Kolone, varijante i nestrpljivi Dačić

I, kome sada da verujemo? Novoj srpskoj političkoj misli, prema čijem istraživanju naprednjaci imaju „svega“ 33,8 posto podrške, ili IPSOS Stratedžik marketingu, koji je popularnost vladajuće stranke izmerio na čak 55 posto biračkog tela? Na stranu podsećanja na dosadašnju uspešnost u prognozama i spekulacije o povezanosti agencija i političkih aktera, valja čitati dalje od naslova. Tad se vidi da dva istraživačka tima nisu merila istu stvar i da, baš negde u (ogromnom) raskoraku dobijenih rezultata, leži važan razlog za činjenicu da niko još ne zna ni kada će, ni na kom nivou izbori biti održani. Istraživači NSPM merili su od 25. do 30. septembra raspoloženje birača u Beogradu i to tako što su im kao jednu od opcija ponudili i jedan „novitet“ - listu na kojoj bi se nalazili bivši gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, drugoplasirani na predsedničkim izborima i lider Pokreta slobodnih građana Saša Janković i nekadašnji ministar spoljnih poslova i lider novoosnovane Narodne stranke Vuk Jeremić. U toj varijanti, prema rezultatima NSPM, naprednjaci bi mogli da računaju na 33,8 odsto glasova (socijalisti su mereni posebno i za njih bi glasalo još 5,5 odsto), a lista „Đilas, Janković, Jeremić“ bila bi druga sa 27,7 procenata podrške. Na trećem mestu bi, kao „najveće iznenađenje“, prema rečima autora istraživanja Đorđa Vukadinovića, bio Aleksandar Šapić, predsednik opštine Novi Beograd (16,1 odsto) a svi ostali bili bi ispod cenzusa od pet posto osvojenih glasova – SRS bi dobio 3,6 posto, Dveri 2,7, lista LJubiše Preletačevića Belog 2,6, DS 2,3, Dosta je bilo 2,1, Ne davimo Beograd 1,9 i ostali 1,7 odsto. Ukratko, u takvoj, potpuno hipotetičkoj situaciji (jer se izborne liste samo naziru i razne promene su moguće) o budućoj vlasti u Beogradu odlučivao bi Aleksandar Šapić, koji je već rekao da može da sarađuje sa svakim ko mu obezbedi mesto gradonačelnika. Drugačije rečeno – naprednjaci nemaju većinsku podršku, ali opozicija baš i nema pouzdan način da tu činjenicu materijalizuje. S druge strane, IPSOS je merio raspoloženje birača u celoj Srbiji, a ono se uvek – čak i pre aktuelnog predizbornog raskopavanja novogodišnje okićenog Beograda – razlikovalo od raspoloženja građana prestonice. A i ponuda je bila bitno drugačija, bez potencijalne koalicije starih igrača koju deo građana prepoznaje kao silno priželjkivanu novu snagu, sa Đilasom kao ključnim igračem. Prema tom istraživanju, rađenom u oktobru, SNS bi osvojio 55 odsto, SPS i PSG po osam, cenzus bi prešli još samo radikali (šest) i Dveri (pet odsto glasova) a šansu bi imala i DS, za koju se izjasnilo četiri odsto građana. Pokret DJB je, prema tom istraživanju, zabeležio tri odsto, a sve ostale stranke u zbiru imaju 11 posto podrške birača. Uz sve ograde vezane za interese istraživača i činjenicu da izbori nisu raspisani pa ni sama ponuda nije iznesena na sto, dva citirana istraživanja predstavljaju neku vrstu potvrde prognoza da se tamo gde se odlučuje (u glavi Aleksandra Vučića) ipak, najverovatnije, odustalo od ideje o beogradskim izborima u decembru, a sve kako bi naprednjačke šanse bile dodatno ojačane istovremenim održavanjem republičkih izbora. U to veruje većina članova opozicionih stranaka sa kojima smo razgovarali, a jedan iznosi i tvrdnju da i sami naprednjaci raspolažu istraživanjem u kome je raspored i odnos snaga na beogradskim izborima sličan, samo su cifre veće – navodno bi naprednjaci osvojili 41, a koalicija „Đilas, Janković, Jeremić“ 35 posto glasova – što je, naravno, nemoguće proveriti, ali i u tom obliku, kao nepotvrđena informacija, utiče na procene u opozicionim redovima. I ceo pokušaj dogovaranja čini još komplikovanijim – recimo, u samoj (verovatnoj) koaliciji „Đilas, Janković, Jeremić“, kažu da je savez teško napraviti jer je reč o jednoj stranci, jednom pokretu