Niče i fabrike bez prozora

I za ove Zadušnice palio sam u Vidovu sveće za mrtve, pored Vidovih stopala. Na grobljima i u crkvama neka pale sveće oni koji se još nisu otrgli od hrišćanske nesreće. A još je Niče rekao da je hrišćanski bog mrtav, ali, evo, hrišćanska Evropa, pa i Srbija, još u to ne veruje. Ah, Niče! I on je, kao Jung, bio iz svešteničke porodice i trebalo je da bude pastor, to jest pastir koji će da tera neko hrišćansko stado. Ali, zna se - iz svešteničkih porodica rastu najveći jeretici, a oni, po pravilu, idu daleko ispred svog vremena. Niče to kaže malo drčnije: „Nacija je zaobilazni put da bi se došlo do šest-sedam velikih ljudi! Da, ali onda ih zaobilazi“! I, evo, izašao sam hrišćanima na crtu, hoću da ih vratim bogu Vidu. Bojim se, Srbi će tim putem poći kada me ne bude bilo. Nego i Srba da li će biti uskoro? Po Ničeovom scenariju trebalo bi da se „žrtvuje i pleme ako je to neophodno radi očuvanja jednog velikog pojedinca“! Bajdvej, nešto ne vidim da se srpsko pleme za mene žrtvuje, uprkos tome što „ljudski rod ne bi trebalo da teži kvantitetu već povećanju svog kvaliteta“. E, sad, nije neka velika sreća postati i natčovek, Ničeov natčovek. Nije li to „poluludak sluđen prekomernom usamljenošću“? Niče je samo jednom pravu ljubav osetio, prema Lu Andreas Palome, mladoj Ruskinji koja će docnije biti Frojdova bliska prijateljica. Upoznao ju je u Rimu, posle dva dana ponudio joj je brak i bio je odbijen. To je Ničeu teško palo i ubrzo se usamio i, napušten od svih, počeo da je piše Zaratustru. K. G. Jung, moj guru iz Švice, bez razmišljanja kaže: „Lik Zaratustre, usamljenog putnika po stranim zemljama, očigledno je slika samog Ničea. LJudski stvor nema veliki izbor. Ako nisi sposoban i spreman da budeš natčovek, onda ti sleduje da budeš pripadnik stada. Jer, evo, u Beloj Palanci podiže se orvelovska fabrika bez prozora!? Kao da će to biti neka životinjska farma u kojoj će, po pravilu, da vladaju Orvelove svinje“. Čuj, fabrika bez prozora! Valjda da bi produktivnost bila veća! Jer, prozor, pa i dnevna svetlost, skreće pažnju radniku za šivaćom mašinom na kojoj će, za najnižu nadnicu u Evropi, da šije radna odela za radnike nekih drugih fabrika bez prozora. Za dvesta pedeset radnih mesta u fabrici bez prozora, već trenira petsto kandidata, pretpostavljam, sa pampers pelenama. Neki će, pak, biti preuzeti od fabrike „Pavle“ ne bi li se ona ugasila pošto njen vlasnik Srđan Pavlović nije, svojevremeno, preleteo zajedno sa gradonačelnikom Miljkom, od Borisa Tadića ka Aleksandru Vučiću. Osnivanje belopalanačke fabrike bez prozora nadgleda, svakako, srpski Orvel iz vile u Jajincima. Mada je izgleda i on u problemu, jer je Toma, inkognito, razgovarao tri sata sa Putinom u Kremlju. I ne bi me iznenadilo da je, tom prilikom, već spremljen sinopsis za neki drugačiji rasplet u Srbiji. Ah, šta li bi na sve ovo rekao Zaratustra!? A nova direktorka belopalanačke osnovne škole zdušno se drži dualnog obrazovanja, ali, gle, skoro sva deca hoće da budu – moleri!? Moleri će, pak, Beloj Palanci biti i te kako potrebni. Kada dođe vreme moraće mnogo toga u varoši da se kreči od prljavštine koju za sobom, svakim danom, ostavlja opštinska vlast. I moja Crna ima tu šta da kaže: „Šta li bi Niče rekao kada bi video fabrike bez prozora? A za ove Zadušnice kao da sam videla kako se duh Zaratustre spustio na Vidovo da te poluludog i usamljenog posmatra kako bez Bilje pališ sveće pred stopalima boga Vida“.