Podanici čine kralja

Pogodi koga sam srela pre pola sata!“, izgovara Tanja Mandić Rigonat ozarenog lica dok se pozdravljamo i odmah nastavlja: „Nikada nećeš pogoditi - na skveru, kod opštine na Novom Beogradu sam naletela na Deda Mraza! Jaše irvasa!“ Pitam ono što bi svako pitao: „Šta si poželela od Deda Mraza za Novu godinu?“ Deda Mraz bi za početak mogao da prestane da troši naše pare i da se pojavljuje kad mu vreme nije. Evo, mi sada sedimo na donjem Dorćolu u miholjskom letu, a u Knez Mihailovoj je Baba marta!? Kandelabri sa razbokorenim cvećem u kombinaciji sa novogodišnjim ukrasima!? Dakle, ova vlast je ukinula i godišnja doba, i kreirala novi kalendar. Posle ovakvog uvoda imam utisak da je možda sve već opisano i da bismo mogle da nastavimo da se smejemo, čudimo i bespomoćno sležemo ramenima bez ijedne reči. Proveravam svoj osećaj sa Tanjom. Kako opisuješ „ovo vreme“, idealno za govor, ili za ćutanje? Nije ga lako opisati. Dugo traje masovna proizvodnja patologije, paranoje i šizofrenije. Živimo u prostoru koji je ispunjen brbljanjem bez težine. I u vremenu u kojem se čovek odlukom da govori izlaže surovim napadima. Ovo je doba očiglednog izvrtanja svega, pa i onoga što ljudi kažu. Ali uprkos svim razlozima da se ne govori, mislim da je ovo vreme u kome je kukavički ćutati. Da li je moguće reći: umetnici o umetnosti, političari o politici? Ne. Najbolje je kada umetnik govori kroz svoju umetnost, jer to je ono najdublje što može od sebe da pruži. Ali to nekad nije dovoljno pa otud i odgovornost da naglas misli o problemima svog vremena. Sećaš se Bartlbija, lika iz Melvilovog dela Pisar Bartlbi, priča sa Volstrita? Bartlbi radi posvećeno u jednoj advokatskoj kancelariji, ali šta god ga gazda dodatno zamoli da uradi on kaže: „Radije ne bih!“ Takva vrsta grčevitog i dostojanstvenog pasivnog otpora, taj pristup: radim svoj posao, odbijam da budem zloupotrebljen, izrabljivan, štitim svoj integritet sa stavom „radije ne bih”… na kraju ga dovede do izumiranja. Da li nekad izgovaraš da je ovo najgore vreme koje pamtiš? Devedesete godine su bile u znaku ratova, smrti, sankcija totalnog rasula, ali je tada još uvek bila očuvana ljudska supstanca! To su bile godine nade i vere da sa svrgavanjem tadašnjeg režima dolaze bolji dani. A danas su mnogi izgubili nadu. Grof Šabeljski iz Čehovljevog Ivanova kaže: „Kad sunce sija i na groblju je veselo. Kad ima nade i starost je lepa. Ali ja nemam nikakve nade.“ Ovo vreme osećam kao vreme beznađa, egzistencijalnog očaja i bankrota ideala i iluzija. Devedesetih kultura nije bila ovako ruinirana, umetnici nisu bili degradirani na ovaj način. U to vreme niko iz opozicije nije o pokojnom Bati Živojinoviću ili Berčeku govorio da su „propali umetnici“, samo zato što su bili deo sistema. Danas vlast ima potrebu da dodatno unizi na primer Sergeja Trifunovića zato što drugačije misli i govori. Postojao je višestranački život, ozbiljne debate. Živeli smo u sferi dijaloga, danas živimo u sferi psovanja i monologa i brutalne tabloidne odmazde. Šta je monolog u pozorišnom smislu? Monolog je ispovest duše, I ima smisla samo u pozorištu ili u samoći kao dubinsko preispitivanje emocija, savesti. U političkom životu monolog je ego-monoopera, narcisoidni gest nepoštovanja publike-javnosti, građana i služi u propagandne svrhe. I ozbiljan je znak autoritarnih sklonosti kod svakoga ko mu pribegava. Javnost se svodi na poziciju infantilnog deteta a monologist ga grdi, podučava… hvali, već prema raspoloženju i potrebi i to ide do grotesknih komično-tragičkih razmera. Da li ti je čudan ovaj naš dijalog u kome nijednom nije pomenut Vučić? Pričajući o Vučiću, mi gradimo Vučića. Sve se dešava po pozorišnim pravilima: kralja ne igra glumac koji glumi kralja - kraljevu veličinu igraju svi oni drugi na sceni odnosom prema njegovom veličanstvu. Podanici čine kralja. Opasno je biti kraljeva luda, ona koja govori