Ratni generali u odbrani Vulinovog stana

Odsustvo takta i diplomatije, etike i pravde, svesti o srži ratnog zločina, žrtvama i posledicama teškog građanskog rata, Srbiju može vratiti na početak apokalipse devedesetih. Isti igrači su tu. Oni koji su druge slali u ratni pir ni danas ne preuzimaju odgovornost. Jedan od njih je Aleksandar Vulin, ministar odbrane. On koji je nekada iz sigurne baze luksuznog utvrđenja na Dedinju odigrao ulogu poslušnog asistenta krvavog tandema, Mire Marković i Slobodana Miloševića, ima više ranjivih tačaka, osim te tragične nečasne istorijske uloge. Neke su sasvim bizarne, ali opisuju opskurnost društva u kojem nas vode. Pelene, stan, tetka, i matematika 24 puta 9.000. Da zatrpa sopstvene skandale poziva u pomoć nacionaliste i najtvrđe „patriote“. Još jednom bi da drugi ratuju za njega. Ovog puta u odbranu njega. I izbor pada na teško bolesnog generala Vladimira Lazarevića, osuđenog za ratni zločin u Hagu ili generala Delića. On bi da generala koji je odgovarao za ratni zločin imenuje za predavača na Vojnoj akademiji. Za vlast koju čini logično je da se još broje ratne civilne žrtve. Da ih se one tiču, njihova imena bi bila poznata, čak i onih čije rane još nisu zacelile, i nikada neće. Ali kao što je za odgovornu vlast logično da ima empatije prema žrtvama i samosvest o sopstvenoj ulozi u tom ratnom besprizorju, za Vulina je sasvim prirodno odsustvo svakog preispitivanja zločina, odgovornosti i srama. „Logično je da na Vojnoj akademiji predaje neko ko zna šta je rat. I šta ima veze što je Lazarević osuđeni ratni zločinac“, kaže Vulin. Ima veze. Ali teško mu je objasniti. `Ajde, onda da vidimo, o čemu bi predavao Lazarević? O strategiji i operacijama ratovanja. Evo, operacija Košare, na primer. Oko 1.500 pripadnika OVK, uz podršku albanske artiljerije, NATO avijacije i instruktora napalo je rejon karaule Košare na frontu širine nekoliko kilometara rano ujutro 9. aprila 1999. godine. Poslato je oko 100 pripadnika graničnih jedinica Vojske Jugoslavije. Zbog žestokih napada iz vazduha, ali i diverzija OVK, veća pomoć nije mogla da stigne. Procena vojnog vrha bila je da će kopneni napad najverovatnije krenuti iz Makedonije gde se već nalazilo oko 16.000 vojnika NATO-a, a u okruženju od 6.000 terorista OVK-a. Vojne procene da će glavni napad ići preko Košara nije bilo. A tu graničnu jedinicu na Košarama činili su vojnici na redovnom odsluženju vojnog roka. Imali su po 19, 20 godina najviše. Poginula je većina, njih 108 pripadnika vojske i dobrovoljaca. Tela nekih od njih nikada nisu izvučena sa granice. Tih oko 100 vojnika JNA predati su sili od 6.000 terorista OVK, sa još toliko ljudi u rezervi, čitavoj diviziji albanske armije, nemačkim, francuskim i italijanskim instruktorima, odredu britanskih specijalaca i celokupnoj NATO avijaciji u bici koja je trajala od 9. aprila do 10. juna 1999. NJihov komandant, pukovnik u penziji LJubinko Đurković godinama apeluje da se država prema herojima sa Košara ponela nečasno. I tražili su pomoć upravo od Vulina kada je bio ministar rada i socijalnih pitanja, jer ni sedamnaest godina posle u Srbiji zakonski nije rešen status branilaca. Svoja prava ostvaruju putem privatnih veza. Vulin je tada izgovarao obećanja, ali je ostao „tihi lažov“ izneverenih očekivanja ratnih veterana. Imun na zahteve, molbe i suze onih koji su podneli i najveće žrtve. Sada bi u pomoć da zove generale koji su učestvovali u suludim operacijama sa unapred ukalkulisanim velikim brojem žrtava, uključujući civilne, na svim stranama, pa i našim, uprkos svim prognozama o apsolutnom gubitku rata. „Generali nisu imali izbor. Pa i sam Lazarević, stavljen je u poziciju ili da dezertira, bude