Duga senka Kremlja

Nije li to, u najmanju ruku, krajnje neobično? Gde god da se zagrebe aktuelna američka administracija, iskaču svakojake veze s Rusima - od ličnih i poslovnih do posve zakulisnih, čiji će pravi karakter na kraju morati da bude ustanovljen na sudu; a gotovo svi oni za koje se ispostavi da su takve veze imali ili ih i dalje imaju, to su prećutkivali ili, u gorem slučaju, o tome lagali, čak i pod zakletvom. Kako to? Događaji i otkrića se u poslednjih desetak dana ponovo nižu kao na pokretnoj traci. Prvo su podignute (već neko vreme očekivane) optužnice protiv Pola Menaforta, bivšeg šefa predizbornog štaba tadašnjeg predsedničkog kandidata Donalda Trampa, i Menafortovog poslovnog partnera Rika Gejtsa; optuženi su za krivična dela počinjena pre nego što su bili angažovani u Trampovoj kampanji, ali to ne znači da se delovi tih optužnica negde neće ispreplesti s glavnim tokom istrage o ruskom mešanju u prošlogodišnje predsedničke izbore, koju vodi bivši direktor Ef-Bi-Aja Robert Muler, i u okviru koje su, na kraju krajeva, Menafort i Gejts i privedeni pravdi. Istog dana usledila je i neočekivana - potencijalno eksplozivna - objava da bivši nisko rangirani spoljnopolitički savetnik Trampove kampanje DŽordž Papadopulos, nakon što je priznao da je ranije lagao federalne agente o kontaktima koje je u tom svojstvu imao s ruskim državljanima direktno ili indirektno povezanim s ruskim vlastima, sada aktivno sarađuje s istragom; a sad se već uveliko govori kako Muler ima dovoljno dokaza za optužnicu i protiv bivšeg Trampovog savetnika za nacionalnu bezbednost Majkla Flina - što, imajući na umu okolnosti pod kojima je penzionisani general ostao bez posla, deluje vrlo verovatno. Flin je u istoriju ušao kao čovek koji je najkraće obavljao pomenutu dužnost: ostavku je podneo nakon 24 dana, pošto se ispostavilo da je potpredsedniku Majku Pensu lažno predstavio prirodu svojih kontakata s ruskim ambasadorom u Vašingtonu. Sada se, prema još nepotvrđenim informacijama, Flin i njegov sin suočavaju s mogućnošću da budu optuženi za pranje novca i laganje federalnim agentima, a stariji Flin i za uključenost u navodni plan da Sjedinjene Države Turskoj izruče imama Fetulaha Gulena, tamo optuženog da je organizator prošlogodišnjeg neuspelog puča. Za to je Flin, opet navodno, trebalo da bude nagrađen s nekoliko miliona dolara. Nisu američki mediji još stigli ni da do kraja isprate situaciju s Flinom, a već je na površinu isplivala sasvim nova priča u čijem središtu je jedan drugi, aktuelni pripadnik Trampove administracije: ministar trgovine Vilbur Ros. Obelodanjivanje „Rajskih papira“ - kolekcije od preko 13 miliona procurilih dokumenata koji, kao i „Panamski papiri“ pre godinu i po, otkrivaju globalne razmere razgranatih operacija za izbegavanje plaćanja poreza registrovanjem firmi i prebacivanjem novca u poreske rajeve - pokazalo je da Ros preko niza ofšor firmi i dalje ima udeo u vlasništvu pomorske kompanije Navigator, koja pak za jednog od najvažnijih klijenata ima rusku energetsku firmu Sibur, za čije potrebe prekookeanskim brodovima transportuje naftu i gas. Dvojica velikih deoničara Sibura su, pritom, na listi ruskih državljana obuhvaćenih američkim sankcijama, a među suvlasnicima je, s malim udelom, i Kiril Šamalov, zet ruskog predsednika Vladimira Putina. Ništa od navedenog još ne znači da je Ros prekršio bilo koji zakon. Sibur nije na spisku firmi s kojima je američkim kompanijama i pojedincima zabranjeno poslovanje, a po jednoj interpretaciji Ros nije bio ni dužan da prijavljuje postojanje poslovnog interesa u Navigatoru. No, s obzirom na stanje rusko-američkih odnosa i američku (pre)osetljivost po pitanju svega što ima veze s Rusijom, to što je pred kongresnim komitetom, koji je u skladu s uobičajenom procedurom imao da potvrdi njegovo imenovanje, prećutao