Visoki porezi su ekonomsko samoubistvo

Savetnika Ronalda Regana i Margaret Tačer, američkog ekonomistu Artura Lafera, koga je Tajm svrstao među najveće umove 20. veka, prvi put sam posredno, preko njegove teorije, upoznao kao student u Beogradu, a ovih dana i uživo, u Sarajevu. Pre nego što je na Ekonomskom fakultetu obrazložio svoju teoriju, dao je intervju za NIN, prvi za neki medij iz Srbije. Po urbanoj legendi profesor Univerziteta u Čikagu, koji je diplomirao na Jejlu a doktorirao na Stanfordu, prvi put Laferovu krivu nacrtao je 1974. na salveti, objašnjavajući tokom večere Diku Čejniju i Donaldu Ramsfeldu, saradnicima predsednika DŽeralda Forda, da će planirano povećanje poreza smanjiti prihode i da bi bilo bolje smanjiti poreske stope. Taj savet je kasnije poslušao Regan, a drugari sa večere su postali veoma moćni - Ramsfeld američki sekretar za odbranu, a Čejni 46. potpredsednik SAD u vreme DŽordža Buša. I Lafer se okušao u politici, ali je 1986. kao republikanski kandidat za Senat izgubio trku. O nastanku čuvene krive, po kojoj država ostaje bez prihoda i kada je poreska stopa nula i kada je 100 odsto, postoje i druge priče – po jednoj je prvo nacrtao Reganu, po drugoj DŽudu Vaninskom, uredniku u Volstrit džurnalu... „Zašto bismo sad pokvarili divnu priču koja traje više od četiri decenije“, kroz osmeh, na molbu da nam otkrije pravu istinu, zagonetno odgovara Lafer. Smisao za humor energičnom dedi 13 unučadi, koja su ga zvala i tokom intervjua za NIN, ne umanjuje ni to što se danas mnogi ekonomisti ne slažu sa njegovom teorijom. „Ni ja ne mogu da se setim kada sam je prvi put nacrtao, svakog dana, bar 40 puta crtao sam je i Čejniju i Ramsfeldu, i Vaninskom. Moj koncept je u to vreme bio neobičan u odnosu na klasike, Davida Rikarda i Adama Smita. Niko tada nije govorio o uticaju poreza na ekonomiju i 70-ih su svi u administraciji mislili da će sa povećanjem poreskih stopa za 10 odsto toliko porasti i prihodi države. To je bilo sasvim pogrešno, jer prihodi mogu porasti i za osam ili pet odsto, ali se mogu i smanjiti! Zato vlada, pre nego što poveća i jedan porez, mora da zna kakve mogu biti posledice“, upozorava Lafer. Dok vi smatrate da je Regan zaslužan za najveći ekonomski bum u istoriji SAD, mnogi ekonomisti, među kojima i nobelovci DŽozef Stiglic, Pol Krugman i Angus Diton tvrde da vaša teorija nije dala očekivane rezultate. Oni greše. Sa ekonomskog stanovišta Regan i Klinton su, uz Kenedija, najbolji predsednici u istoriji SAD. Svi su smanjili poreske stope i ostvarili velike viškove novca u budžetu. I mnogo mi se više sviđa kako je Regan pobedio Ruse nego Ruzvelt Nemce. Pre svega zato što ih je porazio bez oružja i što je u tom „ratu“ mnogo manje ljudi „poginulo“. Zar upravo za vreme Regana javni dug nije skočio na rekordnih 189 odsto bruto domaćeg proizvoda? Javni dug jeste dramatično porastao, ali je znatno porastao i BDP i popravila se situacija na finansijskim tržištima. Tako stvorena dobra proizvodna baza je omogućila budžetski suficit za vreme Klintona. Za njega i Regana sam glasao po dva puta, jer su obojica, iako jedan republikanac, a drugi demokrata, vodila dobru ekonomsku politiku. Stiglic, Krugman, Toma Piketi i ostala pomenuta gospoda duboko nisu u pravu i u ozbiljnoj debati, izvan uobičajenih klišea, to bi se jasno videlo. Evo, spreman sam da sa njima o svemu