i istaknutom pojedincu - za koga njegovi potencijalni partneri još nisu sigurni ni da li će učestvovati na izborima, ni da li, možda, ima neku grupu građana koju bi, takođe, trebalo uvrstiti u listu. A u slučaju raspisivanja republičkih izbora stiže novi set pitanja – kakve bi, u tom slučaju, bile Đilasove ambicije i kako ih pomiriti sa ambicijama ideološki vrlo raznorodnih elemenata potencijalnog saveza. Sagovornik iz Jankovićevog pokreta veruje da je dogovor moguć i u toj varijanti, ali ima i skeptičnijih procena, prema kojima bi savez postojao samo na lokalnom nivou, gde ideološke razlike nisu smetnja, dok bi se na republičkom teško otišlo dalje od pakta o nenapadanju. Ni to nije sve – Đorđe Pavićević, profesor Fakulteta političkih nauka, veruje da bi Vučić mogao dodatno ojačati naprednjačke šanse uvođenjem u igru ustavnih promena – bilo raspisivanjem istovremenog referenduma, bilo samo podizanjem teme koja bi, zbog ideoloških razlika, mogla biti još jedan kamen spoticanja u opozicionim redovima. I više od toga – bio bi to način da, ako ne „kupi“, a ono bar pasivizira deo proevropski orijentisane opozicije, kojoj je stalo da se kosovsko pitanje reši što pre. Ustavne promene uveliko kasne u odnosu na plan ugovoren sa EU (na agendi je trebalo da budu do kraja ove godine) a beskonačno odlaganje tog pitanja nije baš „zdravo“ za proevropsku vlast, tako da se otvaranje ustavne teme može objasniti nezavisno od želje da se opozicioni redovi dodatno podele. Za utehu opozicionarima, Pavićević misli da bi stalno pominjana „jedna kolona“, obrnuto od očekivanja, pasivizirala biračko telo. On kaže da, i bez ujedinjenja, postoji puno posla koji bi opozicione stranke mogle zajedno da urade – u oblasti izbornih uslova i kontrole izbornog procesa u svim njegovim aspektima. Više kolona sa dogovorom oko važnih pitanja pre i posle izbora mogao bi, veruje ovaj sagovornik, biti put ka prevođenju u glasove onog potencijala za promenu u Beogradu koji, po raspoloženju birača, očigledno postoji – kao što postoji i velika mogućnost da se to raspoloženje raspline brojnim oblicima izbornog inženjeringa koji je naprednjacima na raspolaganju. Jedan od njih je i mogućnost koja je, sasvim suprotno svemu upravo izrečenom, prema nekim mišljenjima još uvek u opticaju, mada uz prilično silovanje zakona – a to je da se opozicija „prepadne“ raspisivanjem beogradskih izbora za 24. decembar, što je datum već planiran za vanredne izbore u Negotinu i još nekoliko opština. Kako god na kraju Vučić odluči, neprekidno slanje kontradiktornih signala obavilo je važan deo posla – ionako izubijane, dezorijentisane i siromašne, opozicione stranke prvenstveno su zabavljene kombinacijama vezanim za broj kolona i testiranje kombinacija - ostavljajući grad i njegove stanovnike da se sve beznadežnije osećaju u pokušaju preživljavanja eksperimenata in vivo koji se nad njima izvode. Nije da nema programskih dokumenata i pokušaja davanja odgovora na važne teme – u pokretu Dosta je bilo se, recimo, ljute što njihov Plan u 20 tačaka ne zaslužuje pažnju medija, demokrate obećavaju popravljanje položaja penzionera, mladih i žena već nakon beogradskih izbora, na kojima je sve izvesnije, ali ne i sigurna, kandidatura Dragana Šutanovca za gradonačelnika, Đilas govori o metrou i drugim krupnim problemima.... S druge strane, analitičari spočitavaju opoziciji da ne ume da mapira ključne krizne tačke u Beogradu i sredstvima koja su joj dostupna - na čijem jačanju i obogaćivanju ništa ne radi – ponudi građanima jasne izlaze u njihovom interesu. U takvoj situaciji, čak i Ivica Dačić, čijem je SPS-u, posle podrške kandidatu SNS na predsedničkim izborima, prorican pad, skoro da deluje uverljivo kad kaže da „jedva čeka da Vučić odluči da ponovo idemo na izbore“. Jedno je sigurno – krajnji rok za održavanje beogradskih izbora je 23. mart 2018. Ako ćemo po zakonu.