Etiketa rezervisana za strance

Stiven Kreg Pedok je u Las Vegasu za sobom ostavio 58 mrtvih, 489 ranjenih, 23 komada oružja, 23 kilograma neupotrebljenog eksploziva, 1.600 neiskorišćenih metaka, ali nijedno parče papira kojim bi nam objasnio šta mu je bilo na pameti dok je 1. oktobra sa prozora hotelske sobe streljao raspevane ljubitelje kantri muzike. Jedini papir koji su istražitelji našli u Pedokovom apartmanu, ispunjen brojkama koje su isprva obećavale nekakav ključ za dešifrovanje pucačeve svesti, zapravo je balistički proračun optimalne putanje metaka uzimajući u obzir daljinu meta i snagu vetra te lasvegaske večeri. Budući da to o ubici ne govori ništa osim da je i masakru pristupio hladnoćom revizora i investitora, što je nekada bio, vredi poslušati i mišljenja koja nam instinktivno zvuče odbojno. Jedno takvo je u NJujorkeru iznela Maša Gesen. U kabasto imenovanom, ali interesantnom tekstu „Zašto bi trebalo da se odupremo tome da lasvegasku pucnjavu nazovemo `,terorizmom’”, Gesen se poziva i na oksfordskog politikologa Luizu Ričardson i na FBI, kojima je politički cilj jedna od ključnih karakteristika terorističkog čina. A nikakvo parče politike, rekosmo, nije za sada nađeno u pustoši koju je za sobom ostavio Stiven Kreg Pedok. „To što su ljudi prestravljeni ne znači nužno da je posredi teroristički čin. Ovo je važno jer je jezik važan. Kada se termini koriste preširoko ili ofrlje, gube značenje”. Kada beli američki autor kaže da belac koji je ubio pedeset osam civila nije terorista, instinktivno ćemo pomisliti da ubice razlikuje po boji kože. Maša Gesen – Marija Aleksandrovna Gesen u prethodnom, ruskom životu – nikako, međutim, nije očigledan kandidat za takvu etiketu. Gesenova je iz Rusije morala pobeći zbog statusa vodećeg borca za gej-prava i žestoke kritike Vladimira Putina, koju ne dvoji od kritike Donalda Trampa. NJen tekst u NJujorkeru nakon odbojnog uvoda vrlo brzo skreće u osudu američkog rata protiv terorizma, maltretiranja uhapšenika, pa i u podsećanje da je za Ameriku naoružani belac veća pretnja nego „musliman, imigrant, pa čak i islamski ratnik”. Maši Gesen se izgleda može verovati da želi precizne termine radi srećnijeg sveta. „Ako neljudsko, nelogično i često nezakonito oružje rata protiv terorizma uperimo protiv još više neprijatelja, samo ćemo dalje srozati našu pravnu i političku kulturu”, zaključuje Gesenova. NJoj se može verovati, ali se, avaj, mnogima drugima ne može nikako. Da li zaista treba verovati da DŽo Lombardo – šerif okruga Klark, kome pripada Las Vegas – ni u jednom obraćanju javnosti, čak ni spontano, u početnom haosu, Pedokov pokolj nije krstio terorističkim samo zato što još nije pročitao sve udžbenike politikologije iz lokalnih biblioteka? Na tu ga tešku reč nije primoralo čak ni to što propisi države Nevade – kojoj takođe pripada Las Vegas – terorizam definišu kao „bilo koji čin ili pokušaj čina sabotaže, prinude ili nasilja kojim se opštoj populaciji nameravaju naneti teške telesne povrede ili smrt“, bez ikakvog pomena „viših ciljeva“. Da li zaista treba verovati da su se svi novinari koji su Pedoka oslovljavali tehnički („pucačem“), opisno („bivšim računovođom“), moralizatorski („kockarom“), poetski-policijski („usamljenim vukom“), pa