Nasilje u rijaliti državi

Dok su se tokom prethodne nedelje po svim televizijama vrteli snimci vršnjačkog nasilja u Aranđelovcu, a tek nekoliko preostalih ozbiljnih medija pokušavalo da sa psiholozima, sociolozima, pravnicima i svim ostalim ekspertima nađe bar neki izlaz iz situacije, maloletne nasilnice su, tokom saslušanja, precizno definisale stvarnost u kojoj živimo. Ne, one nisu divljački šamarale petnaestogodišnju devojčicu, niti su njihovi školski drugovi navijali kao u gladijatorskoj areni a voajeri među njima sve to snimali i puštali po društvenim mrežama, već su se svi zajedno igrali rijalitija. Kao nekada deca kojima su puštani vestern filmovi i koja su simulirala rat između kauboja i Indijanaca, samo što sada nigde nema vestern filmova, a tuče u rijalitijima su obavezna kulturna nadgradnja. Ne samo da ih ima na televizijama sa nacionalnom frekvencom, već je obaveza i svih medija (sem onih koji su strani plaćenici i domaći izdajnici) da izveštavaju o njima, pa nam čak i Večernje novosti, koje bar još zvanično nisu uvršćene u tabloide, objavljuju naslove tipa: „BRUTALNA TUČA U ZADRUZI: Veštica davila Golubovićku, moralo da interveniše obezbeđenje“. Teško da su se tinejdžerke iz Aranđelovca igrale rijalitija imajući u vidu da se tinejdžeri tako ne igraju ( i sa „kaubojima i Indijancima“ se prestaje oko osme godine života), ali je sasvim sigurno da su živele „sasvim normalan život“ koji se živi u današnjoj Srbiji. Bilo da kao osnovnu tezu prihvatimo izjavu novinara Srđana Škora: „Živimo u rijalitiju kojim upravlja Vučić“ ili činjenicu da je nasilje toliko nežno negovano da je postalo naša prirodna sredina. I to ne spontano već velikim radom. Samo je vladajuća stranka u poslednjih nekoliko godina drastično promenila kadar koji je prezentuje u javnosti i u prvi plan izgurala isključivo likove koji mogu da govore jezikom tabloida. Recimo, bivši šef poslaničkog kluba SNS-a Zoran Babić nije proteran iz stranke i nije pao u nemilost, samo je sklonjen iz javnog života jer izvesna pristojnost koju je imao u ophođenju (samo je jednom opoziciju nazvao „petom kolonom“ i nakon toga se izvinio) postala suvišna. Trebalo ju je zameniti Martinović-Orlić-Gojković retorikom („Obradović je polupismena bitanga“; „Dosovski kandidati su braća a Soroš im je ćaća“) da bi i parlament počeo da liči na rijalitije koji se emituju na predsedniku omiljenim televizijskim stanicama. Poslanica Demokratske stranke i bivša predsednica skupštinskog odbora za obrazovanje Aleksandra Jerkov kaže da posle događaja u Aranđelovcu građani imaju pravo da budu šokirani, ali da oni koji su odgovorni na to nemaju pravo. Za NIN objašnjava: „Mi imamo Skupštinu koja izgleda tako kako izgleda, mi imamo predsednika republike koji se, sa svakim ko mu stoji na putu ili mu se samo ne dopada, obračunava na jedan veoma brutalan način, i ne postoji razlog zašto bi se deca, i ne samo deca već svi koji su poneti takvim primerom, ponašali na drugačiji način. Ali Skupština ima način da to rešava, postoji institucija javnog slušanja i dok sam ja bila na čelu odbora pokušavali smo da raspravljamo o nekim problemima i da na sednice dovodimo eksperte iz tih oblasti. Danas se na odborima samo raspravlja o onome što je podnela vlada, i to u korist vladinog predloga, i ne postoji ništa mimo toga. Sadašnjeg predsednika odbora za obrazovanje Muamera Zukorlića interesuju neke druge stvari i on se bavi samo akreditacijama iako u sistemu postoje propusti, ali i mogućnost da se na njih reaguje“. Niko ne spori da je nasilja bilo i ranije. Aleksa Janković, dečak po čijem imenu je izrađen zakon protiv vršnjačkog nasilja koji