Država u mat poziciji

Ako i nema instrument da Srbiju, kao većinskog akcionara, prisili da Komercijalnu banku privatizuje prodajom akcija na berzi, Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD), kao manjinski vlasnik, očigledno ima mehanizam da državu natera da banku proda. Uostalom, najava Aleksandre Vukosavljević, direktorke finansijskog sektora EBRD-a da će javnost biti „iznenađena koliko će brzo biti objavljen početak privatizacije Komercijalne banke“ nije bila pretnja praznom puškom, već posledica činjenice da manjinski, strani suvlasnici najveće državne banke u Srbiji raspolažu opcijom da većinskog partnera prisile da banku proda ili da otkupi njihov udeo. I to po znatno višoj ceni od one po kojoj se akcijama trenutno trguje na berzi. Država se, po svemu sudeći, već odlučila za prvu varijantu. To potkrepljuju i izjave premijerke Ane Brnabić kako je privatizacija najbolje rešenje za Komercijalnu banku i kako će država učiniti sve da ne troši novac iz budžeta. A prodaju banke premijerka će opravdati time što je bivša vlast sklopila loš poslovni dogovor, kojim se država obavezala da će od manjinskih partnera – EBRD-a, Međunarodne finansijske korporacije (IFC je ogranak Svetske banke), nemačkog DEG-a i švedskog Svedfonda - po garantovanoj ceni otkupiti njihove udele ako ne proda banku. Tu „put opciju“ stranci mogu aktivirati već za mesec i po i ako država ne pristane da se banka proda, moraće da im iz budžeta isplati garantovanu sumu od 252 miliona evra. Tako bi za 41,47 odsto akcija država morala da plati taman onoliko kolika je danas tržišna vrednost cele Komercijalne banke. Zato je i nejasno zašto bi se strani akcionari zalagali za prodaju akcija na berzi, ako bi na taj način zaradili upola manje nego što bi dobili ako se aktivira dogovor koji su davno postigli sa predstavnicima tadašnje vlasti, koja je trebalo da brine o interesima države u Komercijalnoj banci? Ali, ako je aranžman i loše sklopljen, pa sadašnja vlada pokušava da pronađe najbolje rešenje u datim okvirima, kao što kaže Brnabić, zašto javnost u Srbiji za privatizaciju Komercijalne banke saznaje slučajno i to od manjinskih partnera? Zašto je država čekala poslednji čas, pa se mesec i po pre isteka roka za rešavanje sudbine ove banke ne zna ni šta je plan i da li ga uopšte ima? I na osnovu kojih analiza se iznosi stav da je privatizacija Komercijalne banke bolje rešenje od njenog ostanka u državnim rukama? Pouzdan odgovor na poslednje pitanje očigledno nikada i nije postojao, jer su različite vlade imale različite planove za najveću državnu banku. Od 2006, kada je EBRD dokapitalizacijom banke za 70 miliona evra stekao vlasnički udeo u njoj, postalo je jasno da je namera države da banku u određenom trenutku privatizuje. Veliki posao tadašnjeg ministra finansija Mlađana Dinkića, od kojeg bi i Srbija i EBRD ozbiljno zaradili, jer se banka u ta zlatna vremena procenjivala i do dve milijarde evra, pokvarila je svetska ekonomska kriza, pa je umesto dobre zarade EBRD 2009. morao sa dodatnih 50 miliona evra ponovo da dokapitalizuje Komercijalnu banku, a u njenu vlasničku strukturu ušli su i drugi strani partneri - IFC, DEG i Svedfond. I Srbija se tada obavezala da će u banku upumpati 110 miliona evra kako ne bi izgubila većinski udeo, pa je sadašnji vlasnički odnos uspostavljen 2012, kada je posle nekoliko odlaganja taj iznos obezbeđen u budžetu i pretvoren u kapital Komercijalne. Nedugo nakon toga, država menja odluku i umesto privatizacije, o čemu je NIN tada pisao, vlada Ivice Dačića forsira državni ostanak u Komercijalnoj banci, što je bio i deo koalicionog dogovora naprednjaka i socijalista, ali i stranke Mlađana Dinkića koji se zajedno sa nekim prethodnim koalicionim partnerima, a u ime države, obavezao da će banku prodati. Sada je namera bila da banka ostane u državnom vlasništvu i uprkos činjenici da se Vlada