Bitka na četiri fronta

Sad kad su prošli i nemački izbori, Evropa je stigla do završetka sezone kontinuiranih političkih potresa. Vreme je za akcije kojima će se adekvatno odgovoriti na poremećaje izazvane ishodima izbora u proteklom periodu. Frans Timermans, potpredsednik Evropske komisije, prošle godine je stanje u kome je Evropa opisao kao „multikrizno“: bregzit, izbeglice, „neliberalne demokratije“ u Mađarskoj i Poljskoj, i dalje nerešena kriza evra, te geopolitički rizici za koje se odgovornost pripisuje Donaldu Trampu i Vladimiru Putinu. Sve ovo su izazovi za evropski projekt započet pre 60 godina Rimskim ugovorom. Ali krize uvek otvaraju i nove mogućnosti. A prošlogodišnja multikriza dovela je do konvergencije takvih mogućnosti. Evropski lideri više nemaju izgovora za nedelovanje dok čekaju sledeću priliku u kojoj će im birači natrljati nos. Ekonomske reforme u Francuskoj, nelagoda u Nemačkoj zbog izbeglica i evra, novi odnos prema evropskim integracijama u Briselu, te nagoveštaji da bi bregzit mogao da bude prolongiran na neodređeno vreme, ili čak kompletno izbegnut: sve ovo kreira nove mogućnosti za obuzdavanje opasnih sila oslobođenih prošlogodišnjim populističkim pobunama. Ali da bi se prilike koje se ukazuju iskoristile potrebno je ostvariti četiri simultana politička i ekonomska proboja širom Evrope. Francuska mora nešto da preduzme po pitanju preterane regulative i prekomerne javne potrošnje. Nemačka mora da preispita svoju fiskalnu i monetarnu dogmu. Britaniji je potrebno da redefiniše svoj odnos prema nacionalizmu i imigraciji. A zvaničnici EU moraju da se odreknu opsesije da sve zemlje članice usmeravaju ka sve integrisanijoj uniji kakvu mnogi od njenih stanovnika ne žele. Bez simultanog proboja na sva četiri fronta teško je zamisliti napredak na svakom od pojedinačnih planova ove multikrize. Svako popuštanje politike štednje koju je nametnula Nemačka će, recimo, zahtevati dokaze da se u Francuskoj sprovode ekonomske reforme; ali će francuske reforme uspeti samo ukoliko Nemačka pristane na velikodušnija fiskalna pravila i podrži monetarne politike koje će doneti korist slabijim članicama evrozone. Na sličan način, bregzit bi mogao da bude izbegnut ili odložen na neodređeno vreme ukoliko bi EU ponudila produžetak pregovaračkog procesa i posle marta 2019. (kada bi Britanija trebalo da zvanično istupi iz Unije, prim.) i predložila neke skromne ustupke u vezi s pitanjem imigracije i socijalnih davanja. Ali evropski lideri bi takve ustupke razmatrali samo ako vide jasne dokaze da su se britanski birači predomislili po pitanju napuštanja EU. Uzmimo sad u obzir nemačke birače koji su se okrenuli protiv kancelarke Angele Merkel i njenog koalicionog partnera Socijaldemokratske partije (SPD) pre svega jer osuđuju ono što vide kao nekontrolisani priliv imigranata, te neosnovana transferna plaćanja Grčkoj. Ti birači će se protiviti fiskalnoj i monetarnoj integraciji neophodnoj da bi se evrozona stabilizovala ako veruju da će njihov novac biti potrošen na subvencionisanje siromašnih članica na periferiji Unije koje odbijaju da sarađuju na rešavanju izbegličkog pitanja i ne pridržavaju se evropskih zakona. Jedini način da se nemački birači uvere da njihov novac neće otići na pogrešnu stranu bio bi kreiranje zasebnih političkih institucija i zasebnog budžeta evrozone. To je predlog koji zagovara francuski predsednik Emanuel Makron i koji Merkelova u principu podržava. Ali planovi za takvu Evropu u dve brzine mogu da zažive samo ako Merkelova nadvlada nemačke nacionaliste koji žele da unište evro, i samo ako Makron može da ućutka integracionističke zilote u Briselu koji bi da sve članice EU nateraju na ulazak u evrozonu. Na prvi pogled, simultani napredak na više frontova čini se kao nešto čemu se nije realno nadati. Na kraju krajeva, čak i ako bi šanse da se proboj ostvari na sva četiri plana - u Francuskoj, Nemačkoj, Britaniji i Briselu - bile fifti-fifti, verovatnoća da se sve poklopi kako treba i dalje bi bila 6,25 odsto. Na sreću, postoje barem dva razloga za odbacivanje takvog naizgled logičnog skepticizma. Prvo, političke i ekonomske odluke s kojima se lideri širom Evrope sada suočavaju su sve samo ne nezavisne jedne od drugih. Ono što se događa u Parizu, Londonu i Briselu će krucijalno zavisiti od programa nove nemačke vlade koji će Merkelova ispregovarati s budućim koalicionim partnerima. Podjednako značajno, EU birokratija će morati da prihvati - i to s entuzijazmom - koncept Evrope u dve brzine. Ovo znači odustajanje od predubeđenja da sve članice EU idu ka istom cilju, te od odnosa prema onim zemljama koje nisu u evrozoni kao prema drugorazrednim članicama. Pretpostavimo sada da su evropski lideri shvatili da je jedini realni način da se sačuvaju evropska stabilnost i napredak usvajanje modela Evrope u dve brzine, ili u koncentričnim krugovima, tako što će politički više integrisane članice evrozone biti okružene slabije povezanom ekonomskom konfederacijom zemalja koje nisu uvele evro. Pod takvim okolnostima, Britanija bi verovatno promenila svoj stav o bregzitu. Ukoliko se to ipak ne bi dogodilo, Britanija bi nekoliko godina provela u tranzicionom limbu, da bi se onda skoro izvesno ponovo priključila Švedskoj, Danskoj, Poljskoj, Mađarskoj i Češkoj u spoljnom prstenu članica EU koje ne žele da se odreknu dela suvereniteta na način na koji to zahteva članstvo u evrozoni. Ta spoljna orbita bi onda snagom ekonomske gravitacije privukla i Norvešku i Švajcarsku. Ovo ukazuje na drugi razlog da se veruje kako bi evropski lideri mogli da postignu da širom Evrope simultano dođe do političkog i ekonomskog proboja. Neophodne odluke koje treba doneti u Parizu, Berlinu, Londonu i Briselu nisu nešto što zavisi od toga na koju će stranu pasti novčić. U svim demokratskim zemljama i za birače i za političke lidere postoje snažni podsticaji da donose odluke koje podržavaju ekonomski prosperitet i političku stabilnost onda kada postane očigledno da su alternative ili ekonomski štetne ili politički opasne. To je tačka koju su, može argumentovano da se kaže, francuski birači dostigli kada su izabrali Makrona, a sličan prelomni trenutak brzo se približava u Britaniji, kako rizici i kontradikcije bregzita postaju sve očigledniji. Sve što preostaje, jeste da i Nemačka shvati da njen prosperitet i bezbednost zavise u većoj meri od integrisane evrozone u sklopu Evropske unije fleksibilnije nego što je to sada.