Kompanija kojoj se veruje

Za Dimitrija Knjeginjića, direktora Lafarža Srbija, pored mnogobrojnih pozitivnih osobina, može se reći da od svih NIN-ovih biznis lidera ima najzanimljiviju poslovnu biografiju. Radeći za Lafarž u SAD i Francuskoj, kao i na korporativnim funkcijama na nivou grupe, stekao je bogato međunarodno iskustvo. Sam dolazak u Beočinsku fabriku cementa (BFC), kako kaže „svet prašine“, pre više od 20 godina je interesantan. Bilo je to vreme sankcija, nedostatka energenata, javio se na konkurs, ali ni nakon devet meseci nije bilo rezultata, sve je stajalo. Osećao je da je BFC mesto gde želi da radi, velike mašine, ogroman prostor, na svoj način, dnevnim kontaktom sa menadžmentom, upornošću i insistiranjem uticao je na konačni izbor. Te 1996. primljen je za pripravnika. Nakon nekoliko godina postalo je izvesno da njegov poslovni put i karijera u BFC ne idu u skladu sa očekivanjima i počeo je da razmišlja o odlasku