Mirka Cvetkovića dogovorila sa suvlasnicima da još u prvoj polovini 2010. angažuje privatizacionog savetnika, a najkasnije do kraja 2015. izgubi kontrolu nad Komercijalnom bankom, odnosno proda svoj udeo. I baš kao što sada mediji nagađaju da je za kupovinu Komercijalne zainteresovan i srpski biznismen Miodrag Kostić, inače vlasnik dve banke na domaćem finansijskom tržištu, ali i OTP banka i jedna banka iz Turske, tako se te 2013. spekulisalo da Komercijalna umesto privatizacije, kreće u tržišnu ofanzivu i da nije isključena mogućnost da ona kupi neku od postojećih banaka u Srbiji. Tako nešto nije se desilo, pa je dolazak Aleksandra Pikera za predsednika Izvršnog odbora ne samo ponovo pokrenuo priču o pripremi Komercijalne za privatizaciju, nego je čišćenje bilansa i obelodanjivanje učešća problematičnih kredita, ovu profitabilnu banku u 2015. i 2016. svrstalo u gubitaše. Iako se sada hvale svojim uspehom u prvih devet meseci ove godine – sa profitom od 48 miliona evra, tržišnim udelom od 12 odsto, štednjom od 1,6 milijardi evra i kapitalnom adekvatnošću od 27 odsto, daleko većom od propisanog minimuma - Komercijalna je u prethodne dve godine iskazala gubitak od gotovo 120 miliona evra. Zanimljivo je da je Piker u međuvremenu otišao, tako da već nekoliko meseci Komercijalna banka, koja bi već za mesec i po mogla promeniti vlasničku strukturu, nema ni prvog čoveka, jer na Pikerovo mesto još niko nije imenovan. Ako i ne zna da li će i kada banka biti privatizovana, odnosno hoće li se ili ne država odlučiti da otkupi od međunarodnih kreditora i fondova njihov udeo, Ana Brnabić zasigurno zna da banku neće dati bilo kome i po bilo kojoj ceni. Dodaje i da bi država mogla prodati i svoj udeo ukoliko se pojavi ozbiljan kupac, ali da se još ne zna da li će tako i biti. Sa druge strane, ekonomisti i poznavaoci finansijskog tržišta uvereni su da Komercijalna banka nije naročita udavača, te da je pitanje može li se ona lako prodati i za koliko novca. Pogotovo, što nikoga ne bi začudilo kada bi priprema za takvu operaciju dodatno iznedrila neke loše poslovne odluke, rizične plasmane i gubitke po tom osnovu. Mediji, inače, spekulišu da je jedna od glavnih tema nedavne posete turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana Srbiji bila upravo privatizacija ove banke, pošto bi njen novi vlasnik mogao doći baš iz Turske. Prodaji se za sada usprotivila samo Demokratska stranka Srbije, zahtevajući da umesto prodaje država poveća svoj udeo u banci. Suprotno premijerki, koja kaže da je privatizacija u najboljem interesu Srbije i njenih građana, u DSS-u veruju da je u najboljem interesu da država ima vlasništvo u bar jednoj poslovnoj banci, jer samo tako može ostvariti neku kontrolu nad kreditnom i monetarnom, ali i razvojnom politikom zemlje. Ekonomisti, sa druge strane, neće se složiti da li je državi kakva je Srbija potrebna velika domaća banka ili ne, ali će se zato lako saglasiti da nas iskustvo uči da partijsko upravljanje državnim preduzećima, pa i bankama, obično na kraju plate poreski obveznici. NJima je već isporučen ceh veći od milijardu evra, kada se gotovo preko noći pokazalo da neke banke sa većinskim državnim vlasništvom nemaju rezultat ni približan onome koji su prikazivali, te je oduzimanje licence za rad i njihova likvidacija bilo jedino rešenje. Zato ma koliko da su jaki argumenti zagovornika državne kontrole nad makar i jednom velikom bankom, nema baš nikakve garancije da bi se otkup akcija od manjinskih vlasnika, naročito po ceni daleko većoj od tržišne, smatrao dobrom državnom odlukom. Jer, ako nema ni strategiju razvoja, baš kao što nema ni jasan plan za Komercijalnu banku, teško je očekivati da bi ubuduće korist od banke u državnom vlasništvu mogli imati isključivo građani ili privreda, ako su je u celom tranzicionom periodu imale uglavnom partije i sa njima povezani pojedinci.