Pomozimo Ani

Ako je, nekom čudnom logikom, formalna premijerka Ana Brnabić u uspehe u prvih sto dana mandata Vlade uvrstila i 30 medalja srpskih sportista sa velikih takmičenja, to bi moglo da znači da je samo loš tajming sprečio da na isti samohvalisavi spisak smesti i prestižnu nagradu Mreži za istraživanje kriminala KRIK. Jer, najveće međunarodno priznanje za radove iz oblasti novinarstva zasnovanog na podacima, Data journalism award, dodeljeno je KRIK-u 22. juna u Beču – sedam dana pre nego što je u Beogradu formirana Vlada sa predsednicom koja, kako sama reče, „nema autoritet kao (Aleksandar) Vučić, a nije ga ni zaslužila“. To je, inače, ona mala medijska organizacija čijoj je novinarki, Dragani Pećo, obijen stan početkom jula – i to tako da iz njega ništa nije odneseno, a što bi, valjda, svaki pravi lopov uradio – a da država do danas nije uspela da otkrije počinioce. A na to se – kao i u brojnim sličnim slučajevima koje novinari tumače kao „klasično zastrašivanje“ - više puta zarekla. Doduše, tek nakon što je, u prvoj izjavi o „slučaju Pećo“, ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović dosta cinično govorio o „kriminalnoj grupi iz Bugarske koja je na sličan način obila nekoliko stanova“. I to je, takođe, ona medijska organizacija koja nam je, objavljivanjem priče o stanu ministra Vulina, omogućila onaj vanvremenski hit, koji će, čak i u ovakvoj Srbiji, zaista biti teško izbaciti iz lista „Top 10“: „Kajem se što sam govorio istinu. Kajem se što sam poštovao zakon“ – javno je „priznao“ nedodirljivi ministar, ponizivši time i javnost i institucije. Ali ne i formalnu premijerku, koja je i za njegovo ponašanje i za uvrede njegove stranke upućene novinarima („narkoman“, „ne voli Srbiju“) iskazala ogromno razumevanje, nazvavši ceo skandal „društvenom dinamikom“?! Stav „nisam odavde“ zastupala je i u drugim prilikama, kada je bila pitana o odnosu države prema medijima – pa tako i u tragikomičnom slučaju imenovanja Aleksandra Gajovića, široj javnosti poznatog prvenstveno po izjavi da „žene nisu sposobne da budu na čelu države“, za državnog sekretara vlade na čijem čelu je, bar formalno, žena?! U nastupu pred spoljnopolitičkim odborom Evropskog parlamenta, formalna premijerka zemlje kandidata za članstvo u EU, međutim, nije bila tako neodređena. Naprotiv – jasno je rekla da „u Srbiji nema istraživačkog novinarstva“ i to „ne zato što to guši vlada, već ga nema jer nema objektivnog novinarstva, odnosno veoma je malo objektivnih novinara“. Bila je to jedna od retkih situacija u kojima su se dva poslovično posvađana novinarska udruženja – NUNS i UNS – istovremeno sablaznila, bez međusobno usmerenih strelica i „principijelnih“ razlika, zbog kojih nema zajedničke akcije u cilju borbe za ostvarenje uslova za normalan rad medija. Iako je tog nedostatka svestan svaki istinski novinar u zemlji, bez obzira na to da li je s nekim „udružen“ ili ne. Jer, nije Anu Brnabić demantovalo samo međunarodno priznanje KRIK-u, ni nagrada „Entoni Luis“ za izuzetnost u izveštavanju o vladavini prava ( ustanovljena u znak sećanja na novinara NJujork tajmsa, dobitnika Pulicerove nagrade) koja je Centru za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), dodeljena 13. jula – kao šesta važna nagrada u samo tri meseca. Tvrdnje koje je, ne trepnuvši, izrekla, demantuje i činjenica da se u izveštajima Evropske komisije o napretku Srbije redovno govori o nedostacima u oblasti medijske sfere, za koje je odgovorna država. A nešto o istinitosti njenih reči – da su novinari krivi za navodni nedostatak objektivnog novinarstva - govori i činjenica da je Upravni odbor Evropske federacije novinara (EFJ) odlučio da u Srbiju pošalje međunarodnu misiju „kako bi se poboljšalo stanje u medijima pogoršano poslednjih godina“. I još: u saopštenju najveće evropske novinarske organizacije, koja zastupa više od 320.000 novinara učlanjenih u 71 organizaciju iz 43 države, dodaje se da je UO EFJ pozvao Savet Evrope i OEBS da u tom smislu nastave pritisak na ovdašnju vladu. A predsednik EFJ Mogens Bliher Bjeregard, ocenio je da je Srbija trenutno „najgori primer kršenja medijskih sloboda na Balkanu“. On je za Radio Slobodna Evropa rekao da je na konstantne pritiske na medije sa područja Zapadnog Balkana više puta skrenuo pažnju komesaru za susedsku politiku i proširenje EU Johanesu Hanu. I da će na konferenciji o medijima sledećeg meseca u Tirani od njega tražiti da bude čvrst i koherentan kada je u pitanju primena evropskih standarda u oblasti slobode izražavanja i medijskih sloboda u Srbiji. Na stranu sad procena kolike su šanse da u periodu pripreme za konačno rešenje kosovskog pitanja (Federika Mogerini rekla je da očekuje rezultat tokom sledeće godine, a Vučić je najavio predlog rešenja za mart) zaista bude ozbiljnijih pritisaka na srpske vlasti – jer, ima mišljenja da će, sasvim suprotno, upravo u predstojećem periodu biti pojačan pritisak vlasti na medije i da će EU kojoj težimo to tolerisati kako ne bi iritirala važnog igrača u kosovskom procesu. Problem je, međutim, što u srpskom društvu ne postoji svest o