podatak o suvlasništvu u toj kompaniji ne ostavlja dobar utisak, blago rečeno. Sve i da se pođe od one najbanalnije pretpostavke da je Ros, već odavno milijarder, ovaj poslovni angažman prikrio iz čiste alavosti - ne želeći da se zbog preuzimanja visoke državne funkcije odrekne masne zarade u privatnom biznisu - otvaranje pitanja njegovog kredibiliteta se ne može izbeći. Ali posle svega što se izdešavalo prošle i ove godine, ovo otkriće je prosto neizbežno posmatrati u širem kontekstu: okolnost da je za još jednog člana Trampove administracije ustanovljeno da je prikrivao svoje ovakve ili onakve veze s osobama stvarno ili navodno povezanim sa samim vrhom ruskih vlasti nadovezuje se na lanac događaja koji nekako sve manje liči na niz koincidencija, a više na... Šta, zapravo? Možda u svemu ovome i nema nekog sistema; možda iza postupaka pripadnika Trampove administracije stoje pre svega aljkavost i manjak kompetencije, a ne loša namera. Spolja gledano, odnosi SAD i Rusije se nisu nimalo pobošljali u odnosu na to kakvi su bili u vreme prethodne američke administracije. Ali kako objasniti sve što se o manje javnim, a više tajnim ruskim vezama ljudi iz Trampovog okruženja do danas saznalo? Od pažljivog izbegavanja inače krajnje impulsivnog Trampa da izgovori - ili pre tvituje - makar i jednu kritičku reč na račun Rusije, te njegovog odbijanja da obelodani svoje poslovne interese u Rusiji, do letošnjeg otkrića da je predsednikov sin, Donald mlađi, u vreme kampanje, kao i Papadopulos, pohitao da se sastane s ruskim državljanima, s navodnom prohodnošću do vrha vlasti u Moskvi, koji su mu obećali kompromitujuće detalje o predsedničkoj kandidatkinji demokrata Hilari Klinton. Od - to se barem od početka nije dalo sakriti - tesnih poslovnih i prijateljskih veza državnog sekretara Reksa Tilersona s Kremljom, do prošlogodišnjeg objavljivanja hakovanih dokumenata Demokratskog nacionalnog komiteta nedugo nakon što su ruski izvori ljudima iz Trampove kampanje ponudili uvid u mejlove koji sadrže „prljavštine“ o Klintonovoj. Od postavljanja evidentno problematičnog Menaforta, za čije se dugogodišnje bliske veze s proruskim ukrajinskim političarima moralo znati, za šefa Trampove kampanje, do kontinuiranih pokušaja Bele kuće da se minira ili diskredituje Mulerova istraga. Od Papadopulosa i još jednog relativno anonimnog savetnika koji je imao kontakte s Rusima, Kartera Pejdža, do Flina, sad na neki način i Rosa... Da je toliko slučajnosti - s navodnicima ili bez njih - potrpano u jedan holivudski film, pa bi mnogo bilo. Prvo, ipak, treba naći čvrste dokaze. Papadopulosovo priznanje krivice i njegova puna saradnja s istragom trenutno možda deluju kao sporedan događaj, ali bi - tim pre što Mulerov mandat nije vremenski ograničen, što znači da njegova istraga može da potraje i godinama - naknadno moglo da se ispostavi da je to bio trenutak u kome je klupko konačno počelo da se odmotava. Može Bela kuća sad da pere ruke od Papadopulosa i insistira na tome kako nije imao prolaz do Trampa - iako, recimo, postoji fotografija sa sastanka Trampovog tima na kome su obojica prisutni, i iako ga je Tramp jednom pohvalio kao „odličnog momka“ (sad kaže da je Papadopulos „dokazani lažov“). Ali postoje pisani tragovi da je o ponudi ruskih kontakata da Trampovoj kampanji dostave kompromitujuće mejlove Papadopulos izvestio pretpostavljene, sve odreda ključne članove tadašnjeg Trampovog tima - Menaforta, Korija Levandovskog i Sema Klovisa; i još bio pohvaljen za svoj trud. Zašto, ako ne zato što se smatralo da bi to moglo biti od neke koristi za Trampovu kampanju? Iz letos obelodanjene prepiske Trampa mlađeg se već zna da u najbližem okruženju njujorškog magnata nisu bili gadljivi na mogućnost da u kampanji koriste informacije pribavljene od strane sile koja ne važi za prijateljsku; da