Pisac emotivnih padova

Kad ne živiš u domovini svojih predaka i ne pišeš na maternjem jeziku, onda si pisac zemlje čiji si državljanin. Kazuo Išiguro je tako britanski pisac japanskog (samurajskog) porekla, i kako je to povodom sebe smislio DŽordž Stajner (rođeni Francuz, američki filozof, pisac i predavač), on je ekstrateritorijalni pisac. Sam Išiguro je to, povodom sebe, najbolje objasnio: „Odrastanje u japanskoj porodici u Engleskoj bilo je ključno za moje pisanje, i ono mi je omogućilo da sagledam stvari iz drugačije perspektive od svojih britanskih sunarodnika. Odrastao sam sa veoma jakom slikom te druge zemlje za koju su me vezivale jake emocije. U Engleskoj sam, u svojoj glavi, stalno gradio sliku imaginarnog Japana... LJudi ne mogu da budu dve trećine nešto i jedna trećina nečeg drugog. Temperament, ličnost, izgled, ne dele se na taj način i delovi čovekove ličnosti nisu jasno podeljeni. Mi smo zapravo smešni homogeni miks raznih stvari i to je nešto što je postalo uobičajenije u drugoj polovini prošlog veka, odnosno krajem prošlog veka. LJudi imaju mešani kulturni bekgraund, mešani rasni bekgraund, to je ono kuda svet ide.“ Veoma zanimljiv intervju sa Kazuom Išigurom pripremio je Šon Metjuz i nalazimo ga u jednoj od novijih studija o ovom piscu, izdatoj u okviru edicije Savremene kritičke perspektive, gde Išiguro govori o ulozi svoje supruge Lorne Mekdugal u njegovom radu: „Na svojoj poslednjoj knjizi Sahranjeni džin počeo sam da radim još 2004, ali sam pisanje prekinuo nakon što sam Lorni pokazao deo rukopisa. Smatrala je da je u pitanju koještarija. Problem je u tome što, kada mi je bila devojka, ja nisam bio pisac. Dakle, dok čita moje rukopise, ona me i dalje posmatra kao tek diplomiranog studenta koji mašta o tome da se jednog dana bavi pisanjem. NJu to uopšte ne zastrašuje, i dalje me kritikuje na isti način kao što je to činila dok sam tek počinjao i nisam još bio objavljen. Ona je vrlo stroga, mora da bude. Raspravljamo o mojim romanima, romanima drugih ljudi, filmovima koje gledamo, predstavama koje posećujemo od 1980 – 35 godina! Postoje neke stvari oko kojih se slažem sa njom i neke oko kojih se večito ne slažem. Dakle, neke stvari koje kaže ne uzimam za ozbiljno, ali ima i onih drugih za koje znam da su relevantne. Postoje određene oblasti u kojima je ona veoma jaka… Ona, zapravo, nikada ne kritikuje. Uvek se radi o načinu na koji sam nešto izveo. Ona bi rekla „Ovo nisi dobro uradio. Znam šta želiš da postigneš, ali ovako ti nije uspelo.“ Mislim da mi nikada nije rekla „Ideja tvog romana je pogrešna.“ Na pitanje zašto je svoj poslednji roman Sahranjeni džin toliko dugo ostavio po strani jer je rukopis započeo pre više od deset godina, Išigura objašnjava: „Često sam prestajao sa pisanjem i ostavljao knjige na nekoliko godina. Ne daj mi nikada da odem, prethodni roman, tri puta sam pokušavao da napišem! Navikao sam na tu ideju da knjige koje pišem mogu da ostavim u stranu, pa ako im se nakon dve, tri godine vratim… mogu da ih promenim. Možda mi se razvila mašta ili mogu da razmišljam o novom kontekstu ili načinu da nešto uradim. Dešavalo mi se i ranije, pa ne paničim kada mi neko kaže „Stavi to na stranu.“ Iz iskustva znam da takva stvar može da bude veoma dobra. Da li je Išiguro ikada osetio pritisak da treba da piše više? Objavio je samo osam romana u toku tridesetpetogodišnje karijere: „Na početku svoje karijere sam odlučio da broj knjiga koje postoje na svetu nije problematičan. O tome sam diskutovao sa urednikom izdavačke kuće Faber & Faber Robertom Mekramom, čovekom koji me je otkrio. Nakon prvog romana sam ga pitao koliko bi vremena trebalo da prođe dok ne objavim drugu knjigu. Rekao mi je „Pa, za tvoju karijeru bi najbolje bilo da objaviš knjigu na svake dve godine.“ Uvek ga podsećam na ovo, jer smo i dalje veoma dobri prijatelji, i on uvek kaže da je to bio glup savet! Ali sećam se da sam tada pomislio „To je za mene nemoguće“. Tada sam odlučio da ne želim kvantitativno da doprinesem književnosti, ono što sam smatrao da moram da uradim jeste da pokušam da stvorim dela koja su malo drugačija od onih koja već postoje. Koja je svrha u pukom dodavanju na već postojeću planinu knjiga osim ako ne napišem nešto novo ili malo drugačije? Stenli Kjubrik je za mene neka vrsta uzora, on je mnogo vremena provodio razmišljajući o projektu i svaki film je potpuno drugačiji od prethodnih. Mislio sam „Moram da budem kao Kjubrik. Uzeću koliko god mi je vremena potrebno.