nikada nije usvojen, ubio se zbog posledica vršnjačkog zlostavljanja 2011. Osmogodišnja devojčica je silovana i ubijena u Starim Ledincima kod Novod Sada 2010, a meštani su pokušali da liničuju njenog ubicu Mladena Ogulinca. Međutim, ako bismo pogledali razgovore na forumima u vreme kada su se ti događaji odigrali, primetno je da su građani raspravljali u duhu „koja kazna bi bila primerena“, ali ne više od toga. Nije bilo ni peticija, ni predloga da se pooštre kazne, a mediji su se uglavnom bavili postojećim zakonskim rešenjima i preispitivali njihovu primenu u praksi. Međutim, situacija se bitno promenila u poslednjih nekoliko godina i trenutno deluje kao opštenarodni konsenzus da se svi zajedno vratimo u 19. vek i vremena kada je represija smatrana jedinim efikasnim načinom kažnjavanja. Nikako se ne može smatrati pukim slučajem to što su građani, koji su čitavu deceniju edukovani po principu evropskih pravnih vrednosti, i prevaspitavanje i kazna, odjednom na svim nivoima zatražili samo kaznu. Počev od Aleksinog zakona protiv vršnjačkog nasilja, više restriktivnog nego vaspitnog, preko peticije Fondacije Tijane Jurić koja je sakupila 158.460 potpisa za uvođenje doživotne zatvorske kazne za ubice dece, do toga da je u Srbiji alarmantno porastao broj onih koji su za ponovno uvođenje smrtne kazne, iako je na početku ovog veka Srbija bila jedina postsocijalistička zemlja u kojoj većina stanovnika nije bila za nju. Nažalost, takav trend nije primetan samo u Srbiji, a kako za NIN objašnjava doktor prava i član Udruženje Srbija protiv smrtne kazne Ivan Janković, posledica je brojnih, veoma složenih i globalnih procesa, među kojima su svakako pojava neoliberalizma, neokonzervativizma i neoautoritarizma (Tramp u SAD), kao i strah od terorizma i populističko manipulisanje tim strahom od strane pojedinih političkih vođa. Takođe je posledica i dominacije bezbednosnih službi koja neizbežno podrazumeva nadziranje i kažnjavanje, ali i prodora populizma u globalne medije i njihova tabloidizacija ( Foks njuz) „Što se Srbije tiče, ni ona nije mimo sveta: i ona u Vučiću ima svog Trampa a u Pinku svoju Foks televiziju. Nije slučajno što porast podrške smrtnoj kazni u Srbiji koincidira s dolaskom na vlast Aleksandra Vučića i njegove stranke. Protivljenje smrtnoj kazni i njeno ukidanje u prvoj deceniji ovog veka moglo je biti neka vrsta `narodnog odisaja` posle pada Miloševićevog autoritarnog, ali i ratnohuškačkog i zločinačkog, režima. Političari na čelu Srbije u prošloj deceniji, kakvi god da su bili, po autoritarnosti se nisu mogli meriti s velikim majstorima te veštine – Miloševićem i Vučićem. Naravno, Vučićev režim nije jedini odgovoran za promenu javnog mnjenja. Na tu promenu utiče mnoštvo činilaca: siromaštvo, besperspektivnost, opšta ozlojeđenost i sve ono što izaziva želju za osvetom i odmazdom, želju da neko za nešto plati glavom“, kaže Janković. Kada je u pitanju ubistvo Tijane Jurić, ali i svi drugi slučajevi u kojima su zlostavljana i ubijena deca, takva reakcija je emotivna i uobičajena. Činjenica da jačina kazne ne može da predupredi zločin nema nikakve veze sa peticijom za povratak smrtne kazne koja je u vreme Tijaninog ubistva pokrenuta. LJudi su ozlojađeni i uplašeni, a tome svakako doprinosi i krajnje neprofesionalan stav onih koji bi u datom momentu trebalo da budu profesionalci. Recimo, ministar policije Nebojša Stefanović je nakon hapšenja izjavio: „Žao mi je što je Srbija ukinula smrtnu kaznu“, čime je direktno priznao da država nema drugi način da se bori sa zločinom i zločincima, a nakon toga je broj onih koje je podržavaju značajno porastao. Međutim, otac