značaju slobode medija za samo društvo. O uzrocima takvog stanja – počev od izostanka tradicije negovanja kritičke misli, do sramote koju je deo medija svojim ponašanjem naneo celoj profesiji, čemu je doprineo i kumulativni rad dosadašnjih političkih faktora na usavršavanju načina kontrole i pritisaka – brojne knjige su napisane, ali se čitaju još i manje nego preostale ozbiljne novine. Tako je danas moguće da formalna premijerka izjavi da ne vidi manjak slobode u medijima, da medije deli na one koji podržavaju Vladu i one koji je kritikuju, a ne na profesionalne i neprofesionalne i da je njoj lično „O. K. i ovako i onako“ – pa da i to prođe bez posledica kao i svašta drugo što papir trpi ali logika ne. A uz malo dobre namere i odgovornosti prema javnom interesu, i bez poznavanja svih elemenata vezanih za proizvodnju i plasman medijskih sadržaja, mogla bi Ana Brnabić i sama da shvati da onolike uvrede visokih državnih funkcionera – počev od najvažnijeg, Vučića, pa naniže – na račun (retkih) novinara koji se usuđuju da pitaju, ne predstavljaju povoljan ambijent za ostvarivanje ustavnog prava na slobodu mišljenja i izražavanja („Jemči se sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje“, kaže se, recimo, u članu 46 Ustava). Kao što bi mogla da zna da se u Srbiji, samo ove godine, prema podacima NUNS-a, desilo više od 50 slučajeva pritisaka, pretnji i napada na novinare. Ali su se državni organi potrudili da reše samo mali broj – pa je tako napad na novinarku vlastima bliskog TV Pink Gordanu Uzelac rešen istog dana, ali ne i napad na novinarku kritičkog Danasa Lidiju Valtner u danu proglašenja Vučića za predsednika Srbije, iako se na dostupnim fotografijama vide lica napadača, u kojima su mediji prepoznali policajce u civilu i aktiviste vladajućeg SNS. Ako sama nije svesna, evo da joj kažemo da nije O. K. da predstavnici vlasti, koje izdržavaju svi građani ove zemlje, sistematski odbijaju komunikaciju sa medijima koji im nisu po volji – i tako ih ciljano dovode u poziciju da ne mogu da dođu do važnih informacija i javnosti omoguće da čuje dve strane. Kao što nije O. K. da REM ne vrši svoju funkciju, o čemu govori bezbroj primera nereagovanja na zloupotrebe javne frekvencije, naročito vođenjem zastrašujućih kampanja protiv kritičara vlasti. Ili da od javnosti sakriva informacije (o načinu izbora Nebojše Krstića za člana UO RTS, npr.). Niti je O. K. onolika disproporcija u zastupljenosti izbornih kandidata na programima televizija koje koriste nacionalnu frekvenciju – naravno, u korist vlasti, o čemu postoje brojni podaci koje smo više puta objavljivali. Tu su, potom, i brojni podaci istraživanja koji govore o različitim oblicima finansijskih pritisaka na medije o kojima bi formalna premijerka mogla da se obavesti – od pritiska na oglašivače zahvaljujući kome se kritičkim medijima onemogućava ravnopravno učešće u tržišnoj utakmici, do raznih načina finansijske podrške podobnim medijima, a sve na račun građana. Pa tako, recimo, može da pogleda izveštaj nagrađivanog CINS-a prema kome je od 2014. do juna 2016. Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI) dala nešto više od sedam miliona evra kredita firmi Željka Mitrovića Pink International Company, iako se u tom periodu upravo Pink pojavljuje na listama Poreske uprave kao jedan od najvećih poreskih dužnika – a jedan od kriterijuma AOFI kaže da klijenti ne smeju da imaju poreska dugovanja. Još puno sličnih detalja ima u izveštaju CINS-a o favorizovanju medija, ili, recimo, u brošuri „Meka cenzura, promene u medijskom sektoru – sa goreg na lošije“ koju je pripremio BIRN. Ako zaista namerava da se obavesti o stanju u medijima, kao što je obećala, Ana Brnabić bi samo iz tih nekoliko tekstova mogla da sazna dovoljno da neki sledeći put u nekoj važnoj instituciji ne izjavi nešto onoliko besmisleno kao što joj se desilo pred poslanicima Evropskog parlamenta. A ako se odazove i pozivu medijskih organizacija na razgovor, svoje znanje mogla bi dovoljno da unapredi pa da, ukoliko ima dobre namere, utiče na to da se situacija popravi, tako da međunarodne institucije nemaju razloga da se brinu za medijske slobode u Srbiji. Uostalom, i sam Vučić stalno se zariče da Srbija vodi samostalnu politiku i ne pristaje na pritiske, pa je, valjda, sposobna i da ispuni važan i neophodan uslov za ulazak u EU kome se nada – obezbeđivanje slobode javne reči. Za sve. Vučić, BIA i novinari Predsednik Vučić u utorak po podne, par sati pre slanja ovog broja NIN-a u štampu, otkazao je učešće na manifestaciji povodom obeležavanja dana BIA, zato što dvoje akreditovanih novinara nije dobilo odobrenje da prisustvuje svečanosti. Svaku pohvalu zaslužuje Vučićev postupak, jer se pokazalo da njegov model ponašanja preuzimaju ostali predstavnici države – ali tek ako omogući otklanjanje problema zbog kojih su srpski mediji dospeli u ovako žalosno stanje, od kojih je tek deo pomenut u ovom tekstu. U suprotnom, biće to samo još jedan marketinški potez političara koji je ustanovio do sada neviđeni model ponižavanja novinara i onemogućavanja njihovog normalnog rada.