Jer tako smo u mogućnosti

Eto koliko je život nepredvidljiv: ko bi, usred onog groznog ratnog vremena, mogao da pretpostavi da će (solidno dopingovani) branilac mosta u selu Majur, rečenicom „jer tako smo u mogućnosti“, kojom je zaključio snoviđenje da će, ukoliko most bude srušen, meštani za tri sata napraviti novi – zapravo, postaviti nacrt za današnji glavni metod vladavine mirnodopskom Srbijom? „Jer tako smo u mogućnosti“, pa dajemo obećanja koja nikad nećemo ispuniti, baš kao i autor legendarne izjave iz 1999... Ali i mnogo više, naprednije i stvarnije od toga: u mogućnosti smo da budemo jači ne samo od (polumrtvog) javnog mnjenja, već i od samog Ustava i pozitivnog zakonodavstva države pride. Jer, šta je drugo nego primena principa „može mi se“ ono već tradicionalno igranje sa raspisivanjem vanrednih izbora na osnovu stranačkog, a ne državnog razloga, a sve po ceni koju NIN temeljno izračunava u ovom broju? Zna to i student prava sa lošijim ocenama od onih kojim se, u svojoj 47. godini, još uvek onoliko ponosi predsednik Srbije Aleksandar Vučić: razlozi za raspisivanje prevremenih izbora jasno su predviđeni Ustavom i zakonima i ne ostavljaju ni milimetar prostora za izjave tipa „razmišljamo o vanrednim izborima“ koje slušamo ove godine, odnosno varijacije na istu temu iz januara 2016. („mogući vanredni izbori, nisam još odlučio“) ili januara 2014. („još nisam odlučio o izborima, ne bih da se kockam“). Jednostavno je: „Predsednik Republike može, na obrazloženi predlog Vlade, raspustiti Narodnu skupštinu“, stoji u članu 109 Ustava Srbije (isto predviđa i član 2 Zakona u predsedniku). Osim na osnovu obrazloženog predloga Vlade (pri čemu obrazloženje ne bi smelo da se svodi na „može mi se“), predsednik je dužan da raspiše vanredne izbore i ukoliko Skupština u roku od 90 dana od dana konstituisanja ne izabere vladu, odnosno ako ne izabere novu vladu u roku od 30 dana od dana kad je prethodnoj prestao mandat. O onome o čemu govore predstavnici vladajuće koalicije – da se čeka da Vučić odluči da li će biti vanrednih izbora – ni u Ustavu, ni u odgovarajućim zakonima, nema ni slovceta. Ali smo tako u mogućnosti... Ako tako prolazi glavni zakonski akt, čemu onda da se nada, od brojnih političkih aktera nevoljeni, Zakon o finansiranju političkih aktivnosti? Sudeći po Vučićevoj izjavi datoj u intervjuu Insajderu, naime, sva je prilika da će i član 13, stav tri tog zakona (Zabranjeno je davanje priloga političkom subjektu preko trećeg lica) ostati temeljno zgažen u susretu sa provereno delotvornim principom „može mi se“. Jer, pokušavajući da svoje naprednjake odbrani od sumnji Agencije za borbu protiv korupcije, da čudna koincidencija da je čak 6.940 građana uoči prethodnih izbora uplatilo toj stranci identičan iznos od 40.000 dinara upućuje na pranje novca, Vučić je izneo pretpostavku koja, zapravo, ukazuje na metod izvršenja krivičnog dela. Uz ogradu da ne zna tačno šta se dešavalo, predsednik Srbije i lider SNS pretpostavio je da je mehanizam bio sledeći: „Sedimo nas dvoje i bude tu i neki treći čovek. I ja kažem – evo, ja hoću da dam 800 evra, ali ne mogu da dam 800 evra, dozvoljeno je manje. Evo ti, izvoli novac, molim te, plati za našu stranku“. I sad bi svi trebalo da se pravimo da nismo primetili da, čak i kad bi bilo moguće da se takva scena spontano ponovi 6.940 puta, to bi značilo da je vreme za odmeravanje kaznene mere za krivično delo davanja priloga političkom subjektu preko trećeg lica - a ona bi, prema članu 38 istog zakona, bila zatvorska, u trajanju od tri meseca do tri godine, odnosno šest meseci do pet godina, ako primljena sredstva prelaze iznos od milion i petsto hiljada evra. Izgleda da se ponešto od primene principa „može mi se“ vidi i sa strane – uprkos tezi o potrebi za negovanjem „stabilokratije“ koja kao nusefekat ima potpuno slepilo za ubijanje unutrašnje demokratije. U završnom izveštaju misije OEBS za procenu predsedničkih izbora u Srbiji, predstavljenom u petak, jasno se navode uočeni nedostaci koji se ne mogu podvesti samo pod „nedostatak dobre volje“ ili nešto slično, već predstavljaju kršenje postojećih zakonskih odredaba. Da se ne ponavljamo stalno pričom o medijskom predstavljanju, evo drugog primera iz izveštaja OEBS-a: „Naročito rasprostranjeni, i potvrđeni od strane nekih sagovornika, bili su navodi o vršenju pritiska na zaposlene u državnim institucijama i institucijama povezanima sa državom da pruže podršku gospodinu Vučiću, ali i obezbede dodatnu podršku na način da to prenesu svima ostalima, i podređenima i članovima porodice, i prijateljima“, stoji, između ostalog, u izveštaju OEBS-a. A u članu 2 Zakona o izboru narodnih poslanika, čije odredbe važe i za izbor predsednika, lepo piše da „niko nema pravo da, po bilo kom osnovu, sprečava ili primorava građanina da glasa, da ga poziva na odgovornost zbog glasanja i da od njega traži da se izjasni za koga je glasao ili zašto nije glasao“. Što svakako znaju i u Tužilaštvu, čak i ako se ne mogu pohvaliti prosekom ocena kakav je zabeležio student Aleksandar Vučić (9,44). Ima teorija prema kojima je deo zasluge za uspostavljanje moći jače od zakona u tome što je Vučić do utorka i imenovanja lojalnog Nebojše Stefanovića na još jednu funkciju, lično (nezakonito) bio koordinator službi bezbednosti, a time i vlasnik sredstava uticaja na ponašanje ljudi. Makar onih koji, istrošeni borbom za preživljavanje, nisu potpuno oguglali na sve što ih u realnoj Srbiji zadesi voljom kreatora propagandne Srbije u kojoj zlatno doba samo što nije počelo.