raspravljam u Beogradu. A da li ste glasali za Trampa? On za najavljenu poresku reformu i smanjenje poreza sigurno ima vašu podršku, dok se drugi plaše da bi baš zbog toga ponovo mogao značajno da poraste javni dug? Glasanje za Trampa je bila jednostavna odluka, jer je drugi kandidat bila Hilari. NJen suprug je bio odličan predsednik, ali ona nije Bil Klinton. Ako se posmatra ono što radi u sferi ekonomije, Tramp je sjajan predsednik – značajno je smanjio stopu nezaposlenosti, bitno je popravljena situacija na berzama, ukinuo je veliki broj loših propisa i nepotrebnih barijera. O drugim njegovim politikama ne bih se izjašnjavao. Standard američke srednje klase već decenijama stagnira ili opada. Nije li to suprotno uverenju da će od smanjenja poreza za bogate deo koristi osetiti i ostali slojevi stanovništva? Nije tačno da su zarade smanjene, ili da stagniraju, već su povećane onima koji su odranije imali posao. Samo se zaboravlja da je za vreme Regana otvoreno 20 miliona novih radnih mesta, uglavnom za neobrazovane ljude, koji su krenuli sa dna, pa su im i primanja bila manja. Bez tih 20 miliona ljudi prosečna plata bila bi veća. Ali, šta je bolje, da prosek bude veći ili da ti ljudi imaju posao i platu, makar i manju od proseka? Mi sa Balkana veoma smo osetljivi na minimalnu cenu rada, jer su zarade jako niske, a neki poslodavci ih uopšte i ne isplaćuju. Zašto ste vi protiv? A šta bi trebalo, da minimalna plata bude 100.000 evra? I još na sat? Vi se šalite, ali u tom slučaju bi svi glasali za vas. Ha, ha, ali ako bi to bila garantovana zarada, niko ne bi radio. Pitanje je šta hoćete – da imate minimalnu platu i da niko neće da radi ili da zarade omoguće zapošljavanje što većeg broja ljudi. Koncept minimalne zarade samo služi političarima da ih iskoriste kao keca iz rukava pred izbore. Očito mislite na koncept „univerzalnog osnovnog prihoda“ za koji se zalažu Toma Piketi i Janis Varufakis, ali u Srbiji „minimalac“ ne primaju ni oni koji redovno idu na posao. O tome govorimo. I u SAD je san svakog siromaha da postane milioner, a nijedan milioner ne bi voleo da postane siromašan. Ali, čim postoji minimalna plata za zaposlene, to znači da će i oni postati nezaposleni. Niko neće hteti da ih zadrži na poslu ako je minimalac previsok. Na osnovu čega tvrdite da postojanje minimalne nadnice utiče na to da plate budu iznad ravnotežnog nivoa? Važi li to i za Srbiju, u kojoj će od 2018, tek nakon povećanja od 10 odsto, minimalna zarada biti oko 200 evra mesečno? Mislim da bi plate trebalo da budu veće, ne zato što to vaša vlada želi, već zato što bi to bila podloga za veći privredni rast. Ali, ako mene pitate, više volim da minimalna cena rada bude niža a da se obezbedi puna zaposlenost, nego da je plata veća, a da je i nezaposlenost visoka. O toj ravnoteži govorim. Neki mediji su u ekonomskom bumu Rumunije „prepoznali“ vaš recept, jer su pre snažnog rasta BDP-a, plata i broja zaposlenih smanjeni PDV i još neki porezi. Jeste li vi savetovali vladu u Bukureštu? Naravno da jesam ako je sve tako sjajno, ha, ha... Šalim se. Nisam bio u kontaktu sa njima, ali mi je drago da je Rumunija pokazala da je to dobar recept. Iskustvo kaže da u zemljama sa visokim porezima ima manje zaposlenih, više „sive ekonomije“ i da je privredni rast sporiji. Još ako država neadekvatno troši novac, kriza je neminovna. Kako