kralju šta ne valja. Da li znaš lidera neke demokratske zemlje koji stručnjake svoje zemlje s čijim se mišljenjem ne slaže javno psuje rečima: „Sram vas bilo, lažovčine“? Više ništa nije ni sram ni blam, razorene su vrednosti i na tim ruševinama je sve dozvoljeno. Ova vlast je širom otvorila vrata svim lošim đacima željnim statusa i bogatstva. Znanje se degradira, ambicija za školovanjem se temeljno obesmišljava, partijska pripadnost je posle višedecenijskog procesa doživela trijumf nad svakom strukom. Političari su umetnici nad umetnicima i sveznalice u svim sferama. Na primeru ulepšavanja Beograda vidimo kako izgleda kad vrhovne estete postanu investitori i političari sa megalomanskim strastima. Ono čudo izniklo u Knez Mihailovoj ulici - TC „Rajić“, ilustracija je kontinuiteta napada na biće i lice ovog grada. Taj tržni centar za mene je ružan baš kao i one zgrade Beograda na vodi, ali pošto nije dete ove vlasti o njemu se manje priča nego o Beogradu na vodi. Da li je sad prekasno da se o tome govori? Jako sam zainteresovana da mi pred beogradske izbore neko od kandidata jasno kaže kako će se odnositi prema problemu izgradnje Beograda, prema otetom delu grada za Beograd na vodi, šta će biti sa PKB-om, šta sa institucijama kulture, samostalnim umetnicima, pozorištima..... Da li je izlazak opozicije na te izbore u jednoj koloni dobra ideja? Da, mislim da bi opozicija morala da se ujedini i da pokaže da joj nije stalo do privilegije koje opoziciona pozicija nudi, a to je privilegija da kritikuješ a da ni za šta nisi odgovoran i da se samo praviš pametan. Prvo treba da se dogovore između sebe, a onda da se obrate nama građanima sa vrlo konkretnom pričom. Zalažem se za jednu listu bez obzira na njihove razlike, zasnovanu na minimumu javnog interesa: voda, zemlja, vazduh, čovek. Za mene lično svaka priča o izborima je na neki način i priča o samoizdaji. Šta god da odaberem, postoji varijanta da to ne bude čista srca, mi smo u vrzinom kolu gde biramo najmanje zlo, ne biramo idealne solucije nego ono što je u datom trenutku bolje od onoga što imamo. Osim ako nismo političke šizike pa da se zezamo sa svim tim. Velika je greška što se gradonačelnik više ne bira direktno. Šta misliš o Draganu Đilasu kao eventualnom kandidatu udružene opozicije? Dragan Đilas je ljudima iz kulture ostao u veoma ružnoj uspomeni i mislila sam da će ostati u albumu uspomena zajedno sa kontejnerima, platanima, odnosu prema pozorištima, homofobiji i teomahijskim nadigravanjima u Demokratskoj stranci. Mislim da postoje druge opozicione ličnosti, da se ne treba vraćati u prošle priče, da nije pametno građanima nuditi prošlost kao obećanu budućnost. Da li za početak uopšte ima uslova za poštene izbore? Nema uslova za poštene izbore. Ima li onda opozicija pravo da kaže: nećemo učestvovati na izborima bez uslova? Nema. Zašto? Zato što posao opozicije nije da odustaje nego da te uslove stvori iznutra i da nađe način da dođe do običnog čoveka koji ne čita Vreme i NIN, već sluša vesti na nacionalnim frekvencijama i doslovno doživljava ono što čuje. Taj običan čovek dnevno dobija sliku da je predsednik države veoma poštovan u svetu, jer primaju ga razni državnici, da sarađuje sa međunarodnom zajednicom uz teške muke za opšte dobro, da se nije odrekao Rusije, da drži tu ravnotežu u spoljnoj politici, Kina - Rusija – EU - Amerika... To je fantastičan marketing koji nije za potcenjivanje. I taj marketing je izgleda jači od siromaštva, raskopanog Beograda, nezamislivih gužvi. Toj hipnotizirajućoj propagandi opozicija može da se suprotstavi jasnim odgovorima na pitanja šta bi oni drugačije radili. Sa koje frekvencije da ponude te odgovore? Tačno je da su mediji zatvoreni za bilo kakav oblik dijaloga, tu situaciju ne pamtimo ni iz vremena Miloševića. Naravno da je politika isto što i biznis i da je tim strankama, pokretima, potreban i novac da bi odradili svoj