devojčice Igor Jurić i svi okupljeni u Fondaciji nisu tražili smrtnu kaznu već doživotnu robiju, što ukazuje na to da je problem daleko dublji imajući u vidu da se ne radi o „emotivnoj i osvetničkoj reakciji“ i da kod nas postoji kazna od 40 godina zatvora koja bi u većini slučajeva bila dovoljna da se počinilac, za života, ne nađe ponovo na slobodi. Očigledno se radi samo o strahu da će se počinilac, ranije ili kasnije (svakako neprevaspitan) naći na slobodi i da će ponoviti isto delo. I da bi to čak moglo da bude i daleko ranije od predviđenih 40 godina, imajući u vidu da kriterijumi pomilovanja kod nas nisu baš najjasniji. Uostalom, svi smo svedoci da su nakon promene zakona o amnestiji iz 2012. (upriličenog povodom dolaska Tome Nikolića na mesto predsednika) na slobodu među prvima izašli „navijač“ Uroš Mišić, koji je policajcu gurao u usta zapaljenu baklju i Miladin Kovačević, batinaš čiju smo tuču u Americi platili skuplje od nekom neophodne transplantacije srca. Takođe smo svedoci još nečeg – tendencije da kakav god bio zločin zbog kog je neko osuđen, ako je po volji nekog moćnika, ima mogućnost da se u potpunosti rehabilituje. I dok je svuda u svetu uobičajeno da osuđivani pedofili budu uvek pod nadzorom i fizički udaljeni od dece, a da krivični osuđenici ne mogu da rade u državnoj službi, dotle je kod nas sasvim legitimno da osuđeni ratni zločinac predaje „ratnu taktiku“ na Vojnoj akademiji. Ili kako je to objasnila Ana Brnabić: „General Lazarević je dobrovoljno otišao u Hag, dobio je presudu, odležao kaznu i danas je slobodan čovek“. Što znači da bi sutra moglo da se dogodi i da ubica Tijane Jurić bude zaposlen u osnovnoj školi jer je „odležao svoje“. Na isti način se ne primenjuju ni zakoni kada je u pitanju vršnjačko nasilje. Niko od nas ne može da zna da li bi nam Aleksin zakon pomogao kada bi bio usvojen, ali svi znamo da bi i te kako pomoglo da su u slučaju njega i sve druge zlostavljane dece primenjivani zakoni koje već imamo. Država je već propisala potrebu da policija kontroliše školsko dvorište pre i posle nastave, kao i u vreme odmora, ali je na tu dužnost do sada raspoređeno duplo manje od potrebnih policajaca. Odgovornost zaposlenih u školi već postoji i već imamo mehanizam za kažnjavanje, ali je u Aleksinom slučaju dozvoljeno da predmet zastari. Program koji realizujemo u saradnji sa Unicefom „Škola bez nasilja“ traje već 10 godina a iz njega nije izvučena čak ni statistika, osim grube procene da je 65 odsto dece u jednom trenutku preživelo vršnjačko nasilje. „Radi se o dva problema, ali veoma usko povezana. Jedan problem je kakvi su nam zakoni, a drugi je da li mi te zakone koje imamo sada primenjujemo. I da li imamo institucije da svako ko je prekršio bilo kakav zakon, u ovom slučaju nasilje, odgovara zbog toga. E, to je nešto što nam nedostaje jer se gotovo uvek pokazalo da postoji neko moćan koji može da izdejstvuje da on ili neko od njegovih ne odgovara. Ne samo u sudovima već na svim mestima, u preduzećima, školama, inspekcijama... uvek ima neki moćnik koji je veći i jači od zakona. Zbog toga naši građani imaju jedan veliki osećaj nepravde i zbog toga stalno imamo pozive da nam trebaju represivniji zakoni, a oni koji treba da odgovaraju ni po posedujućim zakonima ne odgovaraju. Tu se vidi koliko nam nedostaje vladavina prava i koliko nam nedostaju nezavisne institucije“, kaže Aleksandra Jerkov. I tek će nam nedostajati. A za represivnu državu nema boljeg poklona od toga da sami građani od nje zatraže represivne zakone. Teško da je u pitanju srećna slučajnost, pre će biti da se radi o dobro vođenoj igri sa tragičnim posledicama.