Rejv pozorište

Već duže vremena pozorištu preti opasnost da doživi sudbinu opere: da postane umetnost za veoma usku, (višu) srednju i sredovečnu populaciju. Drugim rečima, jedan od najvećih izazova pred kojima se danas nalazi teatar ili, još šire, izvođačke umetnosti, jeste kako da osvoji mladu publiku. Tokom osamdesetih godina prošlog veka i kasnije, komunikacija s mladom publikom, odraslom i oblikovanom u „svetu slika“, ostvarivala se uvođenjem novih tehnologija u izvođačke umetnosti, u rasponu od video-prenosa uživo ugrađenih u scenska izvođenja do različitih upotreba digitalne tehnologije, a što je kulminiralo pojavom sajber teatra. Naravno, pored tog većeg stepena komunikativnosti s mladom publikom, za ove scenske prakse postojali su i suštinski umetnički razlozi, a one, takođe, nisu bile potpuno nove ako se setimo prodora filma u teatar koji pratimo još od sredine 20. veka i rada Ervina Piskatora... Šta je, onda, sada „novo“ u pozorištu? Ili, tačnije formulisano - šta savremeno pozorište ima da, a po osnovi prepoznavanja, pruži novoj, mladoj publici? Na 51. Bitefu mogao je da prođe ispod radara jedan takav novi vid „ukopčavanja“ savremenih izvođačkih umetnosti s (popularnom) kulturom mladih - rave party. Zapravo, glavni program bio je uokviren upravo dvema takvim scenama: onom spektakularnom, sa svih tridesetak (veličanstvenih) izvođača, kojom se završava, posle 24 sata, predstava s otvaranja, Fabrov Olimp, i onom ništa manje halucinantnom, tripoznom i rejverskom kojom se završila poslednja predstava 51. Bitefa, švajcarsko Istrebljenje, mlade zvezde u usponu nemačkog teatra Ersana Mondtaga. Krajem jula mogao sam da napravim prve korake u gledanju i selekciji predstava za 52. Bitef, i to na Bijenalu u Veneciji, i da ih nastavim tek po okončanju ovog Bitefa, boravkom na pozorišnom festivalu u Minhenu. Dva projekta koja su mi najviše privukla pažnju, jedan u Veneciji i drugi u Minhenu, imaju zajedničko to što su oba, pored toga što pripadaju umetnosti performansa a ne teatru, manje ili više ukorenjena u - šta mislite čemu? Naravno, u kulturi klabinga. Za performans An Imhof pod varljivim nazivom Faust (nije u pitanju Geteovo remek-delo već nemačka reč za „pesnicu“), čula je i šira javnost jer je dobio Zlatnog lava, nagradu Bijenala za najbolji rad izložen u nacionalnim paviljonima. A, kada je reč o nacionalnim paviljonima na Bijenalu, nemački je posebno izazovan, u njemu se teško može da „izloži“ umetničko delo, već ono mora da se za njega posebno osmisli, da se s njim doslovno „rve“, a imajući u vidu ne samo njegove arhitektonske, nego i kulturne i istorijske posebnosti: naime, i bez velikog predznanja, čim ga pogledate odmah vam je jasno da je on primer nacističke umetnosti. To neprijatno i uznemirujuće „ozračje“ ove građevine, Imhof je dodatno naglasila još pre nego što se u nju uđe: sa spoljašnje strane napravljen je kavez od providnih, pleksiglas zidova u kom se nervozno šetkaju, ponekad i zloslutno zalaju, dva dobermana. Čim se uđe u paviljon osećaj nelagode, pa i neke nesigurnosti, dodatno se razvija time što je cela površina zgrade pokrivena providnom platformom dobro uzdignutom nad podom. Ispod providnog poda vidi se nekoliko lokacija s rekvizitom, koja se kreće u rasponu od opreme za zagrevanje i paljenje - voska, droge...? - do praćki, a što momentalno nagoveštava da će se u tom spuštenom, teskobnom prostoru jednom pojaviti i ljudi koji će koristiti dotičnu rekvizitu. I, zaista, njihovo kasnije pojavljivanje u tom prostoru, njihovo puzajuće, gmizoliko kretanje i zgrčena tela - sve to bitno pojačava, dovodeći ga do usijanja, početni utisak skučenosti, zarobljenosti, otuđenosti i dehumanizovanosti. LJudi stešnjeni pod providnim podom po kome publika stalno hoda - dakle, hodamo i po njima - svedeni su na one pse iza providnih zidova: tačnije, oni su, u bukvalnom smislu, na još „nižem“ nivou i od pasa... „Pesnica“ ne udara nekakve „scenske metafore“ koje bi trebalo da dešifrujemo da bismo shvatili na koji nas to svet Imhof upućuje već stvara, primereno umetnosti performansa, samo određenu „događajnost“, iskustvo, subjektivan doživljaj teskobe. Imajući