijskim sastancima, a medijski je obelodanjeno tek kada su utvrđena stroga pravila o zaštiti podataka vezanih za zdravstveno stanje. Novi zakonski okvir po kom medicinski podaci nisu zaštićeni samo Zakonom o zaštiti podataka već i Zakonom o pravima pacijenata, čije sprovođenje nadzire Ministarstvo zdravlja (stupio je na snagu 30. 5. 2013) više je delovao kao startni pištolj za „razotkrivanje“ najosetljivijih podataka vezanih za Jovanku Broz nego kao „zaštita“ njenog medicinskog kartona. Ne samo da se javno raspravljalo o pomenutoj paranoji ili o tome da li je ikada u životu bila kod ginekologa, već je i njen prijem na Urgentni centar (23. 8. 2013) predstavljen kao početak rijalitija a ne borbe za život. Novinare je dočekao tadašnji direktor UC, a današnji ministar zdravlja Zlatibor Lončar, i obavestio ih da je dovezena u veoma teškom i polusvesnom stanju sa dekubitnim ranama i ranom na grudnom košu nepoznatog porekla. „Odmah smo pristupili reanimaciji i lekari se bore za njen život, jer je njen organizam u septičnom stanju, odnosno na početku sepse. Koliko znamo, duže vreme je odbijala da se leči, tako da je njen organizam u veoma zapuštenom stanju”, precizirao je Lončar. A dalje su sami posao „odradili“ novinari koji su se danima utrkivali u tome ko će preciznije, slikovitije i skandaloznije oslikati svaku ranu od ležanja na njenom telu. Tada je istoričarka Branka Prpa upozorila na nedostatak elementarne ljudske pristojnosti i dodala: „Celokupna istorija se pretvorila u petparačku priču, u špansku, tursku ili indijsku seriju i u tom kontekstu su onda takvi maniri uobičajeni.“ I to bi valjda bio početak tog medijskog „novog doba“. U međuvremenu su konzumentima tuđih nesreća ponuđeni i dodatni jeftini sadržaji u vidu mnogo rijalitija, ali to im jednostavno nije umanjilo glad za kopanjem po ličnim tragedijama. Naprotiv, što je degutantniji bio prikaz dobrovoljnog obelodanjivanja sopstvene intime preko sve većeg broja medija sa nacionalnom frekvencom (Pink, Hepi, B92), to je više rasla želja za saznanjima svačije intime, pa i onih koji na to nisu pristali, ali su sticajem okolnosti poznati. Zdravstveni kartoni Draga Nikolića i Bate Živojinovića mesecima su bili udarna vest, i kada se više nije moglo lamentirati nad bolesti i smrti, Neda Arnerić je pala sa balkona i ponudila novu dozu „zabave za mase“. „Nedi je život spasao viski“, objavljeno je na mnogim naslovnim stranicama tabloida i onih koji su se spremali u novom poglavlju „kulturne istorije“ da to postanu. Nova porodica i nova tragedija pokazale su se kao neiscrpni izvor kršenja svih etičkih i zakonskih normi, a pred javnošću je otvoren ne samo zdravstveni karton povređene glumice već i zdravstveni karton njenog supruga koji nije doživeo nesreću. Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić je tim povodom saopštio da je „u krajnje zabrinjavajućoj, gotovo grotesknoj suprotnosti sa zakonskim odredbama učestalo pojavljivanja podataka o zdravstvenom stanju u javnosti, u štampanim i elektronskim medijima”, da je to inkriminisano i Krivičnim zakonikom čiji član 146 predviđa da će se službeno lice koje podatke o ličnosti koji se prikupljaju, obrađuju i koriste na osnovu zakona, saopšti drugom ili upotrebi u svrhu za koju nisu namenjeni, kazniti zatvorom do tri godine. „Čak i ukoliko nadležni državni