Kasno Vučić na Kosovo stiže

Nakon pola decenije političkog monologa, Aleksandar Vučić se setio da pozove sve političke aktere na unutrašnji dijalog o Kosovu. Prethodno je predstavnike opozicije, u skladu sa svojom političkom kulturom, vređao nazivajući ih raspamećenim pivopijama, neradnicima i pljačkašima koji su ne samo uništili Srbiju, nego čak svojom politikom legitimizovali i legalizovali nezavisnost Kosova. Kakva „genijalna“ ideja novog predsednika da prvo oblati opozicionare da su izdajnici, a onda ih pozove na dijalog o najvažnijem nacionalnom pitanju. Da prvo ustoliči kulturu monologa, a onda da poziva na predstave dijaloga. Baš kao što pozivom na dijalog pokušava da sebe predstavi kao demokratu spremnog na razgovor, tako tim dijalogom pokušava i da prikrije činjenicu da je njegova kosovska politika dovela do toga da na tu temu više nema šta da se razgovara. Pre potpisivanja Briselskog sporazuma još uvek je bilo moguće pregovarati na osnovama mog Plana četiri tačke, koji je nudio daleko veću zaštitu srpskih interesa. Potpisivanjem Briselskog sporazuma Vučić je već doneo odluku, a poziv na dijalog sada je dokaz da nema hrabrosti da sam iza sopstvene odluke i stoji. Nije tačno da je Briselski sporazum bio nužnost proistekla iz nasleđenog stanja. I mi smo imali teško nasleđeno stanje, pa nam to nije bio izgovor za predaju srpskih institucija na Kosovu i servilnost međunarodnoj zajednici u zamenu za izborne pobede. A o izgovoru nasleđenog stanja nam svakodnevno govori onaj isti Vučić koji je bio ratni ministar informisanja u vladi Miloševića i Šešelja. U vremenu kada su pobijeni Ćuruvija i Stambolić jer su izdajnici, besplatno dodeljena basnoslovno skupa nacionalna frekvencija Karićima jer su saveznici, a Vučiću i Nikoliću luksuzni stanovi jer su, valjda, državnici. Sve to brutalno svedoči o potpunoj nenormalnosti tog vremena, ali se nažalost može reći da je danas Vučić tu nenormalnost podigao na još viši nivo. Vučić je od Srbije napravio najbolji primer „društva post-istine“. Živimo u obrnutoj stvarnosti, kao u kameri opskuri, gde zlo biva proglašeno dobrim, a belo crnim. Vučić sistematski i svakoga dana podiže spomenike ludosti, slaveći iznad svega ono što se protivi zdravom razumu. Tako slavi kao heroizam ulazak njegove Srpske liste u vladu s Haradinajem, koga njegov SNS goni kao ratnog zločinca. Slavi kao pobedu poraze do kojih je dovela njihova politika kojoj je cilj opstanak na vlasti iznad cilja opstanka Srbije na Kosovu. Da parafraziram Erazma Roterdamskog, koji se izrugivao poremećenosti vlasti svog vremena rečima: „Ludost trubi sama o svojim zaslugama i sama sebi peva slavopojke“. Zato svako učešće u tzv. unutrašnjem dijalogu služi isključivo Vučiću za kukavičku podelu odgovornosti za Briselski sporazum, kojim je Srbija priznala ustavno-pravni sistem nezavisnog Kosova. Tim sporazumom Srbija je dala skoro sve, a dobila samo mačku u džaku - ZSO, zajednicu koja nema veće nadležnosti od nevladine organizacije. Vučić valjda i od opozicije očekuje da mu peva slavopojke kao što to čine njegovi intelektualni divovi poput Vulina, Đurića i drugih interpretatora Erazmovog hora ludosti. Ne vidim čemu drugom bi služio taj dijalog i oko čega traži konsenzus, kada nije ni izneo jasan stav i plan. Da sam ja kojim slučajem odustao od svojih uverenja, potpisao Briselski sporazum i gurnuo Srbe na Kosovu u vladu s Haradinajem, Srbija bi gorela gore nego Jarinje i brojali bismo ljudske žrtve po ulicama. A oni koji su palili Jarinje su danas u vladi koja je prihvatila pravni sistem nezavisnog Kosova i na tom Jarinju. Ti isti su u međuvremenu postali i novi naprednjački tajkuni, udebljani za nekoliko desetina miliona. A kada god se neka vlast na Balkanu busa u patriotske grudi trubeći o svojim zaslugama, njeni najviši predstavnici u pozadini i mraku besomučno kradu. Tek kada Vučić padne s vlasti saznaćemo i koliko tačno. Nisam tražio podelu odgovornosti kada smo podnosili rezoluciju sa zemljama EU u UN i kada se Brisel uključio kao posrednik u pregovorima, već smo stali iza te odluke, jer je to bilo jedino moguće i održivo rešenje. Oni koji kažu da nije, rado zaboravljaju da Srbija tada već egzistencijalno zavisi od trgovinske razmene sa EU, a bez ekonomske osnove nije moguće braniti ni nacionalne interese. Samo za kosovsku politiku Srbija je izdvajala iz budžeta godišnje posle 5. oktobra više od 400 miliona evra. Da ne govorimo o činjenici da smo zbog drugačije politike mogli biti trajno zaustavljeni u procesu evrointegracije. Pa Srbija samo od statusa kandidata za članstvo dobija godišnje bespovratno bar 200 miliona evra. Kako bi danas izgledala budžetska konsolidacija kojom se režim hvali bez te pomoći? A nje ne bi bilo da je Srbija skrenula na put na koji je tada pozivao Vučić. Danas se hvali, dakle, konsolidacijom koja je rezultat naših odluka kojima se najoštrije suprotstavljao. Nisam tražio podelu odgovornosti ni kada sam odbio zahtev kancelarke Merkel za ukidanje svih srpskih institucija na severu Kosova, već sam čvrsto držao taj stav, znajući da naš narod ne može opstati na Kosovu bez svojih institucija. I neka nam Vučić ne drži patriotske lekcije s one strane normalnosti da bi sakrio da je on, zajedno s Dačićem, takav zahtev prihvatio. Da sam ja prihvatio isto to, verovatno bi i ona greškom upućena čestitka iz Brisela satima pre zatvaranja biračkih mesta, bila upućena na moju adresu. I nisam, kao što lažu Vučić i njegovi sledbenici, bežao u Rumuniju tokom protesta povodom proglašenja nezavisnosti Kosova, već sam otišao na razgovor sa predsednikom Rumunije koji je koordinisao aktivnosti država koje su odbile da priznaju nezavisnost Kosova. Vratio sam se u Beograd tokom trajanja protesta i izdao nalog za intervenciju PTJ preko Saveta za nacionalnu bezbednost u trenutku kada su Koštuničini izaslanici u dogovoru sa Nikolićem povlačili specijalne jedinice za zaštitu ambasada. Besramno je da danas oni koji su u tom trenutku zarad lične popularnosti gurali mase u sukobe i pogibije, govore kako sam ja „pobegao u Rumuniju“. Evo postavljam pitanje Vučiću - šta je on radio tu noć dok sam se ja borio za interese naše države u inostranstvu i za bezbednost naših građana u Srbiji? Umesto laži o mojoj ulozi u tom danu, neka za promenu kaže istinu o svojoj. Vlada sa SPS nije bila oživljavanje SPS-a, već sprečavanje formiranja vlade koja bi nas uvela u prekid evrointegracija i potencijalni rat. To je politika koju je tada Vučić zastupao. I taj Vučić bi bio na vlasti još od 2008. A onome kome je vlast iznad politike, svejedno je da li tu vlast sprovodi zagovarajući ulazak u EU ili rat za Kosovo. Promena politike za Vučića je bila samo ulaznica za vlast. Ta ulaznica mu 2008. ne bi bila potrebna, da nismo formirali vladu sa SPS. Ova vlast je 2012. pobedila obećavajući građanima poništenje svega što smo ispregovarali sa Prištinom, a istovremeno obećavajući međunarodnoj zajednici maksimalnu servilnost po pitanju Kosova. Pobedili su tako što su beli listići bili stvarni, a oni, navodno pokradeni, koje su istresali iz džakova bili lažni. Ne čudi onda da se danas monolog naziva pozivom na dijalog, poraz pobedom, a kukavičluk herojstvom. Problem ne samo kosovskog pitanja, već svakog segmenta društvene realnosti je taj što smo dozvolili da tokom pet godina vladavine laži od poraza za manje od dva odsto dođemo do poraza sa razlikom od 40 procenata. Zato opet danas od konsolidacije opozicije zavisi rešavanje i kosovskog i svakog drugog egzistencijalnog pitanja ove države i njenih građana.