Pionir promena u zaštiti životne sredine

Nije uvek lako, tvrdi naš sagovornik, ubediti izdavače da vam izdaju knjigu kad zahtevate da knjige budu i besplatno dostupne na internetu. Već nekoliko decenija piše o međunarodnim finansijskim sistemima koji se mistifikacijom udaljavaju od običnih ljudi, pa mu je važno da njihovo funkcionisanje bude svima dostupno i lako razumljivo. Uzgred je izgradio i reputaciju često čitanog i citiranog autora, te ipak uspeva da nađe i nekoga ko bi stao iza njegovih istraživanja. U novembru u Francuskoj izlazi novi uradak Dužnički sistem – istorija krize javnih dugova u poslednja dva veka, a prethode mu, između ostalog, i indikativno nazvani Bankokratija i Dug, MMF i Svetska banka – šezdeset pitanja, šezdeset odgovora. Po mnogo čemu je još belgijski istoričar i doktor političkih nauka Erik Tusen specifičan – odrastao je u belgijskom selu od 2.500 ljudi u kojem je živelo tridesetak različitih narodnosti, devedesetih je predavačku karijeru u Liježu zamenio aktivizmom, a jedan je od osnivača Komiteta za ukidanje nelegitimnih dugova na čijim je temeljima iznikao Svetski socijalni forum. Na beogradskom Filozofskom fakultetu je na poziv Centra za politike emancipacije održao predavanje „Zašto i kako poništiti nelegitimne dugove u Evropi“, gde su nelegitimni dugovi određeni kao dugovi sastavljeni da služe dobrobiti manjine umesto javnom interesu. Vlade Paragvaja, Ekvadora, Brazila, Argentine, Malija i Grčke su Tusena zvale za savetnika prilikom revizija javnih dugova, a učestvovao je i u nekoliko građanskih inicijativa za reviziju dugova u Evropi. Situaciju u Srbiji zna površno, pa smo pitali šta bi o našoj ekonomiji rekao ako zna da se njen javni dug od 2008. utrostručio na 65 odsto BDP-a, ili s 8 na 24 milijarde evra. „Da pripada periferiji čiji su centar Francuska i pre svega Nemačka, koje periferiju tretiraju kao vrt za obrađivanje. Na periferiju uz kapital i tehnologiju dolaze i politička i finansijska uslovljavanja, a iz periferije odlaze novac i ljudi, koji su najveće, nenadoknadivo bogatstvo. Ne možete kupiti nove građane. S druge strane, priliv novca je iz centra u periferiju do krize u ogromnoj meri išao preko nemačkog, austrijskog, francuskog i italijanskog bankarskog sektora. Privatni i javni dugovi su rasli, a s krizom u centru se prekinuo i priliv novca. Dug odjednom više nije bilo moguće sanirati. Ako je delovalo da je novac iz centra dolazio lako, da su ga bezmalo poklanjali, to su činili zbog prevelike likvidnosti i želje za ulaganjem zarad profita. Ali, posle svakog takvog perioda usledi ovakva kriza. Istini za volju, nije Srbija opitni kunić. Tu su i Španija i Portugalija, skoro sve balkanske zemlje, Irska... dakle, periferne ekonomije. Međutim, ako je neko bio žrtva savremene finansijerske logike, to je bila Grčka“, kaže Tusen za NIN. Smatrate li da je Evropska unija makar najmanje zlo za Srbiju? Pretpostavljam da koncept EU ovde i dalje deluje privlačno. Razumem i zašto, naročito s obzirom na mantru o nedostatku alternative. Uz to što dolazim iz vrlo ranjivog centra, mnogo putujem i po Ukrajini, Bosni, Hrvatskoj, Rumuniji, Sloveniji... ako je socijalizam u tim zemljama, uz sve njegove nedostatke, bio tumačen kao pozajmljeno vreme, kapitalizam na tu pozajmicu stavlja strašnu kamatu. Morate biti vrlo veliki optimista da biste mislili s obzirom na iskustvo da će EU odabrati interes slobodnog, aktivnog građanina pre nego interes kapitala. Građanima je tu ostavljeno taman dovoljno slobode da ne ugroze sistem koji ekonomski radi protiv njih. Moja preporuka je da budete makar oprezni oko toga šta želite. Interes privatnih i međunarodnih