Bitan je monopol nad glasačima

Četiri godine nakon što je napisao Kapital, Karl Marks je kao predsednik Generalnog saveta Međunarodnog udruženja radnika - Prve internacionale, u julu 1871. dao intervju R. Landoru za NJujork vorld. NIN je ceo intervju objavio pre dve godine, u ediciji „Veliki intervjui“, a ovom prilikom prenosimo izvode iz razgovora, koji se smatra „jednim od prvih ovaploćenja marksističkih ideja“. Šta je Međunarodno udruženje radnika? Sve što vam je potrebno jeste da pogledate pojedince od kojih je ono sastavljeno – a to su radnici. Da, ali vojnik ne mora da bude predstavnik državnih struktura koje njim upravljaju... Šta ako su oni samo oruđe u rukama odvažnog a ne preterano skrupuloznog malog skupa? Nemate nikakve dokaze za to. A poslednja pobuna radnika u Parizu (od 18. marta do 28. maja 1871. radnici su preuzeli vlast i proglasili Parisku komunu - prim.ur.)? Pre svega zahtevam dokaz da je uopšte postojala bilo kakva zavera – da se desilo bilo šta što nije legitimna posledica okolnosti u datom trenutku; ili, u slučaju da se zavera dokaže, zahtevam dokaze o učešću Udruženja u njoj. Prisustvo tolikog broja pripadnika Međunarodnog udruženja radnika među učesnicima Komune? Onda je u pitanju i zavera „slobodnih zidara“, pošto ni njihov udeo u radničkom sloju ni na koji način nije zanemarljiv. Ne bi me iznenadilo, zaista, kada bih čuo da je papa zapravo organizovao pobunu zarad sopstvenih ciljeva. Međutim, šta kažete na drugačije objašnjenje? Ustanak u Parizu izveli su radnici Pariza. Oni najsposobniji među njima su zasigurno postali njihove vođe i njihova uprava, a ispostavilo se da su najsposobniji među radnicima istovremeno i pripadnici Međunarodnog udruženja radnika. A opet, udruženje kao takvo, može da ni na koji način ne bude odgovorno za njihove akcije. Francuska policija kaže da je u stanju da dokaže vaše saučesništvo u nedavnim događajima, da ne pominjemo one prethodne. Nećemo uopšte diskutovati o tim događajima, ako nemate ništa protiv, pošto oni predstavljaju najbolji dokaz navodne ozbiljnosti svih onih optužbi za zaveru koje su upućene Internacionali. Možda pamtite te prethodne „tračeve“. Najavljen je plebiscit, i bilo je poznato da su mnogi glasači počeli da se predomišljaju. Više nisu toliko snažno verovali u vrednosti imperijalne vlade, kao što su počeli da sumnjaju i u postojanje društvenih opasnosti, od kojih ih je ona navodno štitila. Vlasti su morale da pronađu novu užasavajuću avet, i policija je preuzela na sebe taj zadatak. Logično, pošto su njima svi radnici jednako mrski, izabrali su da šikaniraju Internacionalu. Došli su na briljantnu ideju: da pretvore Međunarodno udruženje radnika u tu željenu avet, čime bi postigli dvojaki efekat, tj. istovremeno bi diskreditovali udruženje i zadobili bi poverenje društva u imperijalni cilj. Otuda i apsurdna „zavera“ protiv carevog života, kao da bismo mi imali bilo kakvu korist od ubistva tog jadnog starca. Uhapsili su vodeće članove Internacionale, dokazi su lažirani, slučaj je bio spreman da izađe na sud, a u međuvremenu su održali referendum. Međutim, ta komedija je bila samo surova farsa. Inteligentna Evropa, koja je prisustvovala predstavi, ni u jednom trenutku se nije uhvatila u zamku, i samo su glasači u okviru francuskog seljaštva u farsu poverovali. Britanska štampa, koja je od početka izveštavala o ovom bednom slučaju, previdela je da podnese račun o tome kako se on okončao. Francusko sudstvo, koje je postojanje zavere slepo prihvatilo zahvaljujući uljudnosti među državnim zvaničnicima, bilo je prinuđeno da zaključi kako ne postoje nikakvi dokazi o umešanosti Internacionale. Verujte mi, i ova druga spletka je ista kao i prva. Francuska javnost se još jednom bacila na posao: od