Penjanje i silaženje

Iritantan, sirov, bezličan, povremeno degutantan, agresivan, Prokleti pas reditelja Dragana Pešikana pre je jedna od stranputica srpskog filma no pokazatelj smera kojim bi trebalo ići. Za ovaj primer ultrakomercijalnog ostvarenja koje, između ostalog, u velikoj meri problematizuje pojam bioskopskog filma (želimo li baš ovakvu formu i sadržaje?) mnogi gledalac našao bi se nasamarenim u smislu šta mu se nudi pod plaštom srpskog savremenog filma. Kako god, Prokletog psa je teško, ako ne i nemoguće braniti. Ma koji argumenti njemu u prilog ličili bi na prozirnu i prepoznatljivu igru „malo kudiš - malo hvališ“. Ipak, uz svu kivnost hipotetičkog gledaoca, bilo bi jednostavno nefer, iz vizure kritičara, ne osvrnuti se i ne uzeti u obzir (bez obaveze da ih se uzme u estetičku dobit ovog filma) nekoliko njegovih aspekata. Najpre, tu je fotografija Radeta Vladića, doajena među srpskim direktorima fotografije. Vladiću u Prokletom psu dugujemo nekoliko veoma efektnih, pa i složenijih kretanja kamere. Da ne govorimo o tome kako Pešikanov film ima, kao malo koji noviji srpski film, vizuelnu konzistentnost. Potom, produkcioni aspekt ovog filma je za poštovanje pa je za žaljenje što mnogi pretenciozniji i sadržajniji srpski filmovi nemaju ovaj produkcioni nivo. Takođe, izvestan broj neupadljivih mikroplanova prosto iznenađuje. Takve su sadržajne i inteligentne repeticije: funkcija cigareta i pušenja (malo-malo pa većina aktera Prokletog psa poseže za cigaretom!). Tu je i ta duhovita igrarija sa stepeništem i stepenicama. U Pešikanovom filmu neograničeno penjanje i silaženje uz stepenice i niz njih javlja se kao blesak invencije. No, nadasve najzanimljivija je defunkcionalizacija ženskih likova u odnosu na vladajući srpski filmski stereotip. Dugo srpski film nije imao tako demistifikovanu pa i detronizovanu sliku urbanih lepojki koje svoj seksepil zamenjuju ubilačkim, pa i krvožednim porivima. Prokleti pas, što je jedna od njegovih retkih dramaturških vrlina, na bizaran način „izbacuje“ dve trećine učesnika iz naracije (Milan, DŽoni, Bojana, Prcko, Sergej…) i ovu bizarnost neguje ne samo kao svoj fabulativni lakmus, nego on postaje, mora mu se priznati, konzistentan manir ponašanja. Višak revolvera u filmu, kojima se ne samo vitla no iz njih i puca maltene u svakom trećem kadru, ne donosi filmu žanrovski alibi, ali ni konekciju sa modernim oblicima filma urbanog nasilja. Učestalost ovakvih scena dovodi do zasićenja i gledaoca pre smori no što filmu otvara narativnu perspektivu. Šteta što u Prokletom psu ima toliko glumatanja i falširajuće glume jer su upravo glumci na ovaj način ti koji prvi lažiraju autentičnost. U svetlu onoga što bi bio poslednji validni argument u njegovu odbranu, a to je da film ipak predstavlja sat i po nekakve zabave, mora se reći da njegov humor deluje oporo, izveštačeno i nategnuto, čak u nekim trenucima infantilno, ali ga ipak ima. Bez obzira na to što pojedine replike zvuče prizemno i tako klišeizirano, Prokleti pas je uspeo da na momente izmami salve smeha, poput one ubedljivo najbolje sekvence u filmu kakva je ona sa serumom istine… Neće biti razloga da se Prokleti pas dugo pamti. Samo, da je malo više Srđana Todorovića u srpskom filmu...