Ko građane motiviše za politiku, pobediće Vučića

Kada je, proleća 2016, docent na Fakultetu političkih nauka, Vladimir Pavićević ispao iz izbornih kombinacija liste okupljene oko Demokratske stranke, na društvenim mrežama izlilo se mnogo ljutnje zbog gubitka jednog od omiljenih poslanika. Ako se neko nadao da će se, na sledećim izborima, u sve nepristojniju Skupštinu vratiti poslanik poznat po insistiranju na gospodskoj etikeciji – prevario se. Svoju misiju Pavićević nastavlja u rodnoj Crnoj Gori. Bežite iz raskopanog Beograda? Nije bilo zgodno ovih dana u Beogradu. Lakše mi je bilo biciklom da prođem mnogim delovima grada nego autom... Rekao sam vam i prošle godine da sam se oprostio od srpske stranačke politike. Sada sam već neko vreme politički savetnik predsednika Crnogorske stranke, sa kojim sam radio na lokalnim izborima u Budvi 2016. Napravili smo odličan rezultat i odlučili da radimo na razvoju stranke po čitavoj Crnoj Gori. Cilj je da se dodatno utiče na razvoj građanskih sentimenata i razvija koncepcija ustavnog patriotizma kao temeljna za budućnost crnogorske države. I ja sam se tome usmerio. Namera mi je odranije i bila da u Crnoj Gori formiram Institut za istraživanje politike i političke teorije i na tome nameravam da radim sledeće godine. Te stvari su se podudarile, i eto, malo fortuna, a više podrška kod tamošnjih prijatelja me je ohrabrila da napravim ovaj iskorak. Ima biciklista koje je, izgleda, fortuna zaboravila... Različite su procene da li je u Beogradu više pobornika planova za grad, ili onih koji zbog svega očajavaju. Na koga ovi drugi da se oslone? Moj utisak je da su pripreme za beogradske izbore počele. Vlast se sigurno priprema, oni se stalno bave matematikom u politici, a mislim da i u opoziciji imamo početak dogovora za nastup na izborima. Opet kolone... Za mene politika nije stvar matematike. Smatram da ljudi koji su u opoziciji treba da se povežu idejno, vrednosno i ljudski, a ako postoji mogućnost da dogovore tu integrativnu tačku za širi savez stranaka, onda to za ovu priliku može da bude dobro. Uvek se postavlja pitanje šta je to što je integrativno i da li ti ljudi mogu da se dogovore. Ne znam tačno šta se priprema, ali vidim najave predstavnika mnogih formacija da će da učestvuju na izborima. Da li bi vam savez Saše Jankovića, Vuka Jeremića i Dragana Đilasa za beogradske izbore delovao logično? Bio sam na koalicionoj listi kandidata za poslanika kada je gospodin Đilas bio predsednik DS i moje iskustvo saradnje sa njim je bilo pozitivno. Naročito je za mene bilo dobro to što je insistirao da budem na listi uprkos tome što sam ga prethodno, baš dok je bio gradonačelnik, strašno kritikovao. Pristup koji je značio da kritiku nije uzeo kao ličnu stvar mi je znak da je vođen razumom, a kada se tiče Beograda, on ima niz aduta zašto bi bio dobar gradonačelnik. Ako bi bio na čelu šireg saveza, mislim da bi se mogao očekivati pobednički rezultat na izborima u Beogradu. Uprkos različitim ideologijama članica? Ja sam uvek zainteresovan za uspeh političkih formacija koje zagovaraju evropske standarde u preobražaju društva. Možda to usmerenje ka evropskim standardima, kao integrativnoj tački, može da bude osnov da se napravi dogovor, a onda da se isturi kandidat koji ima adute na osnovu iskustva stečenog upravljanjem Beogradom. To mi se čini kao veoma dobra opcija ako se želi pobeda na izborima. Legitimno je, naravno, da se ide