onda objašnjavate to što su i po rastu BDP-a i po visini dohotka unutar SAD uspešnije neke države u kojima su porezi veći? Zašto je u skoro svim državama stopa nezaposlenosti ista bez obzira na to kolike su poreske stope? Ja ne gledam stopu nezaposlenosti, već ukupnu zaposlenost i migracije. Ako se u mestu A povećaju, a u mestu B smanje porezi, mnoge firme će se preseliti iz mesta A u mesto B. Ta seoba kod vas možda nije toliko izražena, ali u SAD visina prihoda dosta utiče na migracije. Najveći rast BDP-a od svih 50 država SAD u poslednjih 100 godina imale su one sa najmanjim porezima, a pravu katastrofu su preživele one koje su stalno izmišljale nove. Nijedna država većim porezima nije ostvarila prosperitet, kao što ni siromašna osoba ne može većom potrošnjom da stekne bogatstvo. Vlade ništa ne stvaraju, već samo raspodeljuju ono što su drugi stvorili. Zato u SAD promena poreza ne dovodi do raspodele prihoda, već do „raspodele“ ljudi, jer se oni sele iz NJujorka ili Kalifornije u Teksas, Floridu, Vajoming, Tenesi... Kako „poreski rajevi“ utiču na globalnu ekonomiju? Utiču veoma mnogo, jer veća konkurencija pozitivno utiče na sve. Da nije bilo Irske, Hongkonga i ostalih „poreskih rajeva“ nijedna druga zemlja ne bi smanjila poreze. Zato je Evropska unija najgora ideja koja se pojavila u 20. veku. Nama je potrebno više, a ne manje konkurencije, koja unutar EU u mnogim segmentima uopšte ne postoji. I još kada god političare pustite da rade bez ikakve kontrole, oni će gledati da što više eksploatišu birače. Budite vrlo pažljivi i oprezni kada vam neko kaže da dolazi iz vlade i da je tu da vam pomogne, jer to prosto nije tačno. Sećam se da je svojevremeno Regan rekao „ako je jedna vlada dovoljno velika da vam pruži sve što ste ikada želeli, takođe je dovoljno velika i da vam uzme sve što ste ikada imali“! S druge strane, ko je, pobogu, Žan Klod Junker? Ko je za njega glasao? Pa on je najgori, a vi želite da mu se priključite. Ako je EU velika greška, da li je to i evro, s obzirom na to da zemlje koje ga koriste ne mogu slabljenjem sopstvene valute da povećaju svoju konkurentnost? I u SAD imamo jednu valutu i slobodnu trgovinu, ali za razliku od EU, kod nas države konkurišu različitim oblicima poreza i poreskim stopama. Sa aspekta konkurencije ne bi bilo dobro da svaka od zemalja evrozone ima svoju valutu i bolje je da postoji konkurencija dolara, evra, jena, juana, funte i rublje. Ali, voleo bih da unutar EU ima više regija sa različitom fiskalnom politikom. Ko je u pravu, ekonomisti koji tvrde da je privrednom rastu u SAD bitno doprinelo značajno smanjenje kamatnih stopa, ili vi sa stavom da novčani podsticaji ne doprinose povećanju, već smanjenju proizvodnje? Teško je tvrditi da za vreme DŽonsona, Niksona, Forda, Kartera, Buša i Obame nije povećano siromaštvo i to baš zbog visokih poreskih stopa, prevelike javne potrošnje, usvajanja mnogih nepotrebnih propisa... I u Velikoj Britaniji, kada je Gordon Braun najveću poresku stopu podigao sa 40 na 50 odsto prihodi su naglo pali, privreda je upala u recesiju i brže-bolje je ta stopa smanjena na 45, a bilo bi bolje da su je vratili na 40 odsto. To se dešava kada vlast u nekoj zemlji sluša Krugmana, Stiglica, Piketija... Pojedini ekonomisti zarađuju za život praveći velike greške, koje drugi plaćaju. I što više naginju socijalizmu i podržavaju