Bogonosci i burevesnici

Na stogodišnjicu Velikog oktobra mnogi se pitaju da li je išta ostalo od tog velikog, tektonskog preokreta ruske i svetske istorije. Veliki istoričar Hobsbaum je napisao kako se „kratki 20. vek“ završio porazom komunističkog eksperimenta 1991. godine. Svaka istorija je puna protivrečnosti i neočekivanih preokreta, ali je malo koja povesnica tako protivrečna kao priča o Oktobarskoj revoluciji. Mnogo je toga čudnovatog u idejama i ostvarenjima boljševika. Da li su oni bili više naslednici carskog velikodržavnog imperijalizma, ili borci za svetsku revoluciju? Postoji njihova snažna veza sa pravoslavnim misticizmom. Oni koji su se borili protiv Crkve, nadovezali su se na verovanje u Moskvu kao Treći Rim, na misao da su Rusi narod bogonosan, koji će svetlom sa Istoka obasjati buržoaski mrak Zapada. O vezi marksizma i hrišćanskog pravoslavlja je najdublje mislio i pisao Berđajev. A Blok, taj slavuj „srebrnog veka“, u poemi s početka ovog teksta doslovno je zamislio kako Isus predvodi crvenoarmejce. Dosta je toga pravoslavnog ostalo u propalom bogoslovu iz Gruzije. Sve vreme postojanja, kod SSSR-a ima i internacionalizma i velikodržavnog imperijalizma nalik na onaj carski. Izvesno je da su boljševici počeli kao internacionalisti i zapadnjački modernizatori. Nije zalud na njihovom stegu pisalo „Proleteri svih zemalja, ujedinite se“ i što im je prva himna bila „Internacionala“. Nisu se komunisti nikada odrekli internacionalizma. Pomoć revolucionarima Trećeg sveta nije uvek bila plod imperijalne računice Sovjeta. Za to su najbolji primer jugoslovenski komunisti, koji su pomagali oslobodilačke pokrete Afrike i Azije, čak i po cenu zameranja velikim silama, kao u slučaju Alžira i Vijetnama, a bez neke opipljive koristi. Uostalom, protesti protiv Vijetnamskog rata po celom svetu su takođe bili znak levičarske internacionalističke solidarnosti. A opet, kada je došlo do sudbinskog boja 1941. godine, Staljin je pozvao „braću i sestre“ da brane majku Rusiju. Zanimljivo je da su Srbi krenuli u ustanak iste godine, u veri da pomažu Rusiji, koja će za koji mesec zgaziti naciste, kao Napoleonovu veliku armiju. Čak i četnici završavaju svoje proglase parolom „Živelo slovenstvo!“ Panslavizam je bila još jedna ideja koju su boljševici izvadili iz ostavštine carske Rusije. Za sudbinu sveta je ipak možda važna sledeća protivrečnost: slobodu i demokratiju Zapada spasla je strašna Staljinova diktatura. Istoričari Drugog svetskog rata (Hejstings i drugi) često ističu da nijedan demokratski režim ne bi mogao da natera narod na tako strašne žrtve u borbi protiv nacizma, na stradanja koja se umom ne mogu spoznati (kao ni Rusija, kako napisa Tjutčev). Imamo primer Francuske pred očima, koja se srušila čim su počeli veliki gubici. Samo je opsada Lenjingrada odnela više ljudi od svih gubitaka zapadnih saveznika. A gde su ostale borbe, od velikih operacija na Istočnom frontu (Kijev, Moskva, Harkov, Staljingrad, Kursk, Bagration)? Tako su Rusi (a i ostali sovjetski narodi), u strašnom zapletu svetske istorije, zaista podneli žrtvu za spas sveta, baš kao u pravoslavnom mističnom poimanju naroda bogonosaca. A i strašna slika komunista kao nosilaca bure koja čupa sve staro pred sobom, imala je blagotvorno dejstvo na proletere Zapada. I Piketi i Sasun i mnogi drugi utvrdili su da je strah od komunističke revolucije uticao na mnoge ustupke radnicima, ženama i ostalim obespravljenima. Nestade straha od komunizma, nestade mnogih radničkih prava. Da li ušuškani radni ljudi Skandinavije i zapadne Evrope znaju da makar jednim delom svoje blagostanje duguju namučenim učesnicima boljševičkog eksperimenta? Da li svet pamti da ga je spasla vojska pod znamenom Velikog oktobra?