marketing, ali onda se treba setiti svih pravih revolucija. U kom smislu? U smislu: rad na terenu u kombinaciji sa savremenom tehnologijom. Skini „prada“ cipele, ili ne znam šta, i izvoli - idi po Srbiji, troši svoj benzin ili benzin prijatelja i nađi u svakom mestu jednu poštenu figuru, jednog učitelja, doktora, bibliotekara, zemljoradnika, nekoga ko u toj sredini uživa poštovanje kao dobar domaćin, pošten čovek i probaj da stvoriš bazu i van Tvitera, Fejsbuka i društvenih mreža koje takođe stvaraju jednu lažnu sliku o Srbiji u celini. U slučaju beogradskih izbora sve je jeftinije i lakše. Nije potreban benzin, može se i peške ili na biciklu stići do svih njegovih delova. Ti imaš optimizam da je moguće da se na taj način dopre do tog običnog čoveka? Političar dokazuje da mu je stalo, tako što pokazuje spremnost na neku žrtvu i rizik. Kada pozivam glumce da radimo zajedno predstavu, mi se ukrcavamo na jedan brod, možemo da napravimo groznu, a možemo da napravimo fantastičnu predstavu, sve je neizvesno. Ali nas okuplja ideja, poverenje i unutarnja vatra želje da stvorimo naše umetničko delo. Ogromno davanje sebe onom drugom. Ideja da se neko istakne kao lider, da poziva ljude na neku akciju obavezuje na veći stepen hrabrosti, vrednoće, odlučnosti i mudrosti da nađeš put do srca tog čoveka. Dok jedan deo javnosti neumorno ponavlja da nema slobode medija, Vučić raznim dosetkama dokazuje da je ima. Jedna od tih je: „Da li ja nekom branim da kupuje nedeljnike?“ Kako se na to odgovara? Pre svega televizija je mnogo jači medij od pisanih medija. Ali je u svakom slučaju teško odgovoriti, zato što je sve šizoidno: ništa nije onako kako izgleda i za sve postoji plus i minus. Ti kažeš: nema slobode medija, neko te matira i kaže: o čemu ti pričaš, vidiš da pričaš za NIN, a onda ti postaviš pitanje: zašto više nema ni jedne emisije u kojoj bi Aleksandar Vučić kao najeksponiranija politička ličnost seo uz Sašu Jankovića, Borisa Tadića, Vuka Jeremića, ili... On će reći da nema razloga da razgovara sa vanparlamentarnim strankama, pozvaće „pet parlamentarnih na njega jednog“, a oni će reći da ne pristaju na takav ponižavajući okvir za dijalog....? Šta je bitnije opozicionim liderima, način ili motiv i cilj ? Prema kome imaju odgovornost? Prema svom integritetu ili prema nama koji smo sa druge strane ekrana? Mislim da je važnije da se pojave na RTS-u i da iskoriste svaku priliku da se obrate narodu, nego da brinu o svom egu. Obaveza političara je da se pojavljuju na javnom servisu, a obaveza javnog servisa je da imaju emisije u koje ih pozivaju. A mislim i da je naša obaveza kao građana koji taj servis plaćaju da zahtevamo da RTS otvori prostor za debate, kao što je nekada bilo. Zašto je ova vlast odlučila da ukine dijalog na radikalniji način od bilo koje prethodne? Da bi se kreirala jedna nova virtuelna stvarnost po merama njihove propagande koja će biti paravan za događaje i procese koji su zacrtani da se dogode. Da bi se pasiviziralo javno mnjenje i prognalo ono osnovno pitanje iz kojeg proističu i sloboda i mišljenje a to je - zašto? Zašto se nešto događa? Zbog Kosova, zbog galopirajućeg feudo-kapitalizma tipa: „pare, pare, gradi, gradi, tali, tali“. Kad se te priča završi, kada ni zemlja ni voda ni vazduh ne budu naši, kad se sve proda što može da se proda - onda će moći da se priča koliko god voliš i šta god hoćeš bez posledica, jer to više neće imati uticaj ni na šta u neoliberalnom raju za tri čoveka. Deo javnosti veruje da već uveliko nema uticaj ni na šta i da je besmisleno odazivanje na „unutrašnji dijalog“ o Kosovu, šta ti misliš? Još jednom svima toplo preporučujem da pročitaju Pisara Bartlbija Henrija Melvila. „Radije ne bih” jeste oblik otpora, ali dovodi do samoponištavanja. Do iščeznuća. Ti misliš da opozicija treba da učestvuje u tom dijalogu? Da - pod uslovom! Pod uslovom da se taj dijalog odvija na javnom