i u više saveza, ali mislim da bi bilo dobro da ti savezi koji se formiraju naprave makar dogovor oko toga da se međusobno ne sudaraju, da se zna da postoji ideja oko koje su saglasni, budući da je jasno da postoje druge stvari oko kojih se razilaze i zbog kojih nisu napravili predizborni savez. Ali ne moraju jedni drugima da budu prepreka u kampanji. Taj dogovor bi već bio značajan iskorak, a sigurno bi i građani prepoznali zrelost i znali da to nagrade. Ima procena da desnica ima najveće šanse da vlada posle „proevropskog“ Vučića. Ne vidim da je to sada moguće. Gospodin Vučić je svojim eklektičkim pristupom u idejnom oblikovanju stranke zarobio taj deo političkog polja i mislim da su gotovo svi akteri iz tog polja pod njegovom direktnom ili indirektnom kontrolom. Baš suprotno, meni se čini da Vučić u ovoj kontroli koju sprovodi najviše problema može da ima sa ljudima koji pripadaju građanskom bloku. Oni su često osetljiviji na autoritarne mehanizme vladanja i pre će da reaguju na nešto loše. I zato mislim da deo opozicije koji zagovara građanske vrednosti ima mnogo veće šanse da uzme vlast od Vučića. Može li se reći da opozicija čini baš sve što je moguće u ovim uslovima? Političke formacije u okviru opozicije su raznovrsne. Primetio sam da kad god vlast uradi nešto što zaslužuje kritiku, ta kritika i dođe makar iz jednog dela opozicije. Zašto ne bi formirali neku vrstu tela koje bi se bavilo koordinacijom tih aktivnosti, pa i time da ostave utisak ozbiljnog pristupa politici koji bi doneo ozbiljnije rezultate? Tamo gde postoje razlike, to neka se ostavi po strani, ali ima stvari gde ne bi trebalo da postoje razlike. Mogu li ovi ljudi da se o tome dogovore? Mislim da je dogovor uvek moguć kada postoji zajednički cilj i razumni ljudi. Evo, pomenuo sam vam da Đilasu nije bila smetnja za našu saradnju to što sam ga kritikovao. Mislim da je većina ljudi tu u osnovi vođena razumom i da ima šansi da se napravi makar minimalni dogovor. Raspisivanje parlamentarnih izbora komplikuje dogovor. Tu su dve stvari važne – jedna stvar je oko termina održavanja izbora, a druga oko mogućnosti dogovora za parlamentarne izbore. Što se tiče termina, mislim da adut opozicije u javnim debatama treba da bude upravo to – da izbori treba da budu onda kada je to predviđeno Ustavom i zakonima, a ne da se datum održavanja izbora bilo kog nivoa prepušta hiru i matematici. Onda im vlast odgovori da se plaše izbora... Kako se plaše – pa po koji put bi se organizovali parlamentarni izbori u Srbiji od 2012? Vlast će uvek da pronađe oslonac za napad, ali ako se opozicija dosledno drži zahteva da izbori budu kada je predviđeno, svaki argument sa druge strane može da bude samo slabiji. Osim ako Vlada ne proglasi da je pala. E ako bi se to desilo, ja bih upotrebio taj argument kao ključni u kampanji i ponavljao da je vlast bila slaba, da Vlada nije imala rezultate i da je zbog toga pala. Ako se izmestimo iz matematičkih operacija i pogledamo rezultate, onda se vidi da su rezultati vladajuće koalicije stvarno tanki. Treba dakle, ako se već ide na prevremene izbore, pritisnuti Vladu da svoju nemoć oko rešavanja problema u zajednici proglasi za ključni razlog raspisivanja vanrednih izbora. U delu opozicione scene pominje se ideja bojkota. Mislim da treba učestvovati na izborima i istovremeno stalno slati poruku da treba da postoje uslovi za poštene izbore, da se zna da su prebrojani glasovi