i tabloidno („dedom“), ali nikako teroristom, vodili time šta o terorizmu misle oksfordski profesori? Čak i ako poverujemo u tu nemogućnost, šta se onda zbivalo pre šest godina, kada je Anders Bering Brejvik u Norveškoj ubio 77 i ranio 319 ljudi, i u manifestu od 1.500 strana objasnio da to čini baš zato što je belac, hrišćanin i desničar, a mediji ga svejedno masovno zvali „ludakom“? Šta se zbivalo, za londonski Gardijan je podsetio njujorški pisac i profesor Mustafa Bajumi. „U SAD imamo dvostruke standarde razgovora o terorizmu. Ta optužba gotovo uvek ide uz muslimane. Stiven Kreg Pedok je ubio najmanje 58 ljudi i ranio više od petsto. Ako to nije knjiška definicija Nevadinih propisa o terorizmu, ne znam šta jeste. Pa ipak, kada su ga na konferenciji za štampu pitali da li misli da je pucnjava bila teroristički čin, šerif DŽo Lombardo je odgovorio: `Ne. Ne u ovom trenutku. Verujemo da je reč o lokalcu`, implicitno tvrdeći da je sav terorizam inostranog porekla. Ovaj previd nije samo Lombardov. Ni gradonačelnica Las Vegasa Kerolin Gudman nije nazvala Pedoka teroristom, već `ludakom punim mržnje’. Nema sumnje da će i mnogi drugi ponavljati taj dojam narednih dana. I Donald Tramp, koji žudi za svakom prilikom u kojoj može da izgovori `radikalni islamski terorizam’, pucnjavu je nazvao ’činom čistog zla.’“ Bajumi dodaje da bi se Pedokovo besnilo moralo uklopiti i u saveznu, strožu definiciju „domaćeg terorizma“, koja zahteva da terorista „masovnim uništenjem“ namerava uticati na „upravljanje državom“, jer je, veli Bajumi, teško zamisliti da Pedok jednom od najgorih masovnih pucnjava u američkoj istoriji nije nameravao da utiče na upravljanje državom. Teško je, ali nije i nemoguće, i treba podsetiti da bi Maša Gesen – sasvim po strani od još jednom dokazanog belog rasizma i islamofobije – mogla biti u pravu, te da Pedok nije terorista već „samo“ masovni ubica. Postoji, međutim, u terminološkoj zbrci lasvegaskog jada važan detalj koji prelazi čak i rasne i verske zidove. „Moramo da saznamo šta mu se dogodilo; nešto se dogodilo mom bratu”, rekao je Erik Pedok. Na stranu što se belim hrišćanima koji ubijaju uvek „nešto dogodi“, i to nas zanima sve do tabloidnog dna, a malo nas interesuje ili nimalo ne zanima šta se „dogodilo“ već zaboravljenom Abdelhamidu Abaudu, organizatoru pariskog pokolja iz 2015 – jer je on musliman, i to je dovoljno objašnjenje – Si-En-En, pitajući se zašto su Pedokovi motivi uopšte važni, zaključuje da kopajući po motivima možda najviše pokušavamo da zadovoljimo ljudsku znatiželju. Tome treba dodati – i da se utešimo. Maša Gesen upravo tvrdi da se rečju „terorizam“ distanciramo od neshvatljivog užasa, zamišljajući teroristu kao nadljudsko čudovište. No ne važi li to još više za reč „ludak“? „Terorista“ bi i dalje mogao biti ljudsko biće, možda čak i sa legitimnim jadima koji su ga učinili zločincem, ali nazvati nekoga „ludakom“ znači definitivno ga izopštiti iz našeg sveta. Možda, dakle, iznad sveg belog licemerja, rasizma i islamofobije, po ko zna koji put potvrđenih u Las Vegasu, stoji bojazan da bi i Pedok i Brejvik, ako ne bi bili „ludaci“, bili ljudska bića kojima je razloge za zločin, koliko god bili bizarni, moglo dati samo društvo u kome žive, dakle mi sami.