Nemoral po zakonu

Digitalizacija, omiljena reč premijerke Ane Brnabić, ima izgleda i svoju rđavu stranu, pokazalo je najnovije obelodanjivanje više od 13 miliona dokumenata procurelih iz dve svetske agencije specijalizovane za pružanje usluga iz oblasti ofšor poslovanja. Rajski papiri, koje je objavilo nekoliko vodećih svetskih medija, uz pomoć Međunarodnog konzorcijuma istraživačkih novinara, samo je još jednom ukazalo na ono što se oduvek zna. Političari, ne izuzimajući ni britansku kraljicu, biznismeni, korporacije, pa ni predstavnici masovne kulture odavno nisu moralne gromade imune na afere, tajne ugovore, podmićivanja i zloupotrebe. Još manje od njih treba očekivati da svoj moral iskazuju time što će sa gnušanjem odbiti da uvećaju bogatstvo, ako im već zakon omogućava da koristeći takozvane poreske rajeve plate manji porez ili izbegnu njegovo plaćanje. Jer sa kakvom god namerom smišljeni, poreski rajevi i jesu se pretvorili u mesta na kojima, uz istovremeno pozivanje poštenih građana na plaćanje poreza kao svete obaveze, moćne korporacije i sa njima povezani pojedinci mogu da uvećaju svoje enormno bogatstvo, izbegavanjem plaćanja poreza. NJihovo funkcionisanje je ne samo ozakonjeno, nego je do te mere usavršeno i umršeno, da nema te crne liste ili međudržavne operacije koja bi mogla sprečiti da se poreski rajevi ne umnožavaju, a broj firmi koje tamo imaju svoja sedišta ne povećava. Iako se poreski rajevi neretko koriste i za ubacivanje u legalne tokove nezakonito stečenog novca. I novinari koji su obelodanili dokumente o poslovanjima u poreskim rajevima na samom početku naglašavaju da poslovanje u ovim zonama ne mora biti ni pravno, a ni moralno problematično, baš kao što se i oni koji istražuju eventualne utaje poreza, nelegalno poslovanje, špijuniranja i podmićivanja unapred ograđuju konstatacijom da je sistem umršen do savršenstva. Nije li, uostalom, i svetska ekonomska kriza nastala upravo zakonitim mršenjem jednostavnih finansijskih operacija, sve dok one jednima nisu omogućile da se za nekoliko godina enormno obogate, a drugima da preko noći postanu prosjaci. Zašto je onda čudno što Rajski papiri otkrivaju da britanska kraljica Elizabeta transferiše novac na Kajmanska ostrva i što se tim novcem služe kompanije otpužene za nehuman odnos prema radnicima? Nije li to po zakonu? Ili su možda zvezde poput Bono Voksa ili Madone krive što nisu odolele čarima poreskih rajeva, pa je najnovija afera ukazala i na njihovo poslovanje na ovim destinacijama? Istraga, ako je i bude, tek bi trebalo da dokaže da li su svetski političari, poput Putinovih i Trampovih saradnika, zloupotrebljavali svoje položaje i činili šta nelegalno, kao i kako su to društvene mreže poput Tvitera i Fejsbuka učestvovale u ruskom mešanju u predsedničke izbore u Americi. Da li su kanadski, američki, kolumbijski, argentinski političari zloupotrebljavali svoj položaj čineći nelegalne radnje u poreskim rajevima, kao i da li su svetski giganti poput Najka, Epla, Simensa i drugih samo koristili blagodeti globalizacije i poštujući zakon optimizovali svoje troškove kroz poreske rajeve ili su se ipak bavili nekim nezakonitim rabotama? A što se Srbije tiče, najzvučnije ime svakako je ministar bez portfelja Nenad Popović, čija se imovina procenjuje na 100 miliona dolara, i čija su preduzeća navodno poslovala preko ofšor zona. I dok Popović negira da je ijedna njegova kompanija registrovana u ofšor zoni, istraživači KRIK-a tek najavljuju detaljan izveštaj o dokumentima koja se odnose na poslovanje brojnih Popovićevih firmi. Nije nikakva tajna da većina ovdašnjih tajkuna, baš kao i većina svetskih kompanija, posluje preko poreskih rajeva, ali je Popovićev greh i to što je, u međuvremenu, odlučio da postane ministar u Vladi. Nevin je, ipak, dok se ne dokaže suprotno, jer ako se i otkrije da ima registrovane firme na nekoj od ofšor destinacija, to će značiti da je lagao, ali ne i da je nužno poslovao mimo zakona.