vladu, to su popularniji i poznatiji. Ponekad mi se čini da je danas neophodan doktorat iz ekonomije da ne shvatite ono što je očigledno. Moglo bi se reći da je ljubav obostrana. Aludirajući na vas, Krugman piše o „trajnoj snazi loših ideja“, a Nikolas Gregori Mankju upozorava da razni „šarlatani i ludaci“ prave veliku štetu. Ja ne zarađujem tako što ću preuzeti vaše živote. U vladi mog sveta iz snova ti ekonomisti ne bi imali nikakvu ulogu. Ako je verovati zvaničnicima, vlast u Srbiji planira da 2018. smanji ukupno opterećenje zarada, jer na 100 evra neto plate poslodavci državi plaćaju još 63 evra. Da li je to dobar potez? A da li je dobra ideja da neko ne izvrši samoubistvo? Pa, naravno da je to dobar potez - ako se smanji opterećenje poslodavci će zaposliti više ljudi, proširiti posao, pa će i država kroz poreze dobiti više novca. Šta je garancija da to neće smanjiti priliv u budžet i povećati deficit? Ma ludost je što su i do sada ukupni nameti bili toliki. Što ih vaša vlada nije povećala na 110 odsto? Tada bi, tom logikom, prihodi budžeta bili 110 odsto BDP-a. Bingo! Šalu na stranu, poreska stopa od 15 odsto, uz relativno široku bazu za oporezivanje, sasvim je O. K. Da ne bude zabune - porez na zarade u Srbiji je 10 odsto, a ostatak su doprinosi za penzijsko, zdravstveno osiguranje... A zašto ljudi ne mogu sami, kao kada kupuju hranu, da odluče i šta će sa delom plate koji se izdvaja za njihove penzije, zdravstvenu zaštitu ili obrazovanje njihove dece? Pustite ljude da sami o tome odluče. Pa, ko bolje od njih zna šta je za njih najbolje? Vlada radi neke sjajne stvari – gradi puteve, infrastrukturu, brine o obrazovanju i odbrani, ali ne može ona sve da uzme u svoje ruke. Ako oporezuje bogate i ljude koji rade i daje novac onima koji ne rade, na kraju će imati mnogo siromašnih i onih koji ne rade. Ako ljude koji brzo voze kažnjava da bi smanjili brzinu, zašto oporezuje one koji rade, zapošljavaju druge i prave profit? Valjda ne da bi manje radili ili zapošljavali, već da bi se skupio novac za funkcionisanje države, ali su posledice iste. Zato bi poreske stope trebalo da budu niske. Tako se smanjuje motiv za utaju poreza i zapošljavanje radnika na crno. Šta na neviđeno mislite o državi sa više od 200 parafiskalnih nameta? U Ohaju je bilo 1.440 poreza na prihod, a u Kentakiju 105 poreza na imovinu. Za korupciju je potrebna takva konfuzija. Svi porezi su loši, samo su neki gori od drugih. Zato čim šteta od poslednjeg prikupljenog dolara bude bar malo veća od koristi koja može nastati njegovim trošenjem, na vladi je da kaže – e sad je dosta. Tim pre što su u poslednje vreme vlade obično glomazne i previše troše. Svi političari bi trebalo da budu odgovorni za ono što rade i verujem da u paklu postoji specijalno mesto za one koji lošom politikom uništavaju zemlju. S druge strane, tačno je i da narod zaslužuje vlast kakvu ima. Zato, ako vam se vlast dopada ponovo je izaberite, a ako mislite da ne radi dobro - menjajte je. A za državu koja jednima uzima, a drugima daje 10.000 evra za novo radno mesto? Zaista ne razumem tu politiku da se najpre od nekoga ko je u zemlji uzme, a onda se da nekom drugome, ko tek dolazi. Za takve političare imam samo jednu poruku - prestanite da oporezujete, nađite novi izgovor. Bilo bi bolje da onima koji najviše novca uplaćuju u budžet svakog dana šaljete cveće.