“ To bi mi omogućilo da svaki put sagradim novi svet. Šta Išiguro prvo smisli, priču ili svet dela? Na ovo pitanje, 114. nobelovac iz oblasti književnosti, odgovara: „Scenu biram u skladu sa potrebama priče. I u stvari, to me često dovodi u teške situacije. Često imam priču, ali nisam odlučio gde bi trebalo da se odvija, u kom vremenskom periodu… Osećam se kao da izviđam lokacije za film. Postavka, a to uključuje vreme i mesto, jedan je od mojih glavnih alata u pričanju priče. Postao sam prilično zainteresovan za stvaranje tog malog sveta. Takođe, muzika je veoma važna za moj način pripovedanja. U muzici, posebno ako se udubite u neku pesmu, čak i ako nema reči, postajete duboko svesni određene emocije koja u njoj vlada. A kada pišem, ono što pokušavam da uradim je da prenesem određenu vrstu emocije ili raspoloženja. Tako, često uhvatim sebe kako razmišljam o atmosferi u određenoj pesmi koja mi se dopada, a koja je bliska emociji koju želim da uhvatim. U poslednjih nekoliko dana sam putovao i, iz nekog razloga, razmišljao sam o svojoj omiljenoj kompoziciji od Kita DŽereta, pijaniste za koga mislim da u toj pesmi opisuje stariju osobu koja se osvrće na svoju mladost. U pitanju je instrumental, bez reči, pa sam razmišljao kako bih voleo da prenesem tu priču u sledećem romanu. Potrebna mi je ta vrsta atmosfere, mešavina žala i ponosa. Ali to osećanje možete imati samo slušanjem muzike… Problem za pisce je taj što zbog upotrebe reči kao alata, a reči se često koriste u esejima i raspravama, nailazimo na iskušenje da mislimo da uvek moramo da razmišljamo u okvirima logičnih intelektualnih obrazaca. Naravno, to je važan aspekt pisanja romana, ali je za romanopisca takođe važno da maštu koristi kao što bi je i muzičar, kompozitor ili slikar koristili, na neki nelogičan način. Mislim da je za mene veoma važno da ne postanem neka vrsta intelektualnog pisca.“ Nema sumnje da je prva asocijacija kada se izgovori ime Kazuo Išigura, njegovo remek-delo roman Ostaci dana. Dodatnu popularnost stekao je činjenicom da je ekranizovan i kao istoimeni film imao ogroman uspeh. Maestralni Entoni Hopkins i Ema Tompson doprineli su tome. Ova priča bazira se na sećanju ostarelog batlera Stivensa koje datira od 1956. i obuhvata period od tri decenije. A šta znači za ovog junaka poziv batlera, Išiguro veoma ubedljivo dočarava kada Stivens u romanu govori: „Kažu da batleri istinski postoje samo u Engleskoj. Ostale zemlje, bez obzira na naziv koji se u njima upotrebljava, imaju samo sluge. Verujem da je to tačno. Kontinentalci nisu kadri da budu batleri zato što su kao soj nesposobni za emocionalnu uzdržanost koja je svojstvena samo Englezima. Kontinentalci su – kao uostalom i Kelti – po pravilu nesposobni da vladaju sobom u trenucima jakih uzbuđenja. Oni su – ako mi oprostite što se izražavam tako grubo – slični čoveku koji će na najmanji povod strgnuti sa sebe odelo i košulju i trčati tamo-amo vrišteći iz sveg glasa. Jednom rečju, dostojanstvo je nešto što ih prevazilazi. Mi Englezi smo u tom pogledu u velikoj prednosti nad strancima, pa će se upravo zbog toga, čim pomislite na nekog velikog batlera, neminovno pokazati da je on Englez.“ Gordana B. Todorović je 1992. dobila najveću nagradu za prevođenje u Srbiji Miloš N.Đurić za prevod romana Kazuo Išigura Slikar prolaznog sveta. Dobar znalac dela ovog pisca, ona je u pogovoru prevoda ove knjige, o tada mladom piscu napisala: „Smirena i gospodstvena, Išigurova proza je čudesno uzbudljiva za sve one koji uživaju u tananosti maštovitih nagoveštaja; ona ima moć da oživi svet u staklenoj kugli i unese ga u žižu prozaičnih činjenica poigravajući se perspektivom približavanja i udaljavanja, ali uvek zadržavajući preciznost osmišljenih poteza obiljem boja i svetlosti… Na kraju čitanja, kada se zastane sa sumnjom u rasplamsalost sopstvene imaginacije, u domen intuicije da se pronikne u mnoge prelive nagoveštaja o čovekovoj sudbini, ostaje dubok utisak o mladom autoru kao magu čija reč ohrabruje nadu u humanist i snagu osećajnosti.“ Sekretar Švedske akademije Sara Danijus pročitala je obrazloženje žirija u kojem se kaže da je Nobelova nagrada dodeljena piscu „koji u romanima velikih emotivnih padova otkriva bezdan ispod našeg iluzornog osećaja povezanosti sa svetom.“ Išiguro kod kladioničara nije bio čak ni na širem spisku favorita. Vodeći kandidati, sve do nekoliko sati pred dodelu priznanja, bili su Kenijac Ngugi va Tiongo i Japanac Haruki Murakami, nakon čega ih je pretekla trećeplasirana Kanađanka Margaret Atvud. Ceremonija dodele nagrada održava se, tradicionalno, u Stokholmu 10. decembra, na dan kada je umro osnivač ovog prestižnog priznanja. Novčana vrednost Nobelove nagrade je milion dolara.