Lov na ljudske duše

Prošlonedeljna tribina u beogradskom Domu omladine, koja je podsetila na osamdesetogodišnjicu prve cenzorske intervencije u srpskom stripu, bila je dobar povod da se tokom nekoliko sati izvrši sažeta rekapitulacija ove vrste intervencija od te 1937. godine, pa do danas. Namerno ne koristimo sintagmu „državnih intervencija“, jer je vladajući društveni poredak, koji i kakav god bio, uvek pronalazio nekakve svoje načine, neretko i mimo zvaničnih državnih institucija, da pokuša da kontroliše javno mnjenje, kako je istakao jedan od učesnika, istoričar dr Aleksandar Raković, viši naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije. Drugi učesnik tribine, publicista Marko Lopušina, u svojoj Crnoj knjizi sa podnaslovom Cenzura u Jugoslaviji 1945-91, napravio je čak jednu osobenu klasifikaciju cenzorskih intervencija. U okviru nje je, pored sudske, dakle jedne vrste zvanične državne cenzure, svrstao i autocenzuru, kao i različite vrste embarga, od ideološkog (samoupravni i politički) do opet državnog (policijsko-carinskog). Treba li posebno napominjati da je prvo, od tek novouspostavljene vlasti uopšte sudski zabranjeno, ne samo štampano izdanje ili delo posle Drugog svetskog rata - opet bio jedan strip?! Reč je, naravno, o Tri ugursuza... U navedenoj knjizi, u kojoj stoji ocena kako je „Savez komunista uspeo da, uz pomoć svojih paralelnih društveno-političkih organizacija, mnoge svoje ideološke postavke promoviše kao zakone“, i koja sadrži preko hiljadu taksativno navedenih ostvarenja i javnih nastupa, stvaralačkih i drugih činova koji su se našli pod udarom cenzure i embarga, spisak zasnovan i datiran na preciznim dokumentima - posebno su zanimljiva dva dela. U jednom, pisac onima koji su upućeniji u poznate surove i manje ili više diskretne intervencije nadležnih i „nadležnih“, a koji poznavaoci srpske javne i kulturne scene stoga mogu da se začude kako ih u spisku koji zauzima skoro 90 stranica, čak nema ni spomenutih, posredno objašnjava ovu kontradiktornost: „Kontrola se može vršiti pre publikovanja ili izvođenja dela, što bi bila neka vrsta preventivne cenzure, ili posle promocije štampanih stvari, radi suzbijanja rasturanja, što se naziva suspenzivna cenzura“. U drugom zanimljivom delu knjige, Lopušina daje reč i drugoj strani - državnom cenzoru. U ovom slučaju, to je bio javni tužilac Miloš Aleksić. A kako je to počelo pre 80 godina? Naša vlast je oduvek bila osetljiva na disonantna literarna ostvarenja koja bi se doticala nje i njenih postupaka, pri čemu bi se neretko i prekombinovala do granice paranoje. NJu bi i prelazila, kako-kada, i zavisi u kojem periodu, a u revnosti su se naročito isticali činovnici. Što su bili na nižem nivou, to su bili savesniji. Pošto je strip stvaralačka disciplina koja čitaocu/gledaocu i vizuelno predstavlja ono o čemu tekst govori - njegov sadržaj je potencijalno dvostruko opasniji. Kao deo popularne kulture, masovnost se podrazumeva, a dostupnost najširim slojevima je višestruka. Ona se ne sastoji samo u velikom broju umnoženih, fizičkih primeraka, već i u lakoj komunikaciji sa različito obrazovanom populacijom, čemu umnogome doprinose likovna dopadljivost likova, kao i vizuelna atraktivnost prizora i tabli. Naša država je još u vreme, koje je, zajedno sa mentalitetom i vlasti i naroda Nušić belodano registrovao u svojim delima, a u kojem se oktobra 1934. pojavio prvi prevedeni moderno koncipirani avanturistički strip Tajni agent Iks-9 scenariste Dešajela Hemeta i crtača Aleksa Rejmonda - odmah obratila pažnju na novi segment gotovo svih novina i časopisa. Vlast je odlično poznavala intelektualni i obrazovni nivo svojih podanika, kao i njihov apsorpcioni potencijal i sposobnost za kritičke opservacije, a ponajviše je zazirala od čaršijskog podsmevanja i širenja abrova od uva do uva. U vreme kralja Aleksandra Karađorđevića je, činom koji je istorija označila kao državni udar, u noći između 5. i 6. januara 1929. zavedena tzv. šestojanuarska diktatura. Raspuštena je skupština, zabranjen rad partija, uvedena je cenzura... Iako je Oktroisanim ustavom septembra 1931. diktatura formalno ukinuta, većina kraljevih ovlašćenja je ostala ista. Kralj je ubijen u Marseju oktobra 1934. Prestolonaslednik Petar Drugi je maloletan. Do punoletstva namesnik je knez Pavle. I tu 1937. nastaje problem sa Mikijem Mausom.... Miki Maus je u Srbiji početkom tridesetih svoju popularnost stekao preko crtanih filmova kompanije Volta Diznija, koji su prikazivani u bioskopima. Stoga, sasvim je prirodno što je u Politici, pored avanturističkog Tajnog agenta Iks-9, svakodnevno izlazio i po jedan kaiš