Obesmišljavanje

Da li ste primetili da u ovoj zemlji sve više izjava, ljudi, pojava i predmeta ima sve manje smisla? A da li ste primetili da vas besmislom zatrpavaju najčešće oni koji bi, kroz svoje odluke, vašem životu upravo trebalo da daju dodatni smisao i makar malo ga urede i unaprede? Znamo da to zvuči čudnije od novogodišnje rasvete u septembru, ali valjda ste do sada shvatili da Srbija jeste zemlja čuda. Pa nisu valjda ludi svi ti Bugari koji u hordama hrle u Beograd kako bi videli svetlucave ukrase? Politiku obesmišljavanja svega i svačega, a naročito činjenica, na svetsku pozornicu je u velikom stilu uveo američki predsednik Donald Tramp. Zli jezici bi rekli možda već i samim njegovim inaugurisanjem na tako odgovornu funkciju. I dok se Amerikanci na novonastale prilike tek privikavaju, pokušavajući recimo da odgonetnu šta znači kada Tramp na Tviteru napiše „covfefe“, naše vladajuće elite u besmislu i obesmišljavanju takmiče se već decenijama. U poslednje vreme, međutim, imamo prilike da vidimo da se tehnologije obesmišljavanja izvode upravo po receptima koje je patentirao američki predsednik. Javnost je sluđena beskrajnim nizom afera bez epiloga, tabloidizacijom javnog prostora, glupim odlukama i još glupljim opravdanjima, pa su mnogi jednostavno oguglali i praktično prestali da reaguju na bilo šta. Žaba je skuvana. Uzmimo, na primer, slučaj Aleksandra Vulina i njegove već pomalo zaboravljene ženine tetke iz Kanade. I dalje zvuči suludo. I dalje zvuči kao da ni sam Vulin ne veruje u ono što je izgovorio. I dalje zvuči tako da poželite da kažete „E, jeeeeeste, pa gde si baš našao tetku?!“, što mu je, manje-više, rekao i predsednik Aleksandar Vučić. I dalje zvuči kao nešto sa čime biste se slatko sprdali, pre negoli rekli: „Čekaj malo!“ A besmisleni izgovori se upravo zato i plasiraju. Prosečan građanin ove zemlje naprosto ne zna šta bi sa njima. Sa jedne strane ga bombarduje Vulin svojim lucidnim objašnjenjima. Sa druge tabloidi svojim naučno-fantastičnim napisima o ubijenoj borčanskoj pevačici. Na trećoj strani je, recimo, Dragan Marković Palma, koji svojim istupima sve više liči na stendap komičara, lošeg. A na četvrtoj predsednik Aleksandar Vučić koji maltene lopatom sipa najpre podatke o stanju ekonomije koje malo ko u kratkom roku može da proveri i eventualno demantuje, hvali sebe, onda malo priča svašta nešto ružno o političkim protivnicima, hvali sebe, pa onda tvrdi da nije pričao, pa opet hvali sebe, pa malo napada novinare, pa onda tvrdi da nikada nije napadao novinare i da oni lažu, hvali sebe, pa onda tvrdi da nikada nije rekao da novinari lažu, ali pustite sad to, vidite kako nam je super ekonomija, evo da vam dam neke brojke, može? Činjenice nisu bitne, važna su jedino alternativna tumačenja istih. Ono što je juče obećano izvrnuće se u suprotan postupak već danas, a sutra će neko potpuno treći biti optužen za data lažna obećanja. A kome je, uostalom, i stalo do činjenica? Neprijatne su i gorke. A crvena i plava pilula su tako lepe i slatke. Izbor je vrlo jednostavan.