kreditora je jasan, nedostatak odgovornosti takođe. Koja je odgovornost vlada koje su prihvatale štetne kredite? U većini zemalja je javni dug narastao spasavanjem propalih banaka. Takva transformacija privatnog u javni dug je i odgovornost i krivica. Problematična su i uverenja vlasti da će smanjenje poreza na dobit velikih korporacija privući investitore i poslodavce zainteresovane za fer igru. Bez izuzetka je prva posledica tih odluka bila smanjenje državnih prihoda. Tada svoj budžet morate da finansirate zaduživanjem. Pritom, mala i srednja preduzeća nemaju nikakvu dobrobit od smanjenja poreza, što dovodi do daljeg urušavanja domaće privrede i saterivanja u sivu zonu poslovanja, što dalje smanjuje državne prihode. Treći vid odgovornosti je fenomen „belog slona“, projekta koji mnogo košta, a pritom ničemu ne služi. Ovde je to Beograd na vodi – izuzetno skup poduhvat koji je neostvariv bez spoljnog finansiranja i zaduživanja i koji ne poboljšava privrednu infrastrukturu države, pa čak ni grada. Dug ostaje građanima, ne vladama koje se i onako menjaju svako malo. Što vlast duže nastoji da vlada i kontroliše svoje malverzacije, to je manja šansa da će se na kraju izvući. Jedno vreme ste bili na vezi sa Aleksisom Ciprasom i Janusom Varufakisom kao savetnik za reviziju javnog duga. Mislite li da je Grčka mogla da bez težih posledica drugačije odigra s „trojkom“? Danas se zaboravlja da nije Siriza počela s obećanjima da će raskrstiti s kreditorima, već da je to prvo činio Jorgos Papandreu, zbog čega je 2009. i dobio 45 odsto glasova. Cipras je posle građanskih nemira 2014. samo nastavio sličnu retoriku, ovekovečenu u Solunskom programu. Bila je predviđena revizija duga, nespasavanje banaka, smanjenje vojne potrošnje... zbog napetih odnosa s Turskom, Grčka je nabavljala naoružanje iz SAD, Francuske i Nemačke do neverovatnih, možemo reći i nepotrebnih, a vrlo skupih razmera. Već 25. januara 2015. je bilo jasno da će Cipras biti mandatar, a vlada je oformljena dva dana kasnije. Međutim, Evropska centralna banka je ni nedelju dana potom grčkim bankama zabranila pristup kreditnim linijama normalne likvidnosti. Cipras je bio prinuđen da svakog petka moli za vanrednu pomoć za likvidnost, što je bilo skuplje od normalnih kreditnih linija. Bilo bi normalno je vlada tada zauzela odbrambeni stav i sprovela reviziju duga koji je u tom trenu iznosio 180 odsto BDP-a. Niko normalan ne može da misli da je toliki dug potpuno opravdan. Zašto je toliko strašno videti od čega je sastavljen? Potom su privatne banke, Žan-Klod Junker, Mario Dragi i MMF pritiskali Ciprasa da ne kazni banke čije je poslovanje bilo nezakonito ili sumnjivo. Previše je to ustupaka bilo za vladu koja se izdavala kao progresivna. Da li ste mislili da se Cipras predomišlja oko kursa grčke politike? Pomislio sam to posle šest meseci, krajem juna, kada je raskid s „trojkom“ bio neminovan. Vlast je pitala inače politički vrlo pismeni grčki narod želi li saradnju s kreditorima ili ne. Koji dan pre referenduma, ECB je ponovo izvršila pritisak zatvorivši grčke banke kako bi zastrašila građane. Ishod je svejedno bio protiv dalje saradnje, što je vrlo hrabro. Međutim, Cipras je bio manje hrabar. Uveren sam da je od naroda tražio da glasa za „ne“, ali da je očekivao i nadao se da će pobediti druga opcija. Nije poslušao sopstvene glasače i to je stvorilo traumu ne samo u Grčkoj, već i drugde gde postoji želja za pravednijim svetom. Sadizam „trojke“ nad Grčkom nakon referenduma je samo produbio traumu. Da li su Cipras i Varufakis uvažavali zaključke koje ste donosili? Čitali ih jesu, ali ih nikada nisu sproveli. Istorija će Ciprasa pamtiti kao