realno stanje, a ne da stalno postoji sumnja. Bojkot treba da bude poslednja opcija. Evo, 2000. kada su organizovani izbori za predsednika SRJ, bilo je mnogo primedaba i procena da autokrata neće predati vlast i da ne treba ni učestvovati na izborima. Ali je opozicija pobedila, prvo na izborima, potom i na ulici. Nisu bili baš isti ljudi, a nije bilo ni bagaža stečenog vladanjem posle 2000. Često čujem argument – dosta više ovih. Nisam saglasan sa takvim pristupom, naročito u uslovima koji danas postoje u Srbiji, jer iskustvo pojedinih političara može da koristi u ovom vremenu. Evo, na izborima koji slede u Beogradu građani koji žele nova lica imaće priliku da glasaju i za neke nove ljude u politici. Formiraju se pokreti i stranke čiji članovi i lideri nemaju političko iskustvo, pa će sledeći argument o istrošenim, starim političarima, moći da glasaju za drugačije kandidate. A onda kažu – svi su isti... Nisu. Vidimo da i u Skupštini postoji raznovrsnost političkih grupacija koje zagovaraju različite sisteme vrednosti, verovanja i mišljenja. Ni nastupi im nisu isti. Kada u ovim okolnostima čujem da neko kaže da su svi isti, o toj osobi prvo pomislim da želi da se oslobodi odgovornosti. Ja sam za to da se učestvuje, da građani, čak i ako nemaju najveće poverenje ni u koga, ipak glasaju za onoga kome veruju najviše od svih koji su tu, ma koliko malo to poverenje bilo. Kako vam izgleda današnja Skupština u odnosu na onu u kojoj ste bili? Mnogo je drugačija. Kada sam ja bio poslanik, bilo je jednostavno, kao utakmica dva kluba. Sada imate 15 strana sa kojih dolazi lopta. Mislim da u skupštinskoj sali i treba da se vidi sva raznovrsnost društva. Problem je što - da li zbog toga što je to namera ovih koji su na vlasti, ili zbog nekih drugih razloga, ne znam - ali deluje kao da je Skupština utišana. Kao da je i namera da se pokaže da je politička moć slabo vezana za Skupštinu. Sednice su proređene, nema mnogo zakonodavnih projekata i čini mi se da možda vlada, kao osnovni predlagač zakona, nije toliko vredna, pa zato i Skupština nema toliko posla. A i to što ima najviše se koristi za lične obračune. Šta vidite kao razlog za parlamentarne izbore – samo pojačavanje šansi SNS u Beogradu? Argumentacija za izbore 2016. je bila da je atmosfera u društvu bila klimava. Neka matematika je sigurno bila u osnovi ideje da se ide na vanredne izbore tada, ali je vladajuća stranka, što se tiče broja poslanika, izašla oslabljena. Sad možda ovako razmišljaju – tada je napravljena greška, nismo računali da će neke liste da uđu, ajde sada da vratimo ono stanje pre 2016. kada se imalo 200 poslanika u koaliciji. Tu matematiku mogu da vidim kao osnovu u logici ljudi koji sada odlučuju kada će biti izbori. Računaju da možda neke stranke neće da uđu, da opozicija neće da se dogovori, da će da je iznenade... Kako će tu odluku opravdati? Jedva čekam da vidim. Kada sam čitao obrazloženje za prethodne izbore, ono nije delovalo ubedljivo. Ko god malo prati političke procese, vidi da nešto drugo stoji iza toga. Verujem da će i sada da se smisli nešto što može da iznese formu, a šta će da bude, ne znam. Recimo – tvrdnja da trpimo pritiske spolja, pa je potreban jasan legitimitet? Taj legitimitet postoji i sada, i postojao je 2014. Ovde nema problema sa legitimitetom. Bilo bi mi razumljivo da sada postoji inicijativa da se ide na izbore zato što imamo jednu stvar koju moramo da uradimo, kao