Kako god

Evo me, opet, u Beogradu, ali ne zbog beogradskog Sajma već zbog sasvim privatnih poslova po beogradskim raznoraznim šalterima. Bajdvej, beogradski Sajam postao je loša verzija belopalanačkog vašara, a koga je gradonačelnik Miljko Preletačević srozao dibiduz. Tako da će promocija mog najnovijeg romana Pravo lice Agate Kristi biti u Nišu uoči tamošnjeg Sajma knjiga u novembru. A sa beogradskim Sajmom raskrstio sam pre dve godine iako sam imao udarno mesto na štandu „Plavog jahača“ u glavnoj hali. Ali, šta vredi kada je sa ostalih štandova bazdila ne samo loša rakija, već, i loša literatura, a od spolja ubijao je miris, takođe, lošeg roštilja, i, sve to, u dimu lošeg duvana koji se Srbima uvaljuje, onako, uzgred, uz radioaktivnu prašinu koju seju avioni svetskih multinacionalnih kompanija, po ugledu na „Milosrdnog anđela“. I kada smo, već, kod aviona, batajnička fešta u prošli petak, ganuli su me samo piloti, i, to ne samo Rusi nego i ovi naši koji se, kako čujem, pozdravljaju sa – „kako god“! Kada sam to čuo srce mi se steglo, a suze su, bez pitanja, krenule iz ovih plavih očiju u gustu belu arijevsku bradu. Setio sam se da mi je otac Žarko pričao da su se, tako nekako, pozdravljali i u kraljevoj vojsci, a nešto slično su govorili jedan drugom kada su kao piloti britanskog RAF-a, svaki drugi dan, bombardovali Rur i Sar i kada se pola eskadrile ne bi vratilo sa ratnog zadatka na britansku teritoriju. To pilotsko „kako god“ govori o bezmernoj hrabrosti i rešenosti da se, za koji čas, slavno pogine. Važno je bilo samo da uzleti u nebeske visine, ne toliko ni zbog otadžbine, već, zbog arijevskog prkosa, a taj prkos ne poznaje strah od nikoga, valjda ni od boga. Kako god. E, sad, hteo sam i ja u pilote, ali pošto sam bio jedinac bila mi je potrebna očeva saglasnost, Žarkov potpis, i on mi ga nije dao. I onda sam se, sav očajan, prepustio prvo Kjerkegoru, pa Ničeu da bi završio u Hajdegeru... Kurblam na suvim veslima u Vidovdanskoj, jer šta ako pozovu i nas trećepozivce na Kosovo!? Trećepozivci su i Prvi svetski rat dobili, a ne kaplari sa Sorbone. Posle suvih vesala, klomparam po Vračaru. Uputim se kod Cice koja mi je, još onomad, u Beloj Palanci rekla da ima prsten za mene. Nego nikako, bre, da pronađem njenu LJubostinsku, tu, u komšiluku. Počeo sam, čoveče, da zaboravljam ne samo beogradske ulice, već, i da hodam po Beogradu. I, shvatite to kako hoćete. Shvatite to, kako god! Nabasam, konačno, na LJubostinsku u kojoj je i moja „tetka“ Borka Vučić imala kancelarije Fonda za mlade poljoprivrednike, i, tu me, opet, obuzme seta. Nikad neću doznati zašto je volela da, po gradu, priča da mi je „rođena tetka“! Ali, kako god. Cica mi je poklonila prsten na kome je glava Vikinga sa rogatom krunom kakvu je imao i knez Lazar na Kosovu. Vraćam se u Gročansku, gde nam je Bilja spremila sjajnu bolonjezu uz koju, zna se, ide jako crno vino. A posle ručka, ruka mi sama kreće ka knjizi Karlo Veliki nije postojao (M. Nikolić) i, odmah, naletim na poglavlje o Vikinzima a koji su, po Nikoliću, niko drugi nego Srbi! K. G. Jung, moj guru iz Švice radosno trlja ruke: „Kako god okreneš moja teorija sinhroniciteta radi besprekorno. Nećeš, valjda, reći da si, slučajno, u jednom danu dobio vikinški prsten od Cice i pročitao u Nikolićevoj knjizi da su Vikinzi, u stvari, Srbi.“ A moja Crna će, onako, više za sebe: „Sve više slutim da će se neko od rodbine Agate Kristi pojaviti na promociji tvog romana u Nišu. I, ne znam otkud ti to da je Agata rođena u Mokri, iznad Bele Palanke. Ali, kako god, što kažu piloti.“