Pucanj u prazno

Početkom ovog stoleća, srpski multimedijalni umetnik Zoran Naskovski je svojim 17-minutnim video-radom Smrt u Dalasu stigao i do prestižnog njujorškog Vitni muzeja savremene umetnosti. Naskovski je dokumentarne snimke i amaterske video-zapise koji prikazuju američkog predsednika DŽona F. Kenedija - a pre svega one nastale tokom njegove posete Dalasu i atentata u kome će u tom teksaškom gradu 22. novembra 1963. izgubiti život - ukrstio s epskom pesmom koju je o tom događaju ispevao i za Jugoton dve godine kasnije snimio hercegovački guslar Jozo Karamatić; krajnji efekt bila je, kako je u to vreme pisao Vilidž vojs, „tugovanka ispunjena nadom, mladošću, lepotom, užasom i osećanjem srceparajućeg gubitka“. Prošlonedeljno obelodanjivanje najvećeg dela preostalih, dosad neobjavljenih dokumenata iz istrage o ubistvu Kenedija - nakon što je istekao zakonom iz 1992. propisan 25-godišnji rok u kome su još morali da budu držani pod ključem - teško da je izazvao bilo šta intenzivnije od kolektivnog sleganja ramenima. Preko 2.800 dokumenata mali su deo gigantske arhive o ovom slučaju: zajedno s 3.800 dokumenata u julu objavljenih u celini, nakon što su dotad javnosti bili dostupni u redukovanoj formi, oni čine tek nepun procenat kompletne dokumentacije o jednom od najtraumatičnijih događaja u istoriji Sjedinjenih Država. Prema preciznim podacima američkog Nacionalnog arhiva, naime, iz istrage o Kenedijevom ubistvu za javnost je dosad u potpunosti bilo otvoreno 88 odsto fajlova, a delimično 11; ovo što je sad stavljeno na uvid je, dakle, tek kap u moru - ako se pod morem ovde zamisli pet miliona stranica teksta, na koliko se procenjuje obim kompletnog dosijea o atentatu. I, jesu li Amerika i svet konačno i za santimetar bliže tome da saznaju ko je stvarno ubio Kenedija, ako je već mnogima teško da poveruju da je čovek označen kao neposredni i jedini izvršilac - sluđeni bivši marinac i navodni komunistički simpatizer Li Harvi Osvald - sam samcijat uspeo da likvidira predsednika najmoćnije zemlje na svetu? Naravno da ne. I to ne zato što je predsednik Donald Tramp, barem u prvi mah, na insistiranje obaveštajnih službi, a pre svega FBI i CIA, odustao od toga da se otvori kompletan preostali deo arhive o ovom slučaju; koji dan kasnije, uostalom, obznanio je da je naložio da se, u predviđenom šestomesečnom roku ipak objave i ti, ovom prilikom izuzeti dokumenti, osim onih koji sadrže generalije još živih osoba. Kao ni ovi sada publikovani, ni ti papiri koji treba da budu deklasifikovani do narednog aprila neće otkriti ništa posebno važno, kamoli senzacionalno, osim što bi - teoretski - njihovim objavljivanjem trebalo da bude stavljena tačka na ovaj istorijski događaj. Čak je i Tramp konstatovao kako objavljivanje kompletne arhive o Kenedijevom ubistvu treba da doprinese potpunoj transparentnosti i konačnom odbacivanju svih teorija zavere koje se o ovom slučaju ispredaju tolike decenije; bila bi to hvale vredna izjava da ne stiže od čoveka koji i sam rado učestvuje u raspirivanju paranoidnih izmišljotina. Poput one čijem je širenju doprineo u vreme prošlogodišnje predizborne kampanje, kada je oca svog tadašnjeg republikanskog rivala Teda Kruza optužio... pa, za indirektnu umešanost u Kenedijevo ubistvo. Još sveže sećanje na tu epizodu - glasina se zasnivala na navodnom susretu Kruzovog oca i Osvalda kratko pre atentata - uticalo je da Tviter prethodnih dana vrvi od dosetki na račun Trampa, te starijeg i mlađeg Kruza. Šire posmatrano, međutim, stvar je krajnje ozbiljna. U zemlji u kojoj je i inače jedan širok sloj stanovništva sklon verovanju u svakojake konspiracije, razvoj modernih tehnologija te rast uticaja društvenih mreža i alternativnih (pre svega radikalno desno orijentisanih) medija doveo je do toga da se danas osporavaju zvanične verzije čak i takvih, medijski i na svaki drugi način detaljno ispraćenih i dokumentovanih savremenih događaja kakvi su masakr u školi Sendi Huk decembra 2012. ili nedavni pokolj u Las Vegasu; ludilo je otišlo toliko daleko da pojedincima koji su preživeli ubilački pir u Vegasu i o tom događaju javno svedočili stižu anonimne pretnje smrću zbog tobožnjeg učešća u državnoj zaveri, pošto je, je li, čitav događaj zapravo insceniran i nikakvog krvoprolića nije ni bilo. A tamo je ubijeno 58 ljudi. Koliki su, onda, izgledi da se objavljivanjem bilo kakvih dokumenata - pa taman i da za njihovu verodostojnost jamči neki neprikosnoveni autoritet, kad bi takvog autoriteta u današnje vreme uopšte bilo - okonča beskrajna saga o DŽej-Ef-Keju i njegovom ubistvu? Državna komisija - u istoriji upamćena kao Vorenova, po imenu predsednika Vrhovnog suda Erla Vorena, koji je bio na njenom čelu - u septembru 1964. je objavila izveštaj u kome se konstatuje da nema dokaza da je Osvald bio deo bilo kakve šire, domaće ili strane zavere čiji je cilj bila likvidacija američkog predsednika. Isto se konstatuje i za DŽeka Rubija, koji će dva dana nakon atentata, u podrumu policijske zgrade i pred očima velikog broja policajaca i bezbednjaka, iz neposredne blizine upucati i usmrtiti Osvalda. I, što se zvanične verzije istorije tiče, tako će i ostati. Kao što će i dalje brojne nejasnoće i nelogičnosti u ovom slučaju, koje nijedan dokument neće eliminisati, nastaviti da raspaljuju maštu onih koji veruju da stvari nikad nisu onakve kakvim se predstavljaju. U upravo objavljenim papirima novih, dosad nepoznatih detalja ima taman toliko da održe taj konspirativni plamen. Svakako je intrigantno saznanje da je, recimo, nakon što je FBI primio anonimnu dojavu, lično direktor FBI DŽej Edgar Huver upozorio lokalnu policiju u Dalasu da bi Osvald mogao da bude ubijen. Upozorenje je upućeno dva puta; tamošnji šef policije insistirao je da će biti preduzete sve potrebne mere opreza, da bi na kraju ispalo kako je ispalo. Nekompetentnost ili namera? Opet, sve zavisi od toga da li je neko skloniji tome da prihvata oficijelne ili alternativne verzije događaja. Dokumenti pokazuju i da je FBI koliko u oktobru 1963. pokušavao da uđe u trag Osvaldu, ali u tome nema ničeg neobičnog, s obzirom na njegova prethodna muljanja i pokušaje da uspostavi kontakte s vlastima komunističkih zemalja. Kao i tog septembra, kada je, kako je ustanovljeno na osnovu presečene komunikacije, u ambasadi Sovjetskog Saveza u Meksiko Sitiju razgovarao sa sovjetskim konzulom, za koga je CIA tvrdila da je pripadnik Trinaestog odeljenja KGB, „zaduženog za sabotaže i likvidacije“. Ni to saznanje nije vodilo nikuda: SSSR nije imao ništa s ubistvom Kenedija. Ako išta, Moskvu je brinulo da bi neki američki general, u osvetničkom žaru i antikomunističkom amoku, mogao da se otme kontroli i na svoju ruku lansira rakete na SSSR. Možda i najzanimljiviji novootkriveni detalj - mada i on upitan - jeste onaj o anonimnom pozivu upućenom redakciji britanskog provincijskog lista Kembridž ivning njuz. Prema belešci koju je zamenik direktora FBI uputio direktoru CIA, osoba koja je nazvala rekla je samo da bi novinari tog lista trebalo da nazovu ambasadu SAD u Londonu zbog „važne vesti“; kvaka je bila u tome što je, prema računici britanske obaveštajne službe MI5, poziv usledio 25 minuta pre atentata. Zvuči intrigantno - kao predložak za epizodu Zone sumraka, možda - ali se ni od te tačke nije odmaklo dalje... I tako redom, uz gomilu drugih dokumenata koji baš i nemaju previše veze sa samim atentatom, a tiču se nekih sad već opštih mesta koja su iz moderne američke istorije izmeštena u domen popularne kulture. Bizarni planovi za atentat na Kastra? Štiklirano. Lov na tobožnje komunističke simpatizere u SAD? Takođe. Trvenja između FBI i CIA? Tu su. Ali, za čiji račun je ubijen Kenedi? Zaboravite.