Kako izmeriti bol

Grčki ne razumem – i mogu samo da zamislim koliko ga tek ne razumeju Sirijac, Avganistanka ili iračko dete, jer jezik nije samo kolekcija reči – pa pretpostavljam da policajac govori otprilike „Vidite, ovde je bodljikava žica baš gusta; vaš ulaz je tamo gde je malo manje gusta“. Dobro, to izvesno nije doslovan prevod, ali oko izbegličkog kampa na ostrvu Kos bodljikave je žice toliko da bi se mogla iskoristiti kao džinovski feder kojim bi se neželjeni gosti katapultirali natrag ka (geografski) bliskom, a (empatijski) Dalekom istoku. I ovako je svejedno hoće li tresnuti u Kabul ili u Mosul, smrt je svugde spremna, pa je neobično da takvo rešenje još nije razrađeno u nekom briselskom kabinetu. Logor na Kosu je limbo, stecište bezgrešnih, ali nekrštenih duša, tehnički kao kod Dantea, praktično daleko tmurniji. U Danteovom su limbu duše makar mirne, a ovde je nemir glavni duševni sadržaj, jer se na Kosu odlučuje ko je stradao dovoljno da ga Evropa primi, a ko će stradanje morati iznova da dokazuje, poželjno nožem u sopstvenom vratu. LJudi od nemira isprva ne mogu da odluče da li da se okupe oko nepoznatog belca ili da se od njega razbeže na sve četiri strane žice. „Mnogi od nas govore engleski, samo se plašimo“, objašnjava početnu ćutnju jedan mladić. Nudi se da nađe sagovornika. Nalazi ga u vidu devetnaestogodišnje devojke čijem je licu mesto na naslovnoj stranici Voga. „Stigla sam pre dva meseca. Putovala sam mesec dana. Želim da idem u Švajcarsku, tamo imam brata. Ovde nismo bezbedni. Neki ljudi piju i plešu celu noć. Niko mi ne govori koliko ću još ostati ovde.“ Ako neko hoće da zamisli šta na izbegličkom putu preti 19-godišnjoj devojci sa licem za naslovnu stranicu Voga, neka slobodno to učini, ali brzo, jer u logoru puca brana straha, i kroz nju provaljuje očaj. Do malopre je bilo teško naći sagovornika. Sada je nemoguće zabeležiti sve što ljudi hoće da kažu. „Mnogi su ovde pet ili šest meseci bez odluke. LJudi spavaju napolju, bez ćebadi. Zaposleni u kampu vele ,ako hoćeš da spavaš, idi u hotel’.“ Biće da u kampu na Kosu radi neki osobito duhovit tip, jer su ovi nesrećnici čuli i dovitljivosti poput „ako hoćeš da ga vodiš u bolnicu, zovi taksi“. Ta je bila upućena čoveku koji je molio nekoga, boga ili bilo koga, da se pobrine za bolesnog sapatnika koji je ležao na betonu. „Veoma je prljavo, nema šta da se jede, nema ničega za bebe, nema pelena, nema mleka… Nema poštovanja za čoveka. Hoću da se vratim kući.“ Ona, fakultetski obrazovana žena iz Avganistana, hoće da se vrati kući. To je zapravo dosta racionalno. Tamo se bar niko neće pretvarati da joj želi dobro. Vojnik koji je morao bežati preko Egeja i još nekih velikih toponima jer je odbio da izvrši neljudsko naređenje – ovo je, naravno, pleonazam – kaže da samo želi da ga zaštitimo. „Nema pravde“, zaključuje. Lekar-specijalista, čiji razlozi za beg veselo trčkaraju oko njega, pokazuje ljude koji spavaju na klupama i govori o buvama. Usput se izvinjava zato što nema čaj ili sok koji bi ponudio. Plemstvo nije pitanje titule, već duha. O odnosu plemstva ljudske rase – ili kako već mi beli hrišćani posmatramo sebe – prema ljudskom jadu stručnije govori Miloš Babić, humanitarni radnik sa višegodišnjim grčkim iskustvom. „Dosta je ljudi zarobljeno na ostrvima. Sada je mnogo brže otići iz Turske u Nemačku ili Švedsku regularnim sistemom, nego preći sa grčkog ostrva na kontinent. Mnoge izbeglice ne dolaze iz ratom zahvaćenih područja, pa ne mogu da se kvalifikuju za regularan sistem preseljenja u zapadnu Evropu.“ Jasno, uopšte nije svejedno da li čoveku preti rafal u leđa na ratom zahvaćenom području, metak u potiljak u podrumu tajne policije ili nož u drob na ulicama neke postkolonijalne pustoši, pa otud i te „kvalifikacije“, ko u fudbalu. „Kada nam ljudi dođu sa ostrva, suočavamo se sa vašima, šugom, tuberkulozom. Na Lezbosu ljudi spavaju na plaži. Ako su iz Sirije ili iz Iraka, primiće ih u kamp, pa će biti u boljem stanju; ako nisu… Dešava se da sebi lome noge, ruke; da majku prebiju deca da bi dobili smeštaj. Na majčin zahtev.