Ako želiš da krvariš, krvari

Ko za Nika Kejva ne mari, ubeđivanje mu pomoći neće. Ko Nika Kejva zna i voli, njemu ne treba nikakvo dalje ubeđivanje; ipak, kada iskustvo prođe, preostaju samo reči, da se dalje prenose i da nadžive stvaraoca, onako kako je On zamišljao da se dešava sa snovima pre nego što se opekao, pa napisao „Distant Sky“. Kejvova kongregacija u Srbiji masovna je i posvećena, željna suza i znoja, pa i krvi, uništenja i iskupljenja, a najviše ljubavi. Svako ima drugačiji razlog za verovanje u Kejva i njegovo „zlo seme“ - i svako traži izbavljenje kako zna i ume, u rečima koje sȃm odabere. „Čujem da lutate tražeći nešto da volite - čujem da lutate tražeći nešto da zapalite”, poja on dok masa pruža ruke k njemu. Čeličnih ograda nema, prepreka nema, desetine prstiju ga slobodno dodiruju posvuda. Glasom svojim dozivam te“, šapuće On dok fiksira tminu nasuprot dotad slabo osvetljene bine. Kejv je iskusio najveći gubitak, neopisivu tragediju, i to se oseća, boli sve i svakoga. No, i u boli može se pronaći spas, može se osetiti sâm život. „Koga briga? Koga briga šta budućnost donosi?“, povikuje On i baca se na kolena, unoseći se u lice najvernijih obožavalaca pred njim. „Ah, osećate li moje srce? Osećate li moje srce kako lupa?“, urla Kejv dok se grudima naslanja na šake ljudi koji vrište dok mu dodiruju grudi, uveravajući se da je živ, da je tu i da je njihov. Kao i uvek, instrumentalna pratnja je na nivou, a za potrebe Skeleton Tree hodočašća mnogi aranžmani su promenjeni i instrumentacija dobija na razigranosti upotrebom vibrafona, analognih sintisajzera i gitarske distorzije po želji i strasti. Slušamo priču o devojci iz stana 29 koja je plakala do večnosti, o kataklizmičnoj oluji u Misisipiju koja je izrodila kralja rokenrola, o kurtizani kojoj su Rusi ukrali posao. Svi ti ljudi nisu niko i svako su, ne znamo ih, ali ih vidimo i osećamo. Negde na pola, Kejv zavija, „menjam se, vibriram, sijam - vidite me! Letim! Letim! Vidite me!“ I svi vide, i kliču. Slušamo o najmističnijoj ljubavi, verzije izmišljenih razgovora sa Bogom i molitve za večni mir u zagrljaju voljenog bića. Potom se vraćamo bolu. Kejv sanja o „devojci u ćilibaru“, netaknutoj prolaznošću vremena i stvari. „Ako želiš da krvariš, krvari“, poručuje Kejv i povlači se u kutke bine. Čujemo i o odlasku najlepše žene u crvenoj haljini, koja mu nedostaje. Performans se potom prepušta krvnicima, zločincima i strašnim sudijama i zaglušujuća buka nas podseća da laž treba priznati pre nego što bude prekasno. Voren Elis opet kida žice violine i Kejv onda postaje tiši i otkriva nam svoju istinu - ni sami bogovi ne mogu nadživeti ljude. Nakon puna dva sata, za kraj nas podseća da ništa u životu nije „za džabe“, srdačno se zahvaljuje na pažnji i ljubavi i nestaje sa bine. Povratak za poslednje propovedi obeležen je potpunom ekstazom. Kejv se spušta među obožavaoce i grli ih dok peva pesmu tužbalicu, razdvajajući masu dok neometano prolazi. Potom je pozvao decu svoju da dotrče na binu i sa njim kliču odu najopakijem od opakih. „Stagger Lee“ odzvanja golemom prostorijom i gotovo svi prisutni se njišu u mahnitom zanosu. U priču najopasnijeg ubice se ušunjao i sâm đavo, ali ni on ništa nije mogao protiv zloslutnog Lija, koji ga je zauvek utišao svojim „koltom“. Na samom kraju, Arena se utišava i Kejv se tiho moli, iznoseći najjednostavniju od svih istina - ako se nebo ruši na tebe, moraš da ga odgurneš - i da nastaviš da guraš.