u vidu to da je jedna od, inače, potpuno praznih prostorija paviljona označena samo betonskom kadom, da će se u njoj izvođači polivati snažnim mlazevima iz šmrka, te da je sapun jedan od glavnih rekvizita u tom prizoru, ja sam lično teško mogao da se oslobodim asocijacije, „ozračen“ ideologijom samog prostora, na koncentracioni logor. Ali, kao što je već istaknuto, ovde nijedno od rešenja nije jednoznačno, tako da se protagonisti ovog performansa teško uklapaju u okruženje koncentracionih logora, nacističkog poretka, totalitarnog društva. NJih četvoro jesu poglavito mršavi, bledi i ispijeni, kreću se među gledaocima - koji, inače, sve vreme slobodno hodaju i grupišu se u prostoru kao na pravoj izložbi - kao da nas ne vide, gledaju bukvalno kroz nas, moramo da im se stalno izmičemo jer oni uvek prolaze kuda su naumili... Potpuna otuđenost od ljudi koji ih okružuju, apsolutna zombiranost, nedostatak bilo kakve interakcije osim one među njima samima - sve to čini da ove, u doslovnom smislu „kreature“, ne doživimo toliko kao mučenike koje je neka velika nesreća dovela na granicu ljudskosti koliko kao dehumanizovane produkte savremenog potrošačkog društva. Konkretno, a na bazi njihove „hajp“ garderobe - pocepane i/ili iznošene trenerke, majice, farmerke, duksevi, patike - oni vizuelno asociraju upravo na onu populaciju koja noći i dane provodi u Berghajnu, ili nekom drugom čuvenom berlinskom noćnom klubu... Kad se tome doda i da se izvođači bukvalno pentraju po zidovima paviljona i čuče na providnim postamentima za izlaganje umetničkih dela, onda se zaokružuje utisak da taj naš primarni doživljaj otuđenosti, nelagode i dehumanizovanosti može da proizađe iz spektra različitih asocijacija koje ovaj prostor i ovi ljudi stvaraju: od okruženja nacističkog ili nekog drugog brutalnog, totalitarnog poretka, preko pakla berlinskog klabinga do kritičkog metakomentara savremenog sveta vizuelnih umetnosti shvaćenog kao puki biznis. Mladi kineski vizuelni i performans umetnik Tjanćuo Čen (32), nekoliko godina mlađi od Imhof (39) za svoj rad kaže da je on inspirisan, s jedne strane, berlinskim i londonskim klabingom, pogotovu onim s naglašenom kvir dimenzijom i, s druge strane, časovima budizma. Kada uđete u ogroman prostor jednog velikog minhenskog hangara i počnete da se u njemu krećete - što ćete raditi do kraja ovog performansa s upečatljivim nazivom Jedan netipični poremećaj mozga - možete da, prilično brzo, uočite oba toka umetnikove inspiracije. Doduše, taj doživljaj je krajnje subjektivan jer je ono što bi zapadni čovek mogao da poveže, možda i samo na bazi predrasuda, sa kulturom Istoka, utopljeno i organski smešano u jedan u potpunosti autentičan vizuelni i scenski svet, barokno preteran, treš, nadrealan i sumanut. Čen se poigrava vizijom „azijske drugosti“, nudi samo neke njene elemente za koje gledalac ne zna da li su autentični, izvrće i vraća nazad naše vlastite stereotipe o tim kulturama. Ima tu i golih ljudskih tela ofarbanih u belo (nalik plesačima butoa), ali sa crvenim štraftama, koja prolaze kroz „životinjske metamorfoze“ (reptil - pas - ptičurina), dvojice vijetnamskih performera koji puze potrbuške po podu, u trenerkama i s mašinkama pred sobom, kao neke strip-karikature gerilaca iz Jugoistočne Azije, itd. Što se pak tiče referisanja na kulturu klabinga, ona je sveprisutna, od opšte ikonografije, preko veoma glasne tehno muzike (publika na ulazu dobija čepiće za uši) do koreografije. Tehno plesu se prepuštaju svi, od golog francuskog glumca s keceljom kasapina, preko krupnog kineskog transdžender performera do samog Tjanćuo Čena čijom se pojavom i plesom, zajedno sa svima drugima, predstava i završava, odnosno „pretapa“ u potencijalni rejv... U ovom performansu ima neke infantilne preteranosti i naivnosti, ali euforične reakcije koje ona provocira kod gledalaca od dvadesetak godina, a koji sve vreme fotkaju prizore, prave selfije i sve to odmah šeruju po društvenim mrežama, potvrđuje našu početnu tvrdnju da, sviđalo se to nama ili ne, rejv partiji i, generalno, kultura klabinga postaju nešto za čim savremene izvođačke umetnosti sve više posežu.