organi objave podatke koji spadaju u domen privatnosti, mediji tu informaciju ne smeju da prenose. Greška državnih organa ne podrazumeva ’dozvolu’ za kršenje etičkih principa profesije, istakao je Šabić. Međutim, uredništvo pojedinih tabloida bez ustručavanja je uzvratilo – zar da krijemo ili lažemo o informaciji koja piše u zvaničnom lekarskom izveštaju. Odgovor bi bio - da. Pravnici upozoravaju da je početak problema u tome što se krši prvo načelo po kom lekar ono što sazna ne sme da prenosi dalje, a sasvim je svejedno da li to čini usmeno ili pismeno. Radi se o krivičnom delu, ali prema dostupnim podacima do sada niko nije odgovarao zbog toga. Pre izvesnog vremena jedna klinika u Velikoj Britaniji je kažnjena sa 220.000 evra zbog curenja ličnih podataka pacijenta, a kod nas nijedan važniji slučaj nije dobio epilog iako je po zakonu zaprećena kazna do tri godine zatvora. U teoriji Ministarstvo zdravlja ima obavezu da štiti interese i privatnost pacijenata, ali tu su i zaštitnici pacijenata čiji je zadatak da na nivou institucije budu na raspolaganju svima onima koji misle da im je pravo prekršeno. Prekršajne i krivične sankcije za kršenje ovog prava izriču, ipak, sudovi, nakon što ovlašćeni državni organi utvrde počinioce, a to se ni u jednom od velikih slučajeva koji su s pravom potresli ne samo neposredno oštećene građane, već i javnost – nije desilo. Nekažnjeno kršenje ovog ljudskog prava se gotovo podrazumeva i kao da niko sem nezavisnih kontrolnih organa, pokoje nevladine organizacije i nekog baš savesnog novinara u tome ne vidi problem. I teško da će ga i videti imajući u vidu da upravo državni organi i visoki funkcioneri ne shvataju suštinu problema ili preciznije – suštinu zabrane upotrebe ili zloupotrebe takve dokumentacije. Recimo, svojevremeno je gradonačelnik Obrenovca Miroslav Čučković, bez ikakvih konsekvenci, izjavio da su predstavnici države dali predstavnicima kineske kompanije Mei ta na uvid 55.000 zdravstvenih kartona da iz njih izaberu najizdrživljivu radnu snagu i to nazvao „proverom pedigrea“. Samim tim, suštinsko pitanje je prestalo da bude zašto su nam tabloidi malo divlji i neprofesionalni, pa čak i kako novinari dolaze do zdravstvenog kartona, već šta u svemu tome radi država. Ali, tu smo gde smo (za sada) i u okviru zadatih ograničenja je ipak neophodno insistirati na činjenici da čak i kada greškom nekog drugog informacija o nečijem zdravlju postane javna, mediji to ne smeju da koriste. Zakon kaže da je u obavezi svakog novinara, pa i tabloidnog, da ne objavljuje medicinsku dokumentaciju, pa makar mu je lično dao direktor bolnice, neki gradonačelnik, ministar zdravlja ili predsednik države. I kao što se ne sme objavljivati ta vrsta dokumentacije kada su u pitanju glumci, pevači i svi oni čija intima predstavlja hranu primitivnijeg dela čovečanstva, tako se ne sme objavljivati ni kada su u pitanju zdravstveni kartoni političkih protivnika. A upravo to je postao najrasprostranjeniji vid kršenja aktuelnih zakona u poslednje dve godine i to uz pokroviteljstvo aktuelnog ministra zdravlja, koji je u obavezi da kontroliše primenu Zakona o pravima pacijenata. Najočitiji dokaz smo imali u slučaju kada je Kurir objavio da je bivši direktor tog lista Aleksandar Kornic podneo krivičnu prijavu protiv vlasnika Informera Dragana J. Vučićevića