uhapšen i sa lisicama sproveden u Beograd, ili da pokuša da izvuče maksimum i uradi ono za šta je dao zakletvu u nemogućim uslovima da pokuša da odbrani otadžbinu“, kaže za NIN Sreto Malinović, brigadni general u penziji. „Nije novost da penzionisani oficiri sa akademskim zvanjima drže predavanja na Vojnoj akademiji, ali prva pomisao mi je bila da su generali Delić i Diković saznali iz medija da će biti angažovani u toj ulozi. Mislim da je smišljeno ciljano na Lazarevića. Oni su pomenuti kao paravan u ovoj perfidiji kojom su preko Vulina želeli uzburkati javnost. Ako nije tako, čemu onda javna pompa oko toga, jer angažovanje predavača je stvar načelnika Vojne akademije, a ne ministra odbrane ili viših instanci. Tim pre što ima mnogo komandanata različitog nivoa iz tog vremena koji bi mogli održati neko predavanje, a nisu u tako specifičnoj situaciji kao Lazarević. Zašto ne onda i general Ojdanić? Lazarevićevo eksponiranje, u kontekstu činjenice da je osuđen zbog ratnog zločina, nepotrebno je i štetno“, kaže Malinović za NIN. Da se nešto ovako moglo očekivati ukazivalo je pojavljivanje i nadahnuti govor Vulina (kojim je uveo novu kategoriju ponosa – „tihi ponos“) u niškom Domu vojske, na skupu veterana Prištinskog korpusa kome je prisustvovao general Lazarević. „Narušenu predstavu javnosti o sebi kao velikim patriotama zbog paktiranja sa Haradinajem i afere `tetka`, funkcioneri vlasti nastoje amortizovati ne prezajući ni od čega. Mislim da je general Lazarević, posluživši tom cilju, zloupotrebljen u političke svrhe od onih koji su u vremenu kada se branila otadžbina izbegli mogućnost da se i njima tiho ponosimo?! Mislim da je tako nešto za žaljenje. Neko ko je osuđen i ko je odslužio zatvorsku kaznu za ratne zločine ima pravo da ode u penziju, ali da on podučava mlade vojnike i mlade oficire smatram da je neprihvatljivo“, insistira Malinović. Za bivšeg pomoćnika načelnika Prištinskog korpusa Vladimira Lazarevića, sada već penzionisanog načelnika VBA Momira Stojanovića neshvatljiva je polemika koja se vodi oko toga mogu li optuženi za ratni zločin biti predavači na Vojnoj akademiji. „A zar vama nije tužno da jednog generala ponovo provlače kroz blato samo zato što ga ministar Vulin nije ni pitao da li hoće da bude predavač? On je to izneo u javnost pre no što je saopštio generalu Lazareviću. Ako ga pozove država, on je naučen da se odazove. A Vulin je predstavnik političara koji se bore samo za svoj rejting“. Mislite da Vulin zna gde su Košare? „Nije bio tamo, niti bilo gde na drugoj tački gde se rat odvijao a nisam siguran ni da zna. On je taj poziv generalima lansirao jer želi da stekne podršku tvrdih patriota. On želi njihove simpatije. Sve je stvar političke borbe. Vojnike u Srbiji su koristili uvek za jednokratnu ulogu“, navodi Stojanović. Teško da može javnost da zamisli da bi Vulin ili nova vlast pozvali generala Trifunovića, na primer da je još živ, a ostavili su ga izolovanog i obeščašćenog da trune u hotelu Bristol sve do smrti, da uči pitomce o pravoj strani i strategiji tog građanskog rata, koji „nikada i nije vođen“. I kako to izgleda život generala kada izbegne naredbe političara kako bi spasio svoje vojnike sigurne smrti, jer je procenio da ta operacija ne znači ništa drugo do njihovo sigurno žrtvovanje, smišljeno sa bezbedne pozicije u Beogradu. Sada kada se pominju nepregledne kolone civilnih žrtava, ili vojnici sa Košara, neki to ne bi da čuju. Za premijerku Anu Brnabić tu ništa nije sporno. Zato Inicijativa mladih za ljudska prava traži hitnu smenu Vulina, kao otklon aktuelne vlade od zločinačke politike koja je vođena devedesetih godina, kako bi se napravio konačan rez na promociji ratnih zločinaca.