Bajlonijeva pijaca

Čast svim maramama i tezgama na Kaleniću ili Đermu. Čast golubovima oko njih. Čast njihovim mušterijama. Moja omiljena pijaca nazvana je po Čehu koji je hteo da se odseli u Ameriku, ali je Srbija postala njegova Amerika, a on njen pivar. Dok je vreme bilo lepo, jedna devojčica je tu, na Bajlonijevoj pijaci, svirala klasičnu muziku. NJena futrola za violinu se brzo punila parama. Začudila me je zahvalnost Beograđana za Mocarta među paprikama. Sada više ne viđam devojčicu. Ili joj je hladno ili se vratila u školu. I bez naše violinistkinje, vegetalni rog obilja na dnu Skadarske ulice se obnavlja svaki dan. Tu su šargarepe, luk, karfiol, ogromni praziluci, cveće. Jabuke, krastavci, orasi. Sjajne crvene paprike. Patlidžani kao izglancane čizme. Domaći kupus „pravi srpski melez“. Rubinske rotkvice. Blitva. Sečene bundeve, ajvari, medovi. Beli i ljubičasti luk, daikon „slatka rotkva“. Obični i šućmurasti pasulj. Tu su suve šljive. Tu je nar – egzotični gost. Tu se bele presečene pečurke. Žute se obešene banane. Sija na suncu kasno grožđe, crno, žuto, crveno. Pod njim piše „afusali“ i „bez semena“ i „slađe od prve ljubavi“. Neko prodaje nešto što se zove HAHA. Priđem da vidim kakav to smeh prodaje, a ono „nana“ ćirilicom, izložena između bosiljka i korijandera. *** Među tezgama, ljudi govore, kao kod Rastka Petrovića. Baš kao stari satovi, bablji brushalteri, paprika u pavlaci, pečene ribe i pileći želuci, i te priče su vid pijačne ponude: „Meni su sve mušterije drage, samo me je jedna gospođa nagrdila zato što sam joj rekla: Izvoli, Mico.“ „NJena mačka ju je ujela i žena ostala paralizovana.“ „Pa znaš ti, Zorane, kol`ko sam se ja nekad smejala.“ Zabrađena žena nudi karakušljive kruške: „Da se zasladimo, bolje nego sladoledom. Ne treba ni šećer. Ne treba ništa.“ „Bolja banana nego pekara.“ „Doš’o Mićo krvavih očiju. Treba da naiđe na neku dobru pesnicu. Da ga stavljaju u jagnjeće kože.“ „Oni ko o čemu samo: izbori! Izbori! Oni ne znaju drugo šta da rade.“ „To je babino zlato. Ijao, majka mu stavila naočari. Slikala ga. Sedam meseci. Vidi mu osmeh, kao da zna da se slika. Kćerka… smilovala se da ga rodi.“ „Ma nema. To ti je sve u životu. I ja imam svoje unuče.“ Kinez je na pijacu došao sa devojkom. Hoće da kupe maline. „Sutra platiš. Ne treba platiš. Poklon.“ Kinez gleda devojku i osmehuje joj se. Odnose poklonjene maline. Otac gura kesu boranije u dečjim kolicima a mama nosi bebu. Dede hodaju ukrućeno i blenu preko naočara. Žene opterećene kesama stoički gledaju u stranu. Kape sivih bukovača izgledaju kao ptičja krila. Jato golubova poleće iznad „pastelnih“ zgrada (jedna pastelna, druga izbledela) koje kao da su prenete iz Splita. Odleću prema mrkom Bitef teatru. A oko pijace dorćolski zidovi su zapljusnuti ljubavlju: „Dado, voli te tvoja Ada“. „Bebo, ovo je naš novi početak“. Sa trafika govore tabloidi. Naslovnica Moje istine piše: „Vradžbine i uroci zle maćehe“. „Neću da gajim njegovo dete“. „Brat me je uveo u prostituciju“. „Sve hoće svoje“, filozofski primećuje čiča. Oštar ženski glas diže se iznad tezgi: „Jeste li vi nekim određenim danima ovde?“