i direktora tog lista Damira Dragića „zbog iznude i podstrekivanja“, a Dragan J. Vučićević, u vanrednoj emisiji na Pinku, izvadio papir i pokazao gledaocima uz prigodan tekst: „Ovo je dokaz iz klinike za psihijatrijske bolesti ’Dr Laza Lazarević’, potvrda da je Aleksandar Kornic dva puta lečen u ustanovi ’Laza Lazarević’, 2014. i 2015, i da ima dve F dijagnoze“. To je uradio u prisustvu ministra Lončara, koji ne samo da nije imao primedbe na tako drastično kršenje zakona već je izjavio da „ne vidi ništa sporno što je javnosti pokazana medicinska dokumentacija jednog pacijenta“. I onda pojasnio: „Ja sam izašao kao resorni ministar zdravlja i zamolio da se ne zloupotrebljava čovek koji ima zdravstvene probleme. Po Ustavu stoji da u određenim situacijama ne važe neka pravila.“ Tačno je da po Ustavu nekada neka pravila ne važe, a to je samo u slučajevima kada je potrebno zaštititi bezbednost države, kada postoji pristanak lica da se objavi njegova dokumentacija ili kada postoji sudski nalog za to. S obzirom na to da Kornic nije pristao i da sudska odluka ne postoji, jedino što možemo da zaključimo jeste da je za ministra zdravlja tužba protiv čelnih ljudi Informera „napad na bezbednost države“. Verovatno će se na tu istu odredbu pozvati MUP i Ministarstvo odbrane kada na red dođe krivična prijava koju je protiv njih podneo Rodoljub Šabić, zbog krivičnog dela „neovlašćeno prikupljanje ličnih podataka“ o poslaniku Zoranu Živkoviću. Pod uslovom da dođe na red jer je poverenik podneo prijave i protiv Zlatibora Lončara i Slavice Đukić Dejanović zbog „slučaja Kornic“, ali nam je epilog izostao. Ipak, ostaje nada da u ovom slučaju neće, imajući u vidu da je ne samo obelodanjena poverljiva dokumentaciju o Živkoviću već je netačno interpretirana i zloupotrebljena i to na skupštinskoj sednici koju je prenosio javni servis. Tom prilikom je šef poslaničkog kluba SNS-a Aleksandar Martinović, u želji da dokaže i pokaže kako je lider Nove stranke lud i kako ne bi trebalo da ima dozvolu za nošenje oružja, sa milionima građana Srbije podelio najzaštićenije podatke koje ni sam ne bi smeo da poseduje i do kojih nema nijedan zakonski način da dođe tvrdnjom da su ga „baš zvali iz Vojnog odseka iz Niša“ i poslali mu faksom dokumenta o Zoranu Živkoviću u kojima je navedeno da on nije sposoban za služenje vojnog roka jer se „nalazi u stanju najtežih poremećaja funkcija“. Hteo, ne hteo RTS se našao u poziciji da prekrši zakon i prenese nečije poverljive zdravstvene podatke, a nakon toga je sa njima mogao da radi ko šta hoće. U sve većoj krizi svakog kriterijuma i ljudskosti ne bi trebalo da nas čudi ni završni čin u kom su ne samo mediji lamentirali nad zdravljem urednika Vranjskih Vukašina Obradovića nakon hospitalizacije tokom štrajka glađu, već i u uključivanju policije u sve to. Verovatno bi se mogla upotrebiti floskula da se „nikada ranije u istoriji“ nije dogodilo da policija ode do bolnice i proveri sa kolikim krvnim pritiskom je neko primljen da bi se ustanovilo ima li ili nema tu još malo materijala kojima bi se mogla hraniti tabloidna stvarnost. I gde bi moglo da bude rešenje? Naravno da je neophodno opismenjavanje i medijske publike i autora njihovog sadržaja i institucija, ali to je dug i neizvestan proces. A sasvim bi bilo dovoljno, za sada, poštovati samo postojeće zakone.