Ne povlačim nijednu reč

Kada se Herta Miler pojavila na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u ponedeljak, 23. oktobra, kroz glavu mi je iznenada prošla reč rekvizita. Kaiš, prozor, uže – tri puta kojima su „svojom voljom“ svet napustili glavni junaci romana Životinja srca. Književnica je izašla pred publiku sasvim tiho, onako kako koračaju njeni likovi, pretvarajući se u vlastitu senku, kao da sa svakim korakom postaju nevidljivi. (Naratorka je tada još uvek mislila da u zemlji, gde nema stražara, ljudi drugačije hodaju.) No, posetioci koji su istog dana, na Sajmu knjiga, slušali razgovor dobitnice Nobelove nagrade za književnost s prevodiocem i urednikom Nebojšom Baraćem, znali su iz kakvog naročitog dara izrasta nimalo lak književni svet. „U Nemačkoj sam Rumunka, u Rumuniji sam Nemica“, rekla je i objasnila da srce brže kuca ukoliko čuje glas iz domovine. Naravno, domovina je ne zanima iz ideoloških ili nacionalističkih razloga. Na putovanju po Bugarskoj, počela je kiša. Gorak miris kiše podsetio ju je na zavičaj. „Na kapi kiše u toploj prašini.“ U priči o maloj „disidentskoj“ grupi, sačinjenoj od nekoliko prijatelja, ponavlja se rečenica: „Ono što iznesemo iz svog dela zemlje unosimo u svoje lice.“ Neki od mladića i devojaka završavaju u emigraciji, drugi okončavaju život pod sumnjivim okolnostima. Na licu jednog od njih, na jagodičnim kostima i oko usta, pripovedač vidi odraz grada u kome živi. Dok Herta Miler objašnjava da zanatske stvari vezane za pisanje nastaju uglavnom tokom rada na rukopisu, kako nisu pitanje namere već isključivo unutrašnje strukture i potrebe – posmatramo je i razmišljamo o geografiji koju je ponela sa sobom. Proza je puna kovčega, sanduka, kofera i kutija. Rođena 1953. u Ničidorfu, u rumunskom delu Banata, posle studija nemačkog i rumunskog jezika s književnostima, pridružila se grupi autora čiji je maternji jezik bio nemački. U doba Čaušeskuove diktature, tražila je slobodu govora i pisanja. Odbila je saradnju s tajnom službom i izgubila posao prevodioca u fabrici. (Junake Životinje srca otkazi čine „slobodnim“, nalik psima lutalicama na periferiji.) Ima velike probleme nakon prvih štampanih dela. Zabranjeno joj je objavljivanje u Rumuniji, pa naposletku odlazi u Berlin 1987. Nebojša Barać primećuje važnu stvar: koliko su u prozi Herte Miler bitni motivi iz prirode. Ona nam opisuje detinjstvo na selu, kaže da je često bila sama, jedinica, okružena biljkama. „Biljke znaju kako treba da se živi.“ Hodajući, otkrivala je estetiku, datu čoveku na dar, i izgovarala nazive cveća na različitim jezicima. Zato je kasnije uspela da opiše i miris novog kaputa (mešavina soli i ulja) i boju semenke u glavi suncokreta, toliko crnu da su se putnici umorili gledajući polje kroz prozor kupea. U razgovoru s književnicima Ivanom Ivanjijem i Mihaelom Martensom, opisala je mirnu površinu Dunava u koju su bili zagledani na putu do Bukurešta. Činilo joj se da svi žele da ga preplivaju. Ili da trče kroz kukuruz do druge zemlje. Kao da prepričava prozu, Herta Miler je objasnila da su u fabriku stizale glasine. S vremena na vreme, čuli bi da se neko dokopao inostranstva, ali se češće ljudima gubio svaki trag. „Ni danas se ne zna šta je bilo s njima.“ Kako čitamo u romanu Životinja srca, što je više ljudi gubilo život u begu, to je opsednutost begom postajala veća. Rizikovali su smrt: da ih izbaci reka ili da ostanu u kukuruzu, raspadnu se, jer je za vlasnika njive bilo bolje da ništa ne primeti. Razdirala ih je jeza. Pokušavali su da savladaju strah, ali pošto bi ovladali svakim pokretom na licu, on bi probio u glasu. Širio se prostorom. Zato im se često činilo da osećaju dodir nečije ledene ruke na telu. Tešili su se da je diktator bolestan i da će umreti. Kratko se debatovalo u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, i malo negodovalo iz publike, čim je Herta Miler izrazila negativan stav prema Vladimiru Putinu, prema stvarima koje Rusija radi u Ukrajini, pogotovo kada su je upitali o bombardovanju Srbije 1999... Međutim, nije povukla nijednu izjavu. „Ako pitate, ja moram da vam kažem šta mislim. Ne moramo da se složimo. Došla sam u Srbiju jer sam želela da dođem.“ Trebalo je hrabrosti, pogotovo za ličnu priču o majci koja je posle Drugog svetskog rata provela pet godina u radnom logoru. I ocu koji je pripadao SS organizaciji. Ne smatra da pisanje ima veze s angažmanom. Ipak, misli da čitav naš život jeste politika. Pomenula je stare političke sisteme čije delove primećuje i u današnjoj Rumuniji. „Okrenete novi list, ali nije jednostavno promeniti mentalitet.“ Da li piše nešto novo? Ne otkriva. „Čula sam tako mnogo najava sjajnih knjiga koje nikada nisu objavljene.“