servisu, svako veče, ako je potrebno. Da teme budu: vlasništvo države Srbije na Kosovu i Metohiji, ljudska prava na Kosovu, kulturna baština na Kosovu... Da čujemo svi šta je potpisano u Briselu, oko čega se pregovara. Da vidimo i Olivera Ivanovića, i ljude sa „Srpske liste“, ljude koji tamo žive, a politički nisu istomišljenici, da čujemo predstavnike SANU, istoričare, ekonomiste, političare. Ne vidim zašto je to teško tražiti, možda se neće dogoditi, ali nisam videla da neko tako nešto traži. Dijalog o Kosovu ne znači „dam Kosovo - ne dam Kosovo - da li ću potpisati nezavisnost“. Ako ti je zaista stalo da rešiš to ogromno pitanje na svim poljima, političkim, istorijskim, mitskim, onda moraš da pokažeš ozbiljnost i temeljnost. Da li si u Nacrtu nacionalne strategije za kulturu prepoznala ozbiljnost i temeljnost? Pročitala sam dva puta taj tekst, u njemu ima svašta i ta tema traži da joj se posveti ceo razgovor. Deo strategije na koji je zasada stavljen akcenat u javnim raspravama se tiče zaštite ćirilice, da li je to za tebe važna tema? Jeste važna tema. Nekulturno je uslovljavati izdavače i favorizovati pri otkupu knjiga one koje su štampane na ćirilici. Knjiga je vredna zbog svog sadržaja a ne zbog odabranog pisma. Mislim da je kod nas pre svega ugrožena pismenost na raznim nivoima. Na prvom mestu govorim o grotesknom prostakluku i ruiniranju jezika u medijima koje prolazi i tretira se kao O.K. Pa time se bavi! Za mene je strategija kulture neodvojiva od pitanja kulture pismenosti i govora u medijskoj sferi. Kad si prostak svejedno je da li se služiš ćirilicom ili latinicom. Da li ti je u okviru jezika zanimljiva debata koja se vodi na temu rodne ravnopravnosti? Ja se potpisujem kao rediteljka, ali ne mislim da taj potpis doprinosi osvajanju slobode u okviru moje profesije, ni većem respektu u odnosu za ono što radim. Niti mislim da ćemo tom jezičkom bitkom promeniti zakon o radu koji nas mnogo više ugrožava, ili popraviti položaj žene u društvu, ili stvoriti socijalno odgovorniju državu. Da li si ravnodušna na imenovanje novinara Saše Gajovića za državnog sekretara za informisanje u Ministarstvu kulture? Ni najmanje. Imenovanje čoveka koji se javno deklarisao kao mizogin na tu poziciju je opasan šamar i to je nedopustivo. Ali je isto tako nedopustivo i da je Slaviša Lekić predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije! Kako je to moguće, u čemu je razlika? Nama ovde nedostaje principijelnost, ko god je pristao na Lekića, otvorio je put Gajeviću. Da li je odustajanje od učešća u javnom životu iz razočaranja u „one“ koji su nas do ovoga doveli vrsta sofisticiranog kukavičluka? Razočaranost je stanje u kome prepuštaš da neki drugi ljudi izađu na izbore i odluče u tvoje ime. Odustajanje od glasanja je za mene poništavanje ideje o demokratiji. Uz svu razočaranost, u vreme Borisa Tadića bio je pacifikovan javni prostor. Nije bilo ovog stravičnog psovačkog rata koji se vodi putem tabloida. Kada bismo pratili tabloide, ne znam sa kim mi nismo u ratu, sa Hrvatskom, sa Bosnom, sa Kosovom, a u isto vreme nam se Vučić predstavlja kao figura mira i stabilnosti na Balkanu. To je ta šizoidna situacija koju živimo, jer dvostruke poruke poluđuju ljude. Neoprostiva je primitivizacija ovog naroda koja se vrši medijskim putem. LJudi se dovode do životinjskog nivoa, sa životne palete se ukidaju boje i nijanse, od nas se traži da se opredelimo: jesi ili nisi. Uveravaju nas da čovek ne može biti vredan i voleti svoju zemlju, a ne misliti kao vladajuća nomenklatura. O tome mora da se govori, makar je već sto puta rečeno. Rekla si: sve je već rečeno, rečeno je sto puta, nema težinu, a opasno je - zašto si ipak govorila? Zarad čestitosti. Da se sebe ne stidim. I zato što ne mogu jedno da pričam sa pozorišne scene, a suprotno da se postavljam izvan nje. A i zato što život ne može da se svede na meru bilo kog režima u kome živimo.