“ Maša Mišić, koja kao i Miloš Babić radi za Alijansu žena i zdravlja (WAHA), dodaje da se jedina organizacija koja je pružala psihološku pomoć, i to na kontinentu, ne na ostrvima, povukla iz Grčke u avgustu. „U jednom smo kampu utvrdili da osamdeset odsto populacije ima neki psihički problem, mi nemamo psihijatra u timu, a jednom nedeljno neko iseče vene ili pokuša da se obesi.“ Grčka im država, nastavlja Babić, kaže da te nesrećnike preusmere na državni zdravstveni sistem, a taj im onda zakaže pregled za dva meseca. „Postoji razlog zbog kog u psihijatriji ne postoji lista čekanja“, lakonično zaključuje Miloš Babić. Bilo bi, dakako, nepravedno Grke samo zasuti drvljem i kamenjem. Mora se reći da nisu uradili dovoljno, može se reći i da rade mnogo. U Grčkoj je trenutno 55.000 do 60.000 izbeglica, nekih deset puta više nego u Srbiji. Imaju radio-stanicu koja emituje na izbegličkim jezicima, a glavna nacionalna radio-stanica tri puta nedeljno emituje vesti na arapskom. Školu pohađa tri hiljade dece, uskoro će još dve, trebalo bi još dve. Decu su vakcinisali, pa nikog nisu ispečatirale male boginje, iako je i Grčka imala svoju epidemiju. Srećnike sa odobrenim azilom polako smeštaju u stanove, i to u većim gradovima, uključujući Atinu i Solun. Težak posao svakodnevno obavlja i obalska straža. Georgios Hristijanos, direktor Integrisanog biroa za osmatranje mora, službe koja pokušava da pronađe svaki čamac na kome izbeglice plove preko Egejskog mora pre nego što potone, kaže da su ove godine zabeležili oko petsto prelazaka sa oko 25.000 potencijalnih brodolomaca. „Biće ih možda 30.000 do kraja godine, a 2015. bilo ih je milion. Prevoze ih Turci, ali takođe i Rusi i Ukrajinci. Nekada plove pod američkom zastavom.“ Rusi i Ukrajinci zapravo su bivši sovjetski mornari, a ta američka zastavica na plovilu koje može da potone svakog časa, taj bedan pokušaj prevare, savršen je simbol parodičnog puta u bolji život, u „evropski san“. Hristijanosu se, izgleda autentično, smrkne lice kada pomene šest utopljenika u ovoj i 170 u 2015. godini. Čini se i da je srećan što ne službuje na Mediteranu. „Otvoreno more; ako tamo brod potone, to su odmah desetine mrtvih.“ Sa Kosa se Bodrum vidi kao da je preko puta ulice, ali i te tri, četiri nautičke milje, tih pet, šest ili sedam kilometara, lako budu smrtonosni. Komandant obalske straže Kosa, Konstantinos Jajelis, objašnjava da žena ili dete u oktobru u vodi Egeja mogu da prežive tri ili četiri sata. Dodaje i da je ova izbeglička ruta postojala i kada je bio mladi mornar. „Sećam se, na primer, 2001. Svake smo noći imali tri ili četiri slučaja. Gledam šta se događa u Siriji, u Iraku, u Turskoj – čini se da su sada svi protiv Kurda. NJih ima dvadeset pet miliona. Ko može da kaže neće li, ako bude novih bombardovanja, novog rata, ovamo krenuti tri, četiri ili pet miliona njih? Nadam se da se to neće dogoditi, nadajmo se da će političari naći rešenje, obaviti svoj posao.“ He-he, ta mu je dobra, ta o političarima koji obavljaju svoj posao. I njemu, i Georgiosu Hristijanosu koji se nada da će „ovaj fenomen prestati“, i svima nama koji se bez ijednog argumenta nadamo da će „taj fenomen prestati“. Nije trenutno 2015, istina, kada je na grčke obalo stizalo deset hiljada ljudi dnevno, ali dolazi ih dve do tri hiljade mesečno, a Kurdi već beže ka nama. U kampu devedesetak kilometara udaljenom od Atine, 37-godišnji DŽem, Kurd iz Turske, sumira. „Turska – nije dobro. Grčka – dobro. Majka, brat – u Turskoj. Turska – dobar novac, ali nije dobro biti Kurd.“ Anegdota koja najbolje opisuje šta smo sve zabrljali, i šta ćemo još zabrljati, zbila se u grčkom ministarstvu obrazovanja. Nakon što je sekretar Georgios Angelopulos lepo govorio o tome da su za njega deca – deca, i da sva imaju pravo da idu u školu, nezavisno od statusa, jednom se novinaru slučajno omakla reč „Makedonci“. Trebalo je videti kako se sekretar Angelopulos od ljubitelja dece u trenu pretvara u otelotvorenje državnog aparata, i čuti ga kako, bez ikakve veze sa temom razgovora, saopštava da „ne postoji osnova za diskusiju kada neko koristi reč ,Makedonci’“. Ni svoje dvorište nismo, dakle, sredili; otkud nam onda ideja da ćemo počistiti haos koji smo kolonijalnim trudom ostavili u tuđem?