nje se traži da objasni najširi građanski pokret koji se ikada javio na ovom svetu. Postoji na stotine znakova u našem dobu koji ukazuju na ispravno obrazloženje: jačanje inteligencije među radnicima; porast raskoši i nesposobnosti u vladajućem staležu; započeti istorijski procesi koji će se okončati kada najzad dođe do prenošenja moći s jedne klase na narod; očigledno poklapanje vremena, mesta i okolnosti koji odgovaraju snažnom pokretu emancipacije. Međutim, da bi to sagledao, državni zvaničnik bi morao da bude filozof, iako nije mnogo bolji od običnog potkazivača. Po svojoj prirodi, dakle, on se okreće objašnjenju kakvo pruža potkazivač: u pitanju je „zavera“. NJegova stara aktentašna puna falsifikovanih dokumenata pružiće i dokaze. Ovog puta će Evropa, vođena strahom, poverovati u njegovu priču. Jeste li pokušali da pobijete mnogo takvih lažnih izveštaja? Sve dok nisam potpuno malaksao od posla. U cilju da uvidite s kakvim su strašnim nemarom oni smućkani, napomenuću vam da je jedan od tih izveštaja naveo kako je Feliks Pjat pripadnik Internacionale. A nije? Udruženje bi teško dozvolilo prijem tako budalastom čoveku. Jednom prilikom se drznuo da objavi vatreni proglas u naše ime, što je bez odlaganja bilo opovrgnuto, mada, da budemo pošteni, moram da kažem da je štampa, naravno, ignorisala pomenuto odricanje. A Macini (italijanski revolucionar i filozof Đuzepe Macini bio je ideolog pokreta za ujedinjenje Italije Rizođimento, za koji se borio i politički i oružano - prim.ur.)? Da li je i on vaš član? Ah, ne (smeh). Ne bismo daleko dogurali da nismo prevazišli okvir njegovih ideja. Iznenađujete me. Bio sam uveren da on zastupa najprogresivnije stavove. On ne zastupa ništa drugo do zastarelu ideju o republici srednje klase. Mi ne želimo da budemo deo srednje klase. On se trenutno nalazi toliko u začelju modernog pokreta koliko i nemački profesori koji se, bez obzira na to, i dalje u Evropi smatraju apostolima prosvećenog demokratizma budućnosti. Oni to i jesu bili, jednom – pre ’48, možda, kada se nemačka srednja klasa jedva izborila za odgovarajući razvoj. Ali sada su se u celini pretvorili u reakcionare, i proletarijat ih više ne poznaje. Čini se da su lideri novog međunarodnog pokreta morali sami da oforme svoju filozofiju na isti način kao i svoje udruženje. Tačno tako. Malo je verovatno, na primer, da se možemo nadati uspehu u našoj borbi protiv kapitala ako taktiku izvodimo iz, recimo, Milove političke ekonomije (DŽon Stjuart Mil bio je zagovornik liberalizma i jedan od najuticajnijih filozofa 19. veka u engleskom govornom području – prim. ur.). On je zacrtao jednu vrstu odnosa između radničke klase i kapitala. Mi se nadamo da ćemo pokazati kako je moguće ustanoviti još jednu. A Sjedinjene Države? Glavni interesi našeg delovanja trenutno se odnose na stara evropska društvena uređenja. Mnoge okolnosti su do sada sprečavale da problem radničke klase u Sjedinjenim Državama dosegne sveopšti značaj. Međutim, one ubrzanim tempom nestaju, i taj problem ubrzanim tempom raste, kao i u Evropi, uz jasnu razdvojenost radničke klase od ostatka zajednice i njenog odvajanja od kapitala. Čini se da će se u ovoj zemlji do željenog rešenja, kakvo god ono bilo, doći bez nasilnih revolucionarnih sredstava. Engleski sistem agitovanja putem govornice i štampe, dok manjine ne budu pretvorene u većinu, predstavlja znak nade. Što se toga tiče, nisam toliko optimističan kao vi. Engleska srednja klasa je oduvek pokazivala dovoljnu spremnost da prihvati odluku većine, sve dok i dalje drži monopol nad glasačkim telom. Međutim, zapamtite moje reči, istog trenutka kada shvati da je nadglasana po onim pitanjima za koje smatra da su od životne važnosti, ovde ćemo imati novi robovlasnički rat.