Mikijevih avantura. I tako, sredinom septembra 1937. okončane epizode Miki traži zakopano blago, nastaje mala pauza u objavljivanju, verovatno dok poštom iz SAD ne stignu kopije nove priče i prevodioci Politike ne obave svoje. Do 26. septembra i početka nove serije u nastavcima, koja je prevedena kao Miki i njegov dvojnik, čitaoce je na tom prostoru zabavljao drugi Diznijev strip, zasebni gegovi Avanture Paje Patka, i to u tri kaiša svakodnevno. Zbog čega je naredna epizoda Mikija važna za istoriju srpske cenzure, stripa, pa i istorije države u celini? Storija Miki i njegov dvojnik (izvorni naslov Mickey Mouse as his Royal Highness), i događaji oko nje, predstavljaju paradigmu razvoja srpskog društva tokom 20. veka. On je objavljivan od septembra 1937. na ćirilici. Uopšte nismo zaostajali za svetom - u SAD premijera je počela u avgustu. Onda je u Srbiji jedno vreme prekinuto objavljivanje. Neki novinari i političari optužuju strane sile (ovde: SAD) da se podmetanjem priče o srpskom prestolonasledniku u strip o Mikiju (sic!) mešaju u unutrašnju politiku Srbije. Potom - zbrzan kraj u decembru. Epizoda ponovo objavljena 1953. na ćirilici. Opet cenzurisana, ali iz drugih razloga: kralj je negativac! Opet zbrzan kraj. Potom, posle 27 godina 1980. objavljen konačno prvi put u integralnoj verziji, sada latinicom, u knjizi Zlatne godine Mikija Mausa, koju je uredio Žika Bogdanović, ali je aljkava štamparija čije ime je „Srbija“ mnoge tabake upropastila do granice raspoznatljivosti. Posle 12 godina „tišine“, usred rata 1992. izlazi Politikino specijalno, kolorno izdanje Mikijevog zabavnika sa nesrećnom epizodom, uz napomenu da je pred nama konačno integralno i neizmenjeno delo, i uz posvetu: „Ovo izdanje posvećujemo nespokojnim savestima svih mrtvih i još živih cenzora, u nadi da ovi ribari ljudskih duša više nikada neće imati gde za hleb da zarade“. S druge strane, što se neuništivih cenzora tiče, ovo je i istorija srpske cenzure, a uzvišenoj posveti iz 1992. su se verovatno, umesto da im suza na obrazu zaiskri, pa možda i da razmisle o iskakanju kroz prozor nekog visokog sprata - samo grohotom nasmejali. I to izdanje je uveliko drugačije od izvornog! Dvojnik je mala istorija intervencija na stripu, od tih ranih lokalnih paranoičnih učitavanja, srpskih projekcija, čaršijske kombinatorike i dvorskih spletki, preko ideoloških „usmeravanja“ posleratne komunističke vlasti, pa potom fizičkih intervencija (uredničkih premontiravanja prizora, docrtavanja, odsecanja kadrova, preskakanja didaskalija, kako se savremeni čitalac ne bi „opterećivao“), prenaslovljavanja (već na početku, kao izvorni naslov tobože „integralnog izdanja“, urednik Mikijevog zabavnika nam već 1992. podmeće novi, naknadno izmenjen: Mickey Mouse as the Monarch of Medioka, a o više stotina izmena u svesci koja ima 114 stranica da i ne govorimo), sve do „političke korektnosti“ devedesetih, kada su mnoge, ne samo Diznijeve, crtane priče „restartovane“, „skraćivane“, i prenaglašeno uprepodobljavane sa zabranama pušenja, rodnom, rasnom, nacionalnom, međupolnom, verskom ravnopravnošću... Što se pušenja tiče, u Evropi je u poslednje vreme najgrđe postradao čuveni francuski kauboj Talični Tom, čijim tvorcima i izdavačima je antipušački lobi nametnuo da od pre par godina umesto cigare, u ustima drži slamku, travku, grančicu, štagod ga volja - samo ne cigaretu! I ne sumnjajte da savremena cenzura strogo pazi na njegovu disciplinu! I naš NIN je imao svojih „svetlih trenutaka“. Kada je izlaženje NIN-a obnovljeno 7. januara 1951. godine, uvršćen je, pored ostalih, vrlo brzo i jedan naučnofantastični strip realističke stilizacije, Twin Earths (kod nas preveden kao Tera, bliznakinja Zemlje), scenariste Oskara Lebeka i crtača Oldena Mekvilijemsa. Osnovna pretpostavka serije dnevnih kaiševa, koja se u SAD kreirala od 1953. do 1963. godine, bila je ta da, navodno, sa druge strane Sunca postoji planeta koja se ne vidi od korone, a koja kruži istom brzinom kao i Zemlja, sa kojom je po mnogo čemu slična. Zemljani nekako dospevaju na nju, ali uspevaju i da se vrate... i sve tako. Prema belešci Zdravka Zupana, sačinjenoj po svedočenju tadašnjeg ilustratora NIN-a, akademskog slikara Predraga Jocića (potpisivao se sa PJO), ne samo da su neki kaiševi potpuno preskočeni, već je i „’crvena opasnost’ iz originalnog teksta stripa zamenjena fašističkom tajnom organizacijom“. Još jedan strip, Neobičan život doktora Beneta je, prema istom izvoru, u našem listu žiznjeradosno startovao 12. juna 1955. godine, ali je „zbog preterano ozbiljne teme veštački skraćen i završen već 24. jula“. Za izvinjenje nikad nije kasno.