što je npr. ustavna revizija. I onda da kažemo – idemo na faktičku konstituantu, poslanici u novom sazivu prvo glasaju o novom ustavu, potom nastavljaju rad. Može li ta ideja da se lansira za proleće? Ne može, samo govorim koja logika bi bila možda i opravdana u slučaju da se raspisuju prevremeni izbori. A mislim da bi se, čak i kad bi ona realno bila argument, teško to javno saopštilo, jer bi onda centralno pitanje kampanje bilo pitanje revizije Ustava ili pripreme novog ustava, a onda bi moglo da se čuje mnogo glasova o Kosovu. Jedni bi mogli da kažu da je to deo unutrašnjeg dijaloga, a drugi da je to deo predaje Kosova. Nešto drugo će se smisliti. Svašta smo imali, ali ne da pet sati čekamo saopštenje sa sastanka predsednika i stranog zvaničnika, a onda još nekoliko dana dodatno objašnjenje. Mislim da je prošlo vreme u kojem se sa svima može biti najbolji. Ovo je vreme opredeljivanja, definisanja jasnih stavova oko važnih spoljnopolitičkih pitanja. Mislim da država može da bude samo na dobitku ako se njena vlada jasno usmeri ka najprečem prioritetu svoje spoljne politike. Po mom sudu, usmerenje treba da bude ka Zapadu. Sve ovo sada je tavorenje, stiže nam kao nešto iz Rusije, šta li će doneti Amerikanci, a ništa se ne dešava. Da neko bude Tito i da ponavlja Titove mehanizme u ovom vremenu, nema nikakvog smisla. Tito je `48. Rusima rekao „ne“... Ali kasnije se to razvijalo i prilagođavalo okolnostima hladnoratovske podele sveta. Ako gledamo danas, jasno je da kada se sve uzme u obzir - međunarodne okolnosti, vojno-političke determinante i drugo - da nije Srbija u prilici da vaga u smislu balansiranja. Neophodna je jasna usmerenost prema onome što s obzirom na međunarodne determinante i značaj koji Srbija ima u međunarodnim odnosima treba da pomogne građanima Srbije da žive bolje. Da li smo u raskopavanju Beograda nešto i otkopali, vezano za stanje u društvu? Mislim da jesmo. Moj utisak je bio i pre godinu dana, da su građani u stanju anestezirane nade – uvek se neko nada nečemu, ali kao da je izgubio veru da će neka promena da se desi. Sticajem okolnosti, ili na osnovu iskustva, građani sve manje veruju političarima. Opozicionim strankama je utoliko teže da ih animiraju da izađu na izbore. Teško je da ih uvere da će njihovo delovanje doneti promenu. Prečesto su bila izneverena njihova očekivanja i sada treba mnogo energije, snage, rada i posvećenosti da se ubede građani da izađu na izbore. Zato smatram da jedna od ključnih reči treba da bude – učestvovanje u politici, i to dnevno. Građanska participacija. Stalno podsećati građane da bez njih ne mogu realno neki politički procesi da se odvijaju. Ko uspe da građane motiviše na politički angažman, taj će pobediti Vučića. Dobili ste novog kolegu, generala Vladimira Lazarevića. Možete li da zamislite situaciju da zajedno učestvujete u nekoj akademskoj raspravi? Šta biste ga pitali? Ne mogu da zamislim sebe u situaciji da učestvujem u takvoj raspravi. Ni formalno, jer ću na FPN raditi do 15. januara... Pobegoste vi... Vi opet da bežim. A ja mislim da nije reč o bežanju, već o mom izboru da radim nešto novo i da pokušam da postignem rezultat. Odlučio sam da, sledeći sistem vrednosti koji sam do sada zagovarao u politici, doprinesem stabilnosti i dobrim uslovima života u državi u kojoj sam rođen. Pa kako kaže vladika Danilo u „Gorskom vijencu“ – neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može.