Narod protiv neprijatelja naroda

Populizam je u javnom diskursu postao neka vrsta rogobatne kovanice za potkusurivanje. Neki ga neistomišljenicima dodeljuju kao prezrivu uvredu, ponegde se koristi za opisivanje tobože objektivne situacije, a bilo je i pokušaja – kao u slučaju Jove Bakića – da se toj reči povrati izvorno, nimalo pejorativno značenje približavanja politike građanima. O značenjskoj konfuziji verodostojno svedoči to što se na mahove moglo nailaziti na tvrdnje da su i Tramp i Erdogan, i Putin i Korbin, i Vučić populisti, manje-više svako čiju je izjavu moguće spakovati u prostu rečenicu, i da je to češće loše no dobro. Podrazumevalo se da bi valjalo podstaći paniku među glasačima, jer je izgledalo da je od loše vlasti jedino lošije kada je populista na vlasti, što o građanima govori tek da odveć lako nasedaju na jeftine političke fore. Međutim, Danijel Albertaci, profesor na Univerzitetu u Birmingemu i jedan od vodećih stručnjaka za populizam, podsetio je na predavanju koje je održao na FDU u okviru konferencije „Mediji, demokratija, populizam, 2017“ da ni populizam ni senzacionalizam nisu plodovi 21. veka, ali da je istorijski novo osećanje da se iza naleta vulgarizacije politike kotrlja i urušavanje koncepta liberalne demokratije. „Pojednostavljivanje politike i neostvariva obećanja su oduvek deo političke arene, pa samim tim nisu isključivo obeležja populista. Suštinsko svojstvo populizma jeste da bez mnogo analize i udubljivanja vuče jasnu demarkacionu liniju između naroda i neprijatelja naroda. Populista formira svoju, uopštenu i inkluzivnu ideju naroda, a potom oblikuje ideju koju je sam stvorio. Govori narodu šta mu treba, a šta ne. Narod je za populistu uvek jedan, homogen, jedinstven, pošten, ugrožen spolja. Treba reći da populisti u uspostavljanju društvene dijagnoze uvek jesu donekle u pravu. Recimo, savremeni populizam se baškari na razvalinama svetske finansijske krize nakon koje je apsolutno nemoguće sakriti da zaista postoje elite koje se bogate na račun većine i čiji interesi političarima veoma često jesu bitniji od interesa običnih građana. Međutim, ta dijagnoza je mesto gde treba da se rodi analiza, gde treba da se raspravlja, gde treba da se vuku pametne odluke, a ne da se stvara atmosfera kontrapunkta. Mi protiv njih, narod protiv neprijatelja naroda“, kaže Albertaci za NIN. Kakva je najčešće zaleđina populista? Vrlo je zanimljivo da su populisti gotovo uvek ljudi koji se ceo život bave isključivo politikom, a koji za sebe tvrde da nisu klasični političari. Majstori su u pakovanju mišljenja i informacija i zato je, naposletku, populizam i toliko prilagodljiv. Takođe su veoma često i sami deo privredne klike ili su s njom povezani. Koliko sam upoznat, Srbija je specifičan slučaj gde vlada evrofilski populista. Koji je, doduše, bio ekstremni desničar i koji i dalje po potrebi koketira s nacionalizmom. To samo svedoči o prilagodljivosti populizma. Paradoks savremene politike je da se ljudi koji se plaše promena sve češće opredeljuju da podrže političare koji se najlakše menjaju. U severnoj Italiji je autonomaška stranka Lega Nord potencirala regionalizam dok nije došla do moći. Danas zagovaraju federalizam poduprt antiimigracionom retorikom, a čak se češće i predstavljaju samo kao Lega. Znate, populizam nikad nije samo populizam, uvek je kombinovan s nekom drugom paradigmom, najčešće levičarskom ili desničarskom, mada ima i centrističkih populista. Za razliku od socijalizma i liberalizma, populizam i nacionalizam su ideologije vrlo mršavog, površnog domašaja, jer jednostavno nude previše lake odgovore na previše kompleksne probleme, pa se onda lako i prilagođavaju novim situacijama. Da li su partije, političari i njihova sprega s biznisom odgovorni za rast populista, iako upravo njih populisti najčešće napadaju? Apsolutno. Nikad nije postojalo veće osećanje urgentnosti kad je o informisanosti reč, niti je ikada postojalo manje pažnje i prostora za ozbiljnu raspravu. U današnje vreme vam treba tri doktorata da shvatite šta neki analizi sklon političar ima da kaže. To ljude zamara. Ali, alternativa nije i ne može da bude populizam, jer ugrožava liberalnu demokratiju, koja nije savršena, ali mislim da do danas nismo došli do boljeg sistema. Populizam pritom ne napada demokratiju – njemu odgovara da se narod pita, pod kontrolisanim uslovima, pa se odluke pravdaju voljom većine – ali mu smeta transparentnost. Vladavina prava. Predvidljivost. Narod za populistu ima veći legitimitet od institucija, ali samo ako je ideja naroda skrojena od strane populiste. U takvoj atmosferi, mediji nisu potrebni, osim ako nisu glasnogovornici moći, a političke partije su staromodna relikvija. Populista voli vaninstitucionalnu moć. Podela vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku mu smeta. Jasno je kao dan da partije nisu savršene, da su često leglo korupcije, birokratije i interesa, ali su i dalje jedini način da pričamo o političkim problemima bez međusobnog hvatanja za gušu. Koliki uticaj na nativistički, ksenofobni populizam ima globalizacija? Ogroman. Na snazi je istorijski potpuno novo osećanje ugroženosti među lokalnim zajednicama. Oduvek je postojao strah, ali se danas širi brže i dublje no ikad. Ne trpe ljudi samo ekonomske posledice plaćanja tuđih dugova, već često osećaju i da im se napada identitet, ono što misle da jesu, gube samopoštovanje, a to mnogo teže opraštaju od mogućnosti da ih neko potkrada. Osećaju da im se uskraćuje pravo da im se politička i društvena situacija ne sviđa. Danas se zatvaranje fabrike u Kini i Japanu direktno tiče radnika u Srbiji i Americi. Do pre tridesetak godina to nije bilo tako, a u novim okolnostima se stare političke strukture nisu snašle. Recimo, u Engleskoj je bilo bezmalo neizvodljivo argumentovano kritikovati EU jer bi vas odmah proglasili fašistom, rasistom, a takvim, zbunjenim, ponekada s pravom ozlojeđenim glasačima se javljaju populisti kao spasitelji. Ubede ih da su na njihovoj strani, da su stranci za sve krivi, a posledica je to što umesto dijaloga o EU unutar Ujedinjenog Kraljevstva, imate izlazak Ujedinjenog Kraljevstva iz EU. Novo je i da populizam žanje vrlo konkretne geopolitičke posledice. Nesporno. Bregzit i dešavanja u Kataloniji su naneli traumu evropskom projektu. Međutim, populizam nije nova stvar. U Holandiji i Danskoj su populisti održavali druge na vlasti, u Italiji, Finskoj, Švajcarskoj, Austriji su i vladali. U Švajcarskoj je, recimo, referendumom zabranjena izgradnja minareta, iako ih ima svega četiri u celoj zemlji. Ta odluka nije bila pitanje politike, već uspostavljanja simboličke moći. Nezamislivo je bilo da predsednik SAD bude em populista, em ekstremni desničar. Važan razlog, recimo, bila je njegova tvrdnja da su Obama i Hilari Klinton protiv bregzita jer su deo iste političke klike, što naprosto nije tačno. To je klasičan primer oportunog pojednostavljivanja. I zato se danas ponovo priča o mogućnosti nuklearnog rata. Očekujete li dalji rast popularnosti ovakve jeftine politike? Da, ali ne i populističku vlast širom sveta. Svuda im je moguće stati na crtu. Nema u politici ničeg neizbežnog. Neophodno je iznaći antipopulistički narativ koji ne bi bio ni visokoparan. Šta god neko mislio o Emanuelu Makronu, recimo, on je u tome uspeo. DŽeremi Korbin takođe. NJegov slogan jeste „Britanija za mnoštvo, ne za nekolicinu“, što zvuči populistički, ali je oživeo laburiste upravo jer se trudio da komunicira sa svakim delom glasačkog tela ponaosob. Da ga razume. Omladina ga je organizovano podržala jer su iza njega stali brojni britanski reperi! Jedino je sigurno da nam zabijanje glave u pesak neće pomoći. Političari moraju da glasačkom telu konstantno objašnjavaju vrlo zbunjujući svet, što možda jeste naporno, ali to im je posao. Toliko duguju svojim glasačima. To je ozbiljna politika. Došlo je i do upliva komplikovanog žargona koji se potom zloupotrebljava. Recimo, naša vlast barata u javnosti makroekonomskim pokazateljima, pogrešno ih tumači i prikazuje, ali većina ljudi to ne može da proveri. Kako povratiti legitimitet analitičnosti? Odlično pitanje, ali lakog odgovora nema. Mediji sve više i sve masovnije postaju skloni populizmu. Ranije su političke partije nezavisno od provenijencije čvrsto verovale u neophodnost rukovodstva, ili elite. Tu ljudi nisu očekivali od običnog, radnog naroda da u potpunosti razume makroekonomiju, raspodelu budžeta i kretanja na berzi. Iluzorno je to očekivati danas. Živimo u vremenu pobrkanih lončića i kategorija, a elite i partije su upravo najkrivlje za takvu situaciju. Ipak, ne možemo poistovetiti svaki vid populizma. Na predsedničkim izborima u Francuskoj, recimo, pored Makrona se najviše govorilo o Marin le Pen i Žan-Lik Melanšonu, kao predstavnicima ekstremne desnice i ekstremne levice. Definitivno nisu isti. Naravno. Španski Podemos je veoma dobar primer progresivnog populizma. Italijanski pokret Pet zvezda se izvorno fokusirao na ekologiju, socijalnu pravdu, opunomoćenje ljudi, mnoge je glasove osvojio od razočaranih levičara, ali se vremenom s antiimigracionom retorikom okrenuo ka desnici. Levičarski populizam svakako nije jedini način da se suprotstavi ekstremnim desničarima, a mislim da nije ni najbolji. U slučaju politički prilično pismene Francuske, Le Penova je u drugom krugu dobila svaki treći glas, što je poražavajuće. NJene glasače nećete preobratiti drugom vrstom pojednostavljivanja, čak i da jeste progresivna, već strpljivim razgovorom.