Neodoljiva romantika

Mjuzikl Fantom iz opere svakako predstavlja najzahtevniju i najambiciozniju produkciju Pozorišta na Terazijama, važan korak u razvoju domaćeg muzičkog teatra koji ovo pozorište neguje. Fantom iz opere najpre je bio roman Gastona Lerua, feljtonski objavljivan daleke 1909. i 1910. godine. I pored dve slavne filmske verzije ove priče (jedna iz 1925, druga iz 1943. godine - ona treća, iz 2004. godine u režiji DŽoela Šumahera je u stvari filmovani mjuzikl), slavni Endrju Lojd Veber je svoju verziju zasnovao ne na filmskim ostvarenjima, što je danas čest slučaj, već direktno na literarnom predlošku. Nakon globalnog uspeha Mačaka, Lojd Veber je želeo da uradi „nešto sasvim drugačije“, mračnu, gotskim štimungom prožetu ljubavnu priču koja se odvija po katakombama pariske Garnije opere. Uspeh je bio momentalan i planetaran. Nakon legendarne Vest End premijere 1984. godine, Brodvej dve godine kasnije preuzima ovu produkciju učinivši od nje najpopularniji mjuzikl svih vremena. To je prva predstava koja je prešla 10.000 izvođenja (i to još 2012. godine, sada je broj izvođenja mnogo veći), i što je važnije, Fantom se još uvek sa podjednakim uspehom igra širom sveta (ali je Lojd Veberov pokušaj nastavka LJubav nikad ne umire doživeo neuspeh). Razlozi za ogromnu popularnost ovog mjuzikla svakako pre svega leže u lako zapamtljivim melodijama i spektakularnoj produkciji, ali isto tako i u neodoljivoj romantici kojom je prožeta ova priča. Istovremeno, ovo je, ako ćemo već tumačiti pop fenomenologiju predstave, i nežna posveta „velikoj“ operi 18. i 19. veka (između ostalog fragmenti koji su inkorporirani u modernu muzičku matricu inspirisani su Mejerbajerom i Mocartom). Postavka Pozorišta na Terazijama verno prati zadate koordinate originala prilagođavajući ih daleko skromnijim uslovima domaće produkcije. Jug Radivojević je dovoljno iskusan i vešt reditelj (posebno u mjuziklima) te je čitavu postavku pažljivo sveo na meru raspoloživih mu mogućnosti. Uz pomoć jednostavne, ali promišljeno „pokretne“ scenografije Aleksandra Denića, reditelj razigrava poprilično statičnu postavku, uspevajući da predstava pri tom ne izgubi inicijalni „over the top“ zamah koji ovu produkciju i čini tako neodoljivom. Slobodan Obradović je znalački i inspirisano preveo tekst i stihove prilagođavajući ih prirodno i domišljato prilično zahtevnim pevačkim tačkama. „Najspektakularniji“ aspekt predstave zadržan je u izvanrednim kostimima Tatjane Radišić, koji plene originalnošću i povremenim humorom. Ansambl je s puno entuzijazma, ali ne i bez poteškoća, posebno u pevačkom delu, ipak uspeo da „iznese“ ovu zahtevnu produkciju do zadovoljavajućeg nivoa. Fantom iz opere predstavljao bi veliki napor i za mnogo bogatije pozorišne kuće, a ta pohvala ambiciji i smelosti posebno dobija na značaju kada se ima u vidu generalni nivo našeg muzičkog teatra koji već godinama gotovo isključivo zavisi od ove pozorišne kuće. Tako da, uz sve pomenute odmake, ipak treba gromko pozdraviti ovu produkciju koja uz sve nedostatke predstavlja korak napred u tumačenju ovog specifičnog, veoma popularnog ali i zahtevnog pozorišnog žanra.