Kosovo ili vlast

Toliko puta sam to ponovio i upravo zbog toga podnosio uvrede, osporavanja, pretnje i javna suđenja u tabloidima. I ne samo ja, manjinska, ali važna grupa snažnih intelektualnih glasova, još od 2006. javno ponavlja isto i prolazi kroz isto. Osporavaju nas, misleći da će time promeniti neumitnu realnost: kosovsko pitanje i njegovo rešenje je čvorišna tačka naše buduće demokratije i ono neće biti rešeno ako negiramo njegovo postojanje, neće nestati ako se pravimo da nije tu, neće se iznenada samo od sebe dezintegrisati, ako mene još jednom optuže da sam izdajnik, plaćenik i „srbomrzac“. Zemlja koja je tri decenije najdinamičnijeg razvoja u ljudskoj istoriji potrošila na međusobne obračune i sukobe sa svojim susedima, u 2017. ima toliko malo izbora u svojim narednim potezima. I pitanje je da li uopšte kao društvo možemo racionalizovati svoje izbore i odluke i koliko smo uopšte sposobni za bilo kakav dijalog, pa i onaj o Kosovu. Ja taj dijalog, od prvog dana kada je pomenut, ne posmatram kao nečiji lični hir. Niti meni treba neko da objašnjava ko je Aleksandar Vučić: u te razgovore ne želim da ulazim ni opterećen onim što je on nekada predstavljao, a ni onim u šta su ga okolnosti u međuvremenu pretvorile. Niko od nas nije srećan što se više od deset godina i dalje suočavamo sa istim problemom. Zoran Đinđić je, u ekspozeu, u januaru 2001. rekao: „Koristeći iste metode, uvek ćete postići isti cilj. Ako uvek idete istim putem, uvek ćete doći na isto mesto“. I tada je Zoran morao da ubeđuje narod i političku elitu da ga puste da proba drugačije. Da ne ide uvek istim putem - u propast. Da ponudi drugo rešenje, da problemu priđe iz novog ugla. I mi se danas nalazimo u istoj poziciji da ubeđujemo one koji diktiraju javno mnjenje, ali i one koji su najodgovorniji, da kosovski problem sigurno neće biti rešen ako uvek idemo istim putem: negiranja, neprihvatanja, transa opijenosti teškim, a beznačajnim rečima o tome šta i kome ne damo, a to nešto već odavno više nije naše. Moj stav da se kosovski čvor reši uvek je bio suštinski motivisan borbom protiv našeg najvećeg neprijatelja, a to nisu naši kosovski susedi, već naši sopstveni bolesni nacionalizam i šovinizam. Ne postoji političar ili politički program koji može istovremeno da podržava krvavi nacionalizam, otvoreno ili prikriveno, glasno ili prećutno, a da, kada dođe na vlast iznenada postane demokrata. Ne postoji prodemokratska, proevropska politička snaga u Srbiji, u opoziciji ili na vlasti, koja može istovremeno da sklapa političke sporazume i izborne koalicije sa najgorim šovinistima koje Srbija, nažalost, napretek ima, a da onda volšebno postane demokratska snaga koja nas vodi putem suprotnim od ratova sa susedima. Odlično, kao i pomenuta grupa intelektualaca, znam da - kada se nacionalizmu suprotstaviš, to pre svega tebe najviše košta. Ko smogne snage da progovori o razornoj snazi nacionalne mržnje, odmah postaje izdajnik i meta za sve one koji misle da se putem ličnog obračuna najefikasnije mogu obračunati sa idejama koje si kandidovao. I to nije lako nositi, taj teret nije lako izdržati, a upravo zbog njega gotovo sve političke partije i lideri izbegavaju da se suoče sa tim najozbiljnijim problemom kome moraš biti dorastao, da bi se sa njim nosio i da bi izdržao sav teret posledica o kojima govorim. Niko ne voli da ga tabloidi razvlače kao izdajnika, nikome nije lako da ga ljudi mrze kao „stranog plaćenika“, gotovo okupatorskog kvislinga, da strepi za svoju decu i porodicu, ako ne za svoj život, samo zbog toga što govori istinu svom narodu. Ali, naš istorijski trenutak je sve samo ne lak i u njemu treba da opstanu samo oni koji suštinski shvataju i nude onaj novi put za Srbiju, o kom je Zoran govorio. Mi, danas, nažalost, više nemamo šta mnogo da biramo. Život je trajna evolucija i ništa nije konstantno, to je proces, i ako se ne prilagodiš – nestaješ. U tom smislu, Kosovo ništa ne otvara, ono nam pruža priliku da u zaustavnom vremenu izbegnemo sudbinu za koju smo u najvećoj meri i sami odgovorni. A to je sudbina naroda koji definitivno nestaje. Do septembra 2018. moramo da rešimo da li ćemo preseći tu kosovsku agoniju ili će to biti urađeno bez nas, a od strane Amerikanaca i Evrope – odnosno zapadne civilizacije. Zapad se hermetizuje zato što se svet danas hermetizuje i deli u celine, došlo je opet takvo vreme. U takvom vremenu Zapad će međusobne odnose i odnose u svojim interesnim zonama rešavati onako kako se to radilo uvek – kroz koegzistenciju i strah. Milom ili silom. I da se ne bi opet desila situacija da se ovde zbog nametnutih ideja rađaju frustracije, koje dalje osnažuju mržnju i neki novi rat, potrebno je rešenje koje će biti i moguće i razumljivo – a na kraju – i prihvatljivo i do koga se može doći isključivo dijalogom. Zato niko od političara koji se boje posledica, ako skupe snagu i stanu na stranu istorijske istine i neumitnosti, nema pravo da taj dijalog zaustavlja. Ja barem za to više nemam razumevanja. Nemam razumevanja za mistifikacije oko Vučićevog poziva na razgovore i lavinu gluposti koja to prati. Nemam razumevanja za vlast koja beži od rešavanja svih problema, pa i kosovskog, tako što tumara, smišljajući na koju da se opredeli stranu. Nemam razumevanje za deo opozicije koji od dijaloga beži, pod izgovorom da se tako vlastima daje alibi za donošenje odluka. Nemam razumevanja za one koji govore - mi ćemo gledati na drugu stranu, Vučić nek sam obavi to, mi mu nećemo pomoći, a nećemo mu ni odmagati, za to posebno nemam razumevanja jer je najlicemernija pozicija prećutnog prihvatanja da onaj protiv koga si, treba sam da uradi ono što je najvažnije za ovo društvo, a da ti u tome ne podneseš baš nikakav teret ni posledicu, nego da se samo nadaš da će Vučić slomiti zube o kosovski orah i urušiti se, ostavljajući prostor za tebe. Logika tog dela opozicije je da je to za njih pobeda u svakom slučaju. Ili će Vučić rešiti Kosovo, pa da ja ne moram da ga rešavam, ili će u tom pokušaju propasti, pa ću mu ja oteti vlast, uz saznanje da kosovski problem ne diram dokle god mi je vlast mila, inače odoh i ja. Nerešavanje kosovskog čvora, pre bolje nego kasnije, zauvek će biti hipoteka nad svim građanskim i demokratskim procesima ovog društva, ono što nas sprečava da konačno stignemo na cilj, konačno dosegnemo ostvarenje one Zoranove zamisli o drugačijem, demokratskom, razvijenom, jednostavno - normalnom društvu.