Nagrada za ništa

Sindikat koji se sredinom prošle godine žalio Ministarstvu rada, zapošljavanja, boračke i socijalne politike na poslodavca koji mu, u zakonskom roku, nije potvrdio reprezentativnost, još uvek je nije dobio. Čak i ako su svi zaposleni u jednom preduzeću članovi sindikata, njegovo delovanje čak godinu dana sprečio je izbor Vlade Ane Brnabić. Uz nesporne finansijske razloge, jednako važne su „bočne“ priče o tome kako vanredni izbori koče funkcionisanje društva i štaviše - stavljaju državne organe u situaciju da krše, a ne štite Ustavom garantovana prava građana. Odbor za utvrđivanje reprezentativnosti sindikata i udruženja poslodavaca, naime, telo je za žalbu na poslodavca koji nije omogućio nesmetan rad sindikata. Taj Odbor ima svega trideset dana da na zahtev odgovori, a izlišno je reći da se, u skladu sa državnim prioritetima, sastaje svega nekoliko puta godišnje. Žalbe koje i u redovnim okolnostima dobiju odgovor u zakonskom roku, zbog toga su incidenti, a ne pravilo. Ali čak i kad Odbor pozitivno odgovori, rešenje o reprezentativnosti postaje punovažno kada ga potpiše državni sekretar u Ministarstvu za rad, inače jedan od članova Odbora. Nezgoda je, ujedno i poenta ove kratke ilustracije, što su kadrovskom promenom Vlade Srbije državni sekretari razrešeni, a da novi do danas nisu imenovani. Razrešeni sekretari mahom u praksi i dalje obavljaju poslove, za koje više nemaju formalne nadležnosti. Kadrovski vakuum pretvorio je zakonski rok od mesec u skoro dve duge godine u kojima su obespravljene cele grupe građana. Kada se ova ilustracija prenese na druga ministarstva i druge nadležnosti, pa na brojne poslove i prava koja od njih zavise, biće da bez osnovnih, pripadajućih i Ustavom garantovanih prava u periodu karakterističnom samo za ratno stanje, ostaju čitave kategorije građana. Mogućnost da će zajedno sa lokalnim izborima u Beogradu biti raspisani još jedni vanredni parlamentarni komotno će, a bez objave rata, produžiti tu suspenziju sloboda i prava na neodređeno vreme. Od 2012, naime, Srbija je pred trećim vanrednim izborima. Predsednički sa redovnim parlamentarnim, raspisani 2012. koštali su 147 miliona evra, a slede vanredni parlamentarni 2014. i 2016, pa dve „rekonstrukcije vlade“, mnogo lokalnih i ove godine redovni predsednički. Isti budžet za RIK, oko 26 miliona dinara, ponavlja se iz godine u godinu, bez obzira da li je ona izborna ili ne. U klasifikaciji 416 sa opisom „Nagrade zaposlenima i ostali posebni rashodi“, koja čini 87 odsto ukupnog budžeta za RIK (22,5 miliona), vlast uvek ostavi mogućnost da, ipak, raspiše neke izbore tokom godine. Jer su sve ostale naknade - stalni troškovi, putovanja, ugovori i drugo - odvojeni od nagrada i posebno predviđeni budžetom. Dodatno se osim RIK-a plaćaju zaposleni u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija da bi organizovali glasanje u zatvorima, kao i Ministarstvo spoljnih poslova radi ostvarivanja biračkog prava građana van zemlje. Nacionalna koalicija za decentralizaciju (NKD) sačinila je opsežnu analizu troškova vanrednih izbora i izračunala da je u Srbiji za isti novac moglo da se otvori 18 vrtića, 12 škola ili izgradi jedan most. Da u ovih pet godina nije bilo vanrednih, već samo redovnih izbora, organizovanih u zakonskom roku, konačna ušteda bi iznosila dve milijarde dinara. Prema podacima ove nevladine organizacije, iz državnog je budžeta izdvojeno čak devet milijardi dinara od kojih više od 60 posto za vanredne izbore. Novcem potrošenim na vanredne parlamentarne izbore 2014. i 2016. Narodna skupština mogla bi da radi skoro dve godine. Gubitak se multiplicira kada se zna slučaj s početka teksta i da baš zbog vanrednih izbora 2012. i 2014. Skupština nije radila 11 meseci i naročito da je nakon svake pauze zakone usvajala po hitnom postupku. U izbornim godinama 2012, 2014. i 2016. čak 70,6 posto zakona, a u godinama koje nisu bile izborne manje od pola. Jedna od autorki analize NKD Jovana Strahinić kaže da nema utisak da je bilo i skrivenih troškova, adaptacija računa, ali da u samim odgovorima institucija postoje „čudnovate“ kategorije poput nagrada za koje nije jasno šta su kad se dnevnice već vode kao trošak. Ministarstvo spoljnih poslova iz budžeta od ukupno 4,9 miliona za sprovođenje vanrednih izbora 2016. odvaja 700.000 za nagrade zaposlenima. Za izbore 2012. i 2014. zaposleni u MSP su „nagrađeni“ sa po 1,44 miliona, a za predsedničke 2017. sa 800.000 dinara. „Po istom osnovu sa drugačijim nazivom – nagrade i ostali bonusi - Narodnoj skupštini je za realizovanje predsedničkih izbora izdvojeno 795 miliona dinara. Kod Agencije za borbu protiv korupcije postoje tekući troškovi za koje sumnjamo da su uplaćeni partijama. Takođe je zanimljivo da se finansiranje kampanje političkih subjekata kod Ministarstva finansija vodi po liniji 418 kao dotacije nevladinim organizacijama.