Sudar sa stvarnošću

I ove godine Filmski festival Slobodna zona (od 1. do 6. novembra) predstaviće filmove koji pokreću, preispituju i stavljaju u prvi plan teme o kojima se danas malo govori. Selekcijom dominiraju dokumentarni filmovi, a zanimljivo je da je prisutan veći broj rediteljki i ženskih autorskih projekata u sve tri kategorije nego prethodnih godina. Zanimljiv je kao i uvek odabir tema. Selektorski tim potrudio se da stvarnost sa svih meridijana približi beogradskoj publici, pa tako filmovi nude i pokreću pitanja stvarnosti, ratnih područja, manjinskih populacija, zaraćenih strana… Tako recimo film Alena Drljevića Muškarci ne plaču, manjinska je koprodukcija zemalja eks-Jugoslavije. Stoga je lako zaključiti da je tema filma rat. Ovog puta ratne traume. Radnja je smeštena u planinski hotel, dve decenije od završetka sukoba, gde grupa vojnih veterana učestvuje u grupnoj terapiji… Na pitanje odakle priča za film, Alen Drljević u razgovoru za naš list kaže da se 2010. godine i sam prijavio kao učesnik na trening za ratne veterane, pripadnike različitih vojnih formacija iz Hrvatske, Srbije i BiH, koji je organizovala jedna mirovna organizacija. „Moj osnovni cilj bio je napraviti istraživanje koje bi prethodilo eventualnom snimanju dokumentarnog filma“, veli Drljević. „Pošto sam, kao veoma mlad, i sam učestvovao u ratu u BiH, činilo mi se da je najbolji način za ulazak u ovu `priču` upravo učešće na jednom ovakvom treningu. Motivacija je, dakle, prvenstveno bila snimanje dokumentarca, a što se moje ratne prošlosti tiče, ta stvar je već bila daleko iza mene i činilo mi se da sam davno završio s tim dijelom svoga života“. Radionica kojoj je prisustvovao, kaže, potpuno ga je „usisala“. „Već nakon nekoliko prvih sati, zaboravio sam na dokumentarni film zbog kojeg sam došao. Sjedio sam s ljudima koji su doslovno pucali jedni u druge. Da budem precizniji: pucali smo jedni u druge. Iz prvobitnog nepovjerenja i nelagode počeo je da se stvara jedan nesvakidašnji odnos razumijevanja i saosjećanja. Duboko zakopane emocije i neriješena pitanja koja sam nosio pohrlili su napolje. Sve ovo je doprinijelo odluci za snimanjem dugometražnog igranog filma na ovu temu“. Tako je nastao film o ljudima u čijim se glavama rat nije završio. Sudeći po filmu, teško da će se ikada i okončati. Drljević kaže da sukob sa ratnim traumama nije karakterističan samo za poratni period kod nas, već da je nešto univerzalno. „I u NJemačkoj je pravo suočavanje s prošlošću krenulo šezdesetih godina prošlog vijeka, znači dvadesetak godina nakon Drugog svjetskog rata. Nažalost, danas sa sigurnošću znamo da postoji i transgeneracijska trauma koja se prenosi na djecu, unuke...“ Da li je uopšte moguće da rane zacele? „Trauma je sasvim individualan fenomen. Ono što izaziva tešku traumu kod jedne osobe, ne mora biti isto tako traumatično za neku drugu osobu. Ove varijacije u reakcijama ljudi pojavljuju se zbog različitih osobnih uvjerenja, vrednovanja i ranijih iskustava. Postoji veoma čvrsto profesionalno mišljenje da je najbolji način za suočavanje s vlastitom ratnom traumom upravo susret s bivšim neprijateljem. Posttraumatski stresni poremećaj se ne može izliječiti, ali se može naučiti kako živjeti s njim“. Film Muškarci ne plaču kao da nas još jednom suočava s pitanjem identiteta na ovim prostorima, koje će po svoj prilici ostati večno kod nas… „Poseban problem je to što mi kao društva nismo nikad ostvarili istinsko suočavanje s prošlošću. Dok god to ne uradimo, biće moguće da se fokus sa stvarnih problema, kao što su korupcija i siromaštvo, tako lako prebaci na potpuno iracionalna nacionalna i vjerska pitanja. Tako se stvara strah, a uplašenim ljudima je najlakše manipulirati. Političari i njihovi pomoćnici koji provociraju to stanje, u stvari, jedini imaju korist od svega toga.