Gde je firma od milijardu evra ekonomija

TS-Impirijal kliring haus privredno je društvo osnovano 2010. koje se bavi finansijskim inženjeringom (upravljanjem imovinom ili novcem za račun svojih klijenata) na polju investicionog bankarstva. Vrednost njegovog kapitala je oko 1.540.000.000 evra. Sedište firme je Trg slobode 11 u K… Dobro – kažete vi, čitaoci – jeste vam urednik ekonomista, ali mora li NIN baš da objavljuje prevode tekstova iz Forbsa? Koga se u Srbiji tiče firma iz K… Kensingtona, Kanari vorfa ili kog već londonskog bogataškog kvarta? Koga je, kažete, u Srbiji briga za finansijske inženjere sa kapitalom od milijardu i po evra, moćniji su od Telekoma, od Deleza, od Aerodroma „Nikola Tesla“, od Pošte Srbije; šta, da neće možda da ga ulože u Srbiju; pa moraju li tim brojkama da nam gaze po nervima; i gledaj kako prevode toponime, Fridom skver - Trg slobode, možeš misliti, kao da smo u Klenju… I u svemu ste u pravu. Naš glavni urednik jeste ekonomista, firme londonskog Sitija ne ulažu u Srbiju, a mi vam gazimo po nervima. Poenta je, međutim, u tome što jesmo u Klenju. U selu Klenju kraj Golupca, sedištu TS - Impirijal kliring haus, privrednog društva sa kapitalom od milijardu i po evra, petog najmoćnijeg u Srbiji po tom kriterijumu, slabijeg samo od nekolicine ovdašnjih bivših i sadašnjih državnih mamuta. Sve to prema podacima Agencije za privredne registre. „Trg slobode? Prvi put čujem. Kakav trg, ovde nema ni ulica, sve je be-be, i pošta stiže bez broja...“, kaže nam prvi sagovornik – ispostaviće se kasnije – nasred Trga slobode. Fridom skver je svakako poslovni centar ovog sela od sto dvadeset domaćinstava i oko četiristo papirnih ljudi. Tu je kafana, u vidokrugu su dve od tri klenjske samostalne trgovinske radnje, a ni zadruga nije daleko. Klenje posluje rame uz rame sa svojom moćnom kompanijom. TS - Impirijal kliring haus, recimo, nema nijednog zaposlenog, a Klenje ih ima neznatno više. „Imamo zadrugu sa tridesetak zaposlenih, plate su 17.000-18.000. LJudi žive od seče drva, od `Kičmatransa`. Nemamo pet krava u selu; nemaju ljudi interesa, jeftinije im je da kupe mleko“. U redu, svakom je svetskom finansijskom centru bilo potrebno vreme da se razmahne, a Siti of Klenje već ima potencijal za ekonomske rubrike. Sve je bešnji trgovinski rat kafane i one tri prodavnice zbog nelojalne konkurencije. U radnjama se, kažu dobro obavešteni izvori, kuva kafa i toči rakija, na pultovima unapređenim u šankove. Ako se u sukob umeša i lokalni kafić – radi po podne – biće ozbiljnog belaja. Tržište nekretnina je, doduše, tiho. Čak ni cene nismo mogli da saznamo. Izvesno su, kao što je red u braničevskom Kensingtonu, takve da se saopštavaju samo najozbiljnijim kupcima, pa verovatno i zbog toga nije upamćeno kada je u ovom kraju poslednji put prodata kuća. Javni prevoz u vidu jednog dnevnog dolaska iz Kučeva funkcioniše besprekorno, a nad stresom lokalnih biznismena bdi lekar koji iz Golupca stiže čak dva puta nedeljno, ponedeljkom i petkom. Ta je posvećenost veoma važna jer od poslovnih briga Klenjani nemaju vremena za sport – toliko da se lokalni fudbalski klub Mladost, nekada regionalna sila, ne takmiči već deset godina. Priča klenjske Mladosti – i klenjske mladosti – sasvim je slučajno slična priči jednog drugog udruženja, možda smo mu pomenuli ime, TS-Impirijal kliring haus, koje, sudeći po podacima APR, već godinama nije odigralo niti jednu tržišnu utakmicu. Klenje je, shvatili ste to sad, sasvim obično selo na istoku Srbije. Ako neko ne zna kakvo je obično selo na istoku Srbije, to vam je kao obično selo iz južne, centralne i zapadne