“ Veliki su izgledi i da za eventualno raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, krivica padne na same poslanike koji su izazivajući brojne incidente uveli tu instituciju u nestabilnost - kako to zapaža Maja Gojković, koja ne vidi i sopstvenu odgovornost prve među jednakima i optužuje opoziciju za - eufemistički rečeno - loše funkcionisanje parlamenta. Atmosfera u parlamentu, previdela je predsednica, naročito se pogoršala nakon sporne pauze koju je baš ona odredila tokom kampanje za predsedničke izbore s proleća ove godine. Kad je ponašanje opozicije razlog za nove izbore, a na tome i sam predsednik Republike i članovi koalicije (Slavica Đukić Dejanović, potpredsednica SPS, na primer) insistiraju koristeći se argumentacijom „tražili ste, gledajte“, šta se očekuje nakon izbora? Opozicija koja neće kritikovati ni osporavati legitimitet vlasti da ne bi bila kriva za nove izbore? Ako se, pak, vlast odluči da raspusti parlament, jer predsednica ne može da se nosi sa opozicijom, da li iz toga logično proizlazi potreba za promenom predsedavajućeg ili opozicije? Pitanja su namerno sugestivna, jer jedino što može da sledi iz potrebe većine da zbog ponašanja opozicije raspisuje izbore na kojima će ponovo osvojiti većinu je zaključak da opozicija ima da postoji samo radi estetike. I to zarad „stabilnosti i napretka“ - tog večitog izgovora za vođenje politike na svim nivoima. Nebojša Vladisavljević, profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, kaže da je izgovaranje opozicijom nedemokratski čin zloupotrebe pravila za propagandu protiv opozicije. „Važno pitanje je zašto uopšte imamo dilemu o odsustvu legitimnosti. Vladajuće strukture su svesne legitimnosti koju stiču u uslovima u kojima nema fer borbe, javni resursi se upotrebljavaju u partijske svrhe, a opoziciji su dostupni samo niskotiražni mediji. Vanredni izbori imali bi smisla kada bi pravila na njima bila fer, jer na prethodnim nisu. Ovako, vlast samu sebe proverava, a parlament se namerno sprečava da se bavi svojim poslom - kontrolom vlasti i zakonodavnim procesom - u kome je uloga opozicije veoma važna.“ Vladisavljević kaže da je to stanje tipično za mešovite, hibridne, režime u kojima postoje slobode i prava građana, koja se stalno krše. „Vlast dozvoljava opoziciju, a to je razlika u odnosu na autokratske režime. Delegativna demokratija, koju smo imali nakon represivnog režima devedesetih, dakle vlast DS-a i DSS-a, štitila je slobodne izbore i prava građana, ali između izbora Vlada je delovala bez ograničenja. Ignorisala je kontrolna tela, parlament i pravosuđe i postavljala funkcionere po stranačkim i rođačkim vezama. Danas je klijentelizam i veći, a ne štite se slobode. I uprkos tome što politička kultura ima određene nedostatke u poređenju sa demokratskim zemljama, promena bi bila moguća da je opozicija drugačija.“ Bukvalno tumačenje povoda za vanredne izbore zasniva se na pretpostavci da Maja Gojković govori iz ubeđenja. Ali, nije malo ni onih koji s pravom sumnjaju u to, verujući da će vanredni izbori biti raspisani da bi se dao zamah rezultatu SNS u Beogradu, gde ta partija stoji lošije od svog proseka. Ili, pak, da bi se osigurala vlast na svim nivoima, sem u Vojvodini, do 2022. Vladisavljević smatra da je povezivanje izbora na različitim nivoima uvek pokušaj da se prenese popularnost sa jednog na drugi nivo. „Nažalost, to nije ništa novo, jer je to Boris Tadić uradio tako što je navodno skratio mandat da bi pomogao DS-u da popravi rejting, a u stvari je prekršio Ustav, po kome nije imao pravo na treći mandat. Čestim vanrednim izborima se omalovažavaju i obesmišljavaju institucije, a pre svega institucija izbora, jer je njihov smisao da se dobije mandat za upravljanje na osnovu predloženog programa. To nije samo izbor ličnosti. U demokratskim zemljama vanredni izbori su opcija kada dođe do nesklada između predstavljenosti stranaka i koalicija u parlamentu i podrške koju one imaju. Tad postoji potreba za usklađivanjem realnog stanja sa situacijom u parlamentu. Kad to nije slučaj, vanredni izbori su dodatna zloupotreba demokratskog mehanizma.“ Iza pretpostavke o fingiranju rejtinga krije se i činjenica da bi raspisivanje beogradskih izbora zajedno sa republičkim, donelo budžetu glavnog grada uštedu za troškove organizovanja glasanja na lokalnom nivou. Jovana Strahinić kaže da se u tom slučaju podaci o troškovima izbora na različitim nivoima ne vode „odvojeno“. Na predsedničkim izborima 24. aprila kampanja je koštala građane skoro jedanaest miliona evra, a pobednički kandidat dobio je 60 odsto tih sredstava. Tako se prema Zakonu o finansiranju političkih aktivnosti raspodeljuje javni novac u trci za predsednika. Na izborima za parlament svi podnosioci lista na ravne časti dele 20 posto budžeta, a 80 posto raspodeljuje se prema osvojenim mandatima. Ukupno, u oba slučaja, reč je o 0,07 posto poreskih prihoda u budžetu RS. Sve u svemu, i previše novca da bi se žmurke igrali upravljači koji ne štite ni temeljna prava građana, a barem jedno od njih, pravo na sindikalno organizovanje, zasigurno i krše.