izdajnika, što se za Varufakisa ne može reći. S njim sam imao mnogo nesporazuma, ali je daleko iskreniji od Ciprasa. U krajnjem slučaju, u skupštini je zajedno s još tridesetoro poslanika Sirize i petoro ministara glasao protiv kapitulacije pred „trojkom“. To će se upamtiti. Doduše, njegova nova knjiga, Odrasli u sobi, nije baš verodostojna. Mislio je, kao i Cipras, da je moguće umilostiviti Lagardovu, Junkera, Merkelovu, Šojblea. S jedne strane je 20. februara potpisao ugovor s evrogrupom gde se kao ministar finansija obavezao da će poštujući kalendar otplaćivati dug, izvršiti javne reforme i nastaviti privatizaciju. S druge strane, u knjizi tvrdi da je već od marta nastojao da ubedi Ciprasa da se suprotstave MMF-u i ECB-u. Zašto nikada nije lično ustao protiv politike s kojom se nije slagao? Dalje, u knjizi kaže da je napisao sedam pisama ostavke i da je svako pocepao. Sumnjam da je bilo tako. Stalno sam mu govorio da je trebalo da bude transparentniji i politički dosledniji, kad kreditori i EU već nisu. Javnosti je govorio jedno, a mislio nešto sasvim drugo. Pomenuli ste „sadizam kreditora“, s druge strane se potencira lenjost i neodgovornost Grka. Gde je istina? Mislite li stvarno da su na papiru visoke penzije učinile veću štetu od kreditora? Bogatiji Grci su uspevali da izbegnu porez, ali su srednji i niži sloj morali da ih plate. Kada ne platite državi, u ilegali ste i ne možete iskoristiti ni minimum građanskih prava. Doslovno niste građanin. To nema veze s lenjošću. Recimo, pre no što je Cipras došao na vlast, dva i po miliona Grka je bilo u takvoj situaciji zbog duga od po 2.500 evra. Varufakisova zamenica Nadija Valavani je smislila odličnu meru – dozvoliti ljudima da u sto mesečnih rata od 25 evra otplate svoj dug uz otpisivanje dela duga. Već u prvom mesecu je oko 700.000 ljudi ponovo ušlo u sistem, što je u grčki budžet donelo skoro osamnaest miliona evra. U drugom mesecu bi platiša bilo još više. Da li mislite da je Evropska komisija pohvalila ovaj korak? Ne, u okviru trećeg memoranduma je uvela meru da se onaj ko svega dva puta zakasni po 24 sata u isplati duga izbriše iz sistema. Sada u ilegali imate milion građana više no ranije, a o gomili malih i srednjih preduzeća u sivoj zoni poslovanja i da ne govorim. Šta mislite o pokretu DiEM25 Janisa Varufakisa? Poslednji put sam se s Varufakisom čuo kada sam odbio da budem jedan od prvih potpisnika manifesta. Iako mnogo meni dragih ljudi učestvuje u radu te organizacije, mislim da je loše ustrojena. Nastoji da odozgo stvori nadnacionalnu, evropsku levičarsku organizaciju do izbora za Evropski parlament 2019, a zaboravlja se da je i Siriza na vlast došla jer su u njenu politiku verovali ljudi na ulici, glasači, studenti, radnici, sugrađani. Pritom, uticaj na evropsko zakonodavstvo se ne vrši preko Evropskog parlamenta, pošto se time bavi Evropska komisija. DiEM25 zagovara reformu EU i finansijskih organizacija, a Varufakis bi kao bivši grčki ministar trebalo da ponajbolje zna da EU samo izgleda kao da može da se dotera. Sporazume na kojima počiva EU je moguće menjati samo uz jednoglasno odobrenje članica, što nije ostvarivo. Govori se o širenju i jačanju evrozone. Koje bi posledice to moglo da ima? Uticaj na evropsku ekonomiju bi bio mali, možda rast od jedan odsto BDP-a. Iako je evrozona blizu provalije, neće se urušiti, jer nema ponuđene alternative. U slučaju njenog širenja, jače ekonomije i krupne korporacije bi bile još jače, jer nema rizika od devaluacije i EK i ECB ih zdušno podržavaju. Deblji kraj batine bi osetile periferne zemlje. Jednostavno, evro u Nemačkoj i evro u Srbiji nisu isti evro i nikada neće biti.