Srbije; mesto u kome se ljudi dele na one što proklinju sudbinu i one koji svraćaju jednom godišnje da pokažu šta su zaradili u pečalbi. Otuda blistavo bele, blago bombastične kuće lepih bašta, otuda i ruševine u kojima je život uvenuo još u prethodnoj generaciji. Evo i jezgrovitijeg prikaza – u Ulici Veljka Dugoševića, glavnoj klenjskoj aveniji (naravno da je glavna kada jedina ima tablu sa nazivom), prazan je i prašnjav lokal razbijenog stakla, a pred njim je okačen pulover, simboličan prikaz Klenjanina koji je skinuo kožu pre nego što je zbrisao za Austriju. Na staklu su, naravno, i izbledeli plakati. Kako kakvi plakati, kada u Srbiji postoji samo jedna vrsta? „Možemo da stanemo pod jedno drvo, a svađamo se na izborima“, rekao bi klenjsko-makački paroh, mladi, gostoljubivi i učeni sveštenik Goran Nedeljković. NJegova crkva takođe slikovito prikazuje Klenje kao mesto gde se čovek vraća da se pokaže i da umre. Sva je u svežim freskama, a nijedna freska nije bez potpisa darodavca. Željko, Bojan, Jovanka, Dejan i brojni drugi prilagali su za dobrobit porodica, ali je Ivica Svetog Nauma racionalno priložio za sopstveno zdravlje i spasenje. Pred prodavnicom, pak, grupa veterana pijući pivo prilaže nam još poneki opis svog sela. Klenjani vole da im se ime pomene u crkvi, ali ne i u novinama, što je takođe racionalno – kada je u ove krajeve iko iz Beograda došao nekim dobrom? Imena, uostalom, nisu ni važna kada su priče iste. „Ima puno kuća, ali nema naroda. Niko da se odonuda vrati. Neće ni deca, a kamoli unuci ili praunuci. Selo umire“, kaže još jedan bivši Austrijanac. Ili: „Imali smo jedanaest prodavnica u selu 1989, 1990. godine. Škola je radila i pre podne i posle podne, a mlin je radio u tri smene. Izvozili smo u Rusiju…“, seća se Rade. Školi u Klenju, koju pohađaju deca iz pet sela, sada je dovoljna prepodnevna smena, zadruzi je, rekosmo, i trideset zaposlenih previše, ali žrvanj radoznalosti nikada ne prestaje da melje, pa nam pred prodavnicu stiže uzbudljiva informacija. Meštanin sa početka priče, onaj koji nije znao gde je Trg slobode, pretražio je katastar i zaključio da je sa nama razgovarao upravo na Fridom skveru, na, brat bratu, deset metara od kuće koja je APR-u prijavljena kao sedište TS-Impirijal kliring haus. Da je kuća lepa, lepa je, da liči na sedište firme sa kapitalom od 1.540.000.000 evra, ne liči, a u svakom slučaju nije odala više života nego kapital TS-Impirijal kliring haus, u vegetativnom stanju već godinama. Jedina vidljiva veza te klenjske kuće i moćne finansijske kuće bila je pošta zadenuta za kapiju, namenjena firmi Klen petrol, koja je suvlasnik klenjskog kolosa. U selu može da fali svega osim zanimljivih priča, pa završavamo dvema skaskama koje nam je ispričao već pomenuti sveštenik Goran Nedeljković. Prva se odvijala još za turskog zemana, kada je grupa kaluđera pobegla pred zulumom i poverila zlato nekoj klenjskoj porodici. Kada su se kaluđeri vratili, porodica im nije dala zlato, već poljoprivredni alat, pravo u potiljke, pa kuća ostade ukleta, celo selo za nju zna, a za zlatom već odavno tragaju kopači. Druga se zbila nedavno, kada je Goran nešto poslovao u dvorištu, pa ga je prolaznik pitao da li kopa bazen. Paroh mu je, kao spremni šaljivdžija, odgovorio da radi upravo to, da će ulaz naplaćivati, ali da će posetioci zauzvrat imati po rakiju dobrodošlice. Istog je dana celo selo brujalo o tome da paroh gradi bazen u crkvenom dvorištu. Zašto su ove dve skaske važne? Zato što, shvatili ste i to, nijedan sagovornik NIN-a pre našeg dolaska u Klenje nikada u životu nije čuo za TS-Impirijal kliring haus.