li je i koliko u tom slučaju, vrlo nalik Papadopulosovom, bilo elemenata krivičnih dela - videće se. Ono što je jasno jeste da se objavom da Papadopulos aktivno sarađuje s istražiteljima šalje poruka onima koji će u sklopu Mulerove istrage tek biti saslušani: ne lažite istražitelje i budite kooperativni. Papadopulos se, eto, prizvao pameti, pa ga umesto petogodišnje robije i novčane kazne od 250.000 dolara sad, kažu, čeka manje od šest meseci zatvora i ne više od 9.500 dolara kazne. Ako i toliko. Mulerov tim se verovatno nada da bi, suočen s potencijalnom dugogodišnjom zatvorskom kaznom, sutra i Menafort, a prekosutra neki drugi optuženi - jer optužnica će izvesno biti još - mogao da sledi Papadopulosov primer i ispriča sve što zna o ruskom uplitanju u predsedničke izbore. A utvrđivanje istine o tome - nije naodmet ponoviti - i jeste primarni zadatak Mulerove istrage. Ne, dakle, kao što to predstavljaju Bela kuća i predsedniku naklonjeni mediji, da ruši Trampa - ili, kad bi se istraga vodila po njihovom, da zbog navodnog muljanja s Rusima ganja Hilari - nego da ustanovi da li se, u kolikoj meri i s kakvom namerom Rusija umešala u tok izbora. Trampov ostanak na vlasti gotovo izvesno neće zavisiti od ishoda te istrage. Lojalna će mu ostati ne samo njegova biračka baza, nego, bitnije, i oni koji bi realno jedini mogli da mu doakaju: republikanski članovi oba Kongresna doma, koji parazitski profitiraju na njegovom prošlogodišnjem uspehu, koliko god njemu kao predsedniku išlo loše. Ali bi Muler i njegov tim mogli da postignu makar toliko da, šaljući još ponekog u zatvor, po završetku njihove istrage američka politička scena ipak malo manje liči na brlog u kakav se pretvorila. Azijska turneja američkog predsednika Kako obuzdati Kima Tekuća azijska turneja predsednika Donalda Trampa, kojom su obuhvaćene posete Japanu, Južnoj Koreji, Kini, Vijetnamu i Filipinima, počela je srdačnim dočekom koji su mu priredili - Amerikanci. Umesto da, kao što bi bio red, sleti na tokijski aerodrom gde bi ga dočekali premijer Šinzo Abe i drugi japanski zvaničnici, Tramp je, naime, izabrao da aterira u tamošnju američku vojnu bazu Jokota, gde je, kao što to već s američkom vojskom biva, vrhovni komandant dočekan kao pop zvezda. Posle su se, ipak, stvari uozbiljile, i Tramp je s Abeom u Tokiju i potom južnokorejskim predsednikom Mun DŽe-inom u Seulu razgovarao o dve ključne teme čitave turneje - obuzdavanju pretnje u obliku nuklearnog i raketnog programa Severne Koreje, te spoljnotrgovinskim odnosima s zemljama domaćinima, na čiji račun u toj sferi ima brojne pritužbe. Govoreći o Severnoj Koreji, Tramp je oštrijoj retorici pribegao u Japanu a blažoj u Južnoj Koreji, možda pomalo i da bi delovao usklađenije s Abeom kao „jastrebom“ i Munom kao zagovornikom umerenijeg pristupa, ali pre svega da bi istovremeno demonstrirao i spremnost da krizu rešava diplomatskim sredstvima i Pjongjangu još jednom stavio do znanja kako neće oklevati da, ako dotle dođe, pribegne sili. Pa je tako u Tokiju, proglašavajući „kraj ere strateškog strpljenja“, Severnu Koreju u Tokiju označio kao „pretnju civilizovanom svetu“, dok joj je iz Seula uputio poziv da „uradi pravu stvar“ i sedne za pregovarački sto. U vreme kada je ovaj broj NIN-a odlazio u štampu, tek je trebalo da usledi ključna poseta Pekingu, koji bi, ne samo iz američke perspektive posmatrano, morao da ima ključnu ulogu u obuzdavanju severnokorejskih nuklearnih ambicija, naprosto zato jer je jedini koji ima kakav-takav uticaj na Kim DŽong-una. Neki pomaci na tom planu su već napravljeni, pa i neki od onih koji Trampu inače nisu naklonjeni ocenjuju da mu, malo-pomalo, polazi za rukom da Kinu natera da bude aktivnija na tom planu. Kinezi, međutim, ništa ne rešavaju preko noći, pa neće ni ovo; u međuvremenu, svet će i dalje morati da strepi.