“ S druge strane, nemački reditelj Filip Gnat donosi nam jednu novu viziju jedne zemlje koju znamo uglavnom po ratnim dešavanjima. Jedna potpuno apartna grupa ljudi iz Gaze, izmučena okupacijom i političkim nesuglasicama, pronalazi sopstvenu slobodu na talasima Mediterana, na visokim talasima u vizuelno raskošnom filmu kao što je Gaza surf klub. „Priča o surferima u našem dokumentarcu jeste jedan mali mikrokosmos u okviru vrlo komplikovane zemlje na istočnoj obali Mediteranskog mora“, kaže Gnat za NIN. „Vrlo je važno da se ispričaju male priče kako bi se bolje razumela globalna situacija.“ Tako je Gnat započeo istraživanje. „Znamo samo tragičnu stranu Gaze, samo onda kada se `zapale` vesti. Svi znamo za sukobe, bombardovane kuće, maskirne borce. Međutim, prijatelj mi je ispričao više o tome kakav je život bio između ratova. Bilo je osvežavajuće čuti nešto drugo, osim `okupacije` i `terorizma`. Počeo sam da čitam i istražujem, ali to depresivno osećanje se stalno vraćalo, jer, zapravo, niko zaista nema rešenje za Gazu… I onda, sasvim slučajno, 2012. godine naleteo sam na članak o surferima u Gazi i odmah sam pomislio: eto nečeg novog! Oduševile su me te moćne slike, već u zamisli. Jer surfovanje je sport koji se zalaže za apsolutnu slobodu, dok je u kontrastu sa tim zapravo prava slika Gaze, kao jedne od najizolovanijih i najzapuštenijih zemalja na svetu. Tako sam krenuo u istraživanje i na kraju stupio u kontakt sa tim momcima.“ Rad na filmu trajao je pet godina. „Teško je reći šta je bilo teže. Od upoznavanja ljudi, prelaska granica, birokratije i dobijanja dozvola, traženja priče, do zabrane alkohola, zbog čega smo morali da zavolimo placebo holandsko bezalkoholno pivo“, šali se Gnat. No ono što je i njega i njegovu ekipu brinulo, jeste da li će tamošnje vlasti dozvoliti svako snimanje koje oni budu zahtevali: „Zbog toga smo sve vreme bili nervozni. Ali producent je na samom početku rekao da se on lično ne bi usudio da uradi ništa ilegalno. Bilo nam je potrebno vreme za putovanja po Egiptu i Izraelu da saznamo šta od dokumenata možemo da snimimo i upotrebimo za film. I na kraju, uspeli smo! Tokom šest nedelja koje smo proveli u Gazi, bilo je samo par situacija da nismo imali spremne papire, ali čim bismo došli do njih, iz automobila ili torbe koja bi uvek bila negde drugde u tom trenutku, onda je sve proticalo kako treba i nadležni bi se povukli“, kaže Gnat. Treći film koji privlači našu pažnju svakako je film Mister Gej Sirija turske rediteljke Ajše Toprak, rađen u koprodukciji sa Francuskom i Nemačkom. Film prati dvojicu gej izbeglica iz Sirije koji pokušavaju iznova da izgrade život, a koje je povezao san o učestvovanju na međunarodnom takmičenju u lepoti, kao beg od zarobljeničkih života i odgovor na njihovu nevidljivost. „Oduvek sam bila osetljiva po pitanju ljudi koji se suočavaju sa diskriminacijom zbog rase, boje, porekla, religije ili pola“, priča nam Ajše Toprak. „Ali moji likovi u filmu suočavaju se sa svetom koji je dvostruko okrenut protiv njih – zbog toga što su i izbeglice i homoseksualci. Ono što sam želela da pokažem u filmu jeste da, uprkos tragičnim događajima koje su doživeli u životu, uprkos diskriminaciji i mržnji s kojom se suočavaju svakodnevno, oni uporno pokušavaju da unaprede svoj život, što je predivno. Osetila sam da filmom mogu da obezbedim taj minimum kroz koji možemo da čujemo njihove glasove“. Naravno, pričanje ovakve priče sa dvostruko osetljivom grupacijom nije bilo nimalo jednostavno: „Pre svega bilo je teško finansirati film, jer je usred sirijske krize tema bila previše sporedna i mnogi su je smatrali beznačajnom. Takođe, bilo je teško iz bezbednosnih razloga. Naši likovi su ranjive individue, tako da smo se mnogo puta brinuli da nismo isuviše prešli liniju njihove bezbednosti. Tema je uticala i na distribuciju filma. Tako recimo, film još nije prikazan u Turskoj, iako je glavni lik još u Istanbulu“, kaže Ajše Toprak. Prema njenim rečima, gledaoci njenog filma govorili su joj da osećaju kako se nešto lepo može desiti njenim likovima, nešto dobro i drugačije. U sva tri filma, manjinske gotovo nevidljive grupacije pronalaze svoj način da se izraze, i opstanu u svetu koji nije nimalo prijateljski nastrojen prema njima.