Šta to beše slobodna volja

Dužni smo da obnovimo naš narod i da preporučimo našim materama da su dužne da rađaju, poručio je nedavno patrijarh Irinej i, obišavši Sajam knjiga, seo u svoj besni audi, ili neki drugi luksuzni auto. Valjda nije bila prilika da primeti i da je monaštvo dužno da se odriče ovozemaljskog blaga, za koje često kaže da ne pripada pojedincima u mantiji, već eparhijama. Kao da to nije ista stvar, samo drugačije pakovanje. Izjavom je prvi među jednakim episkopima malo prepakovao deo besede mitropolita Amfilohija. Koji je, služeći liturgiju u Pećkoj patrijaršiji optužio Srpkinje da „u svojim utrobama pobiju za jednu godinu više dece nego što su pobili Musolini i Hitler i Broz i ovi koji su ovde na Kosovu i Metohiji“. Radović, ili njegova mitropolija, može da kupi i helikopter, samo da prištedi od prihoda manastira Ostrog, za koji se tvrdi da iznosi dva i po miliona evra godišnje. A nije da mu helikopter ne treba, on vazda negde žuri da se obrati i drugima raznoraznim uvredama. Da l’ LBGT populaciji kao nosiocima „smrada“ i „nemorala“, ili Crnogorcima, kao „volovima“, ili nekom trećem, petom…, kakvim drugim biserom govora mržnje. On će, možda biti pozvan da za to odgovara pred civilnim zakonima, ali, reklo bi se - nikad neće priznati osnovna ljudska prava građana. Jer, šta je njemu do Ustava i međunarodnih konvencija? Mada, ni Bog ne bi blagonaklono gledao na mitropolitove ispade. Crkva je u Srbiji, čini se, pretežnija od države, i bolje od medicine zna da je fetus (i do 10. nedelje) već čovek, te da je abortus ubistvo. „Postajemo embriocentrično društvo, a sve više zapostavljamo kvalitet života rođenih, kao i zdravlje trudnica“, izričita je Dragana Stojanović iz Asocijacije za seksualno i reproduktivno zdravlje. Po tome su crkva i država jednake, ona smatra, ali biće da je prva „jednakija“ jer dugoj ne plaća porez (na enormni promet), pa smo sve manje sekularni, dok crkvena dogma buja. U toj klimi moći, pojedincima se može da udare na pravo na slobodu građana u svim vidovima, čim se to kosi sa SPC doktrinom. A ona je, primećuje Stojanovićeva, po pitanju abortusa maltene ekskluzivna. „Većina drugih religija se po toj stavci ne izjašnjava. Islam nema stav kada je početak života, isto je i sa judaizmom, budizmom, dok je 53 odsto rimokatolika na strani slobodne volje žene da odlučuje o svom telu“, ona navodi. Šta to beše „slobodna volja“, da li je to ono što nam je i sam Gospod bog ostavio? Da ne pohrlimo svi u raj kao zombiji. I u civilnom smislu sloboda je zagarantovana najprimarnijim zakonima, ali se država ne izjašnjava kada je Crkva ograničava. Istina, javi se poneko, ili tačnije – poneka, kao što je Zorana Mihajlović, potpredsednica Vlade i predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost. Ili Slavica Đukić Dejanović, ministarka bez portfelja, zadužena za demografiju, o čemu ćemo nešto kasnije. Nakon što se osvrnemo na strategiju o rađanju koju je ministarka najavila. E, baš tu (možda) leži „kvaka“ zašto država ćuti kad joj se Crkva meša u posao oko osmišljavanja mera za porast nataliteta. „Abortus je idealan osnov za ozvaničenje braka između ove dve institucije“, Stojanovićeva sluti da će i ova strategija biti represivna, kako bi se modelovala demografska slika Srbije. Šta bi moglo sledeće, ako bi se država isprečila ličnoj kontroli rađanja? Sterilizacija onih sa preko određenog broja dece, ona nagoveštava i takvu mogućnost. Da bude što više (pravoslavnih) Srba, a da se Romima i muslimanima smanji natalitet, mogao bi biti zajednički cilj tih skladnih „supružnika“, čega se plaši Stojanovićeva. Samo, ko će tu da bude muško, glava porodice? Jer, po našem Ustavu, istopolni brakovi se ne priznaju, dok je milijardu puta izrečeno šta o tome misle crkveni zvaničnici. A jasno je šta Crkva hoće od žena, da joj budu pokorne, kao i svom mužu, kako glasi jedan od bračnih zaveta. Ali, čemu teži država pre donošenja pomenute strategije? Što drastičnijem kapitalizmu, ako je suditi po tetošenju zalaganja Crkve za hiperreprodukciju. „O tome je najbolje govorio Marks, ocenjujući prekomernu proizvodnju kao osnov sve većih socijalnih razlika, a manjih mogućnosti za zaposlenje i edukaciju“,Stojanovićeva objašnjava kako se stvara „rezervna armija radnika“. Ili lumpenproleterijat, rečeno Marksovim jezikom. Na crkvenom dijalektu, hiperreprodukcija znači višak kupaca relikvija i korisnika usluga. Jer, ako nemaš za struju, bar imaš za sveću. Civilno govoreći, ili po Marksu, kreirani odnos snaga prekomernom proizvodnjom vodi većoj nezaposlenosti, usled čega oni što rade, rade udvostručeno. Zvuči li vam to poznato? Srž svega je uvećavanje profita elite, i stalno obnavljanje radne snage. Plus, besplatni doprinos žena u rađanju, te procvat (probranog) nataliteta, a prelomljeno po sopstvenoj grbači. Zato Zorana Mihajlović kaže: „Pustite žene da rađaju kada one to žele“. Nisu joj ostali dužni sveti oci, pa je vladika Irinej bački optužio za nešto slično veleizdaji. Svojom kritikom patrijarha ona je zapravo podržala nemačku nobelovku Hertu Miler, koja je samo dan ranije za ratove u Jugoslaviji proglasila krivim srpski narod i SPC, kako je bački protumačio reči Mihajlovićeve. Videći je kao kukolj u žitu SNS-a, on je u tome prozreo „njen lični, a ne politički stav“, te napomenuo da joj treba „pomoć duhovnika“. Da se ne bi dalje „udaljavala od crkve svojih predaka“. Šta je sledeće, baciće na nju anatemu? Kao što su bezmalo učinili sa pripadnicima LGBT populacije. Premijerku Brnabić, iako „antirotkinju“ po Amfilohiju, nekako su uspeli da svare, pa se patrijarh sa njom čak i fotografisao. Ali ona je očito i više od žene, čim je tako bliska predsedniku Vučiću, podjednako zabrinutom za srpski prirodni priraštaj. Sa najvažnijim Srbinom i sinonimom države, Crkva ima još dosta sličnosti jer se pača u sve i svašta. Od raspodele medijskih frekvencija, što joj je omogućila država, kao i učešće u svakom važnom telu sistema (koga, istina, i bez nje nema) do školovanja i političkih pitanja, čak i prekograničnih, u Republici Srpskoj, recimo. Crkva se pita i kada se radi o, recimo, organizaciji pihtijade, pa što ne bi rekla i koju o abortusu. Sve i da se zabrani, strategijom, pa zakonom (a možda i Ustavom!), a uprkos jasnom protivnom stavu Đukić Dejanovićeve, nadležnoj za demografiju, abortus neće nestati. Samo će žene svoje pravo ostvarivati ilegalno. „U Rumuniji je Čaušesku 1967. stavio van zakona voljni prekid trudnoće, što je drastično uticalo na smrtnost trudnica budući da su pobačaj vršile u neadekvatnim uslovima“, primećuje Dragana Stojanović. Ili je to bila božja kazna? Međutim, niko sa oba vrha da kaže neku istinitu reč o tome šta čeka decu kad dođu na svet? Za dušu ne moraju da brinu, tu su na stotine pravoslavnih hramova (tačan broj ne znamo, jer nam ga nisu dostavili iz Patrijaršije), a tek pokoja narodna kuhinjica. Ali, kad im se na to skrene pažnja, vele: mi nismo socijalna ustanova. Kad je država u pitanju, ona podmlatku ostavlja u amanet dugove, nefunkcionalne institucije, ekonomiju u sunovratu... A Crkva kaže kroz usta patrijarha da „krv i stradanja u ratovima treba da budu seme našeg novog naraštaja”. Kakva fantastična vizija budućnosti! „Resavska“ preambula Stav SPC o abortusu je zapravo „preambula“ prepisana „resavski“ od Pravoslavne crkve majčice Rusije, tvrdi Dragana Stojanović. Time pokazuje da je vazalna u odnosu na mnogoljudniju zajednicu „pravovernih“ hrišćana, geografski daleku, ali blisku u srcima vernika. „Time SPC gubi identitet“, kaže Stojanovićeva. Država se, s druge strane, teško odlučuje čiji će put da sledi od toliko bliskih prijatelja i strateških partnera. Zvanično, bliži se evropskim standardima, a praktično – odlučiće Vučić. Eh, da je Vučić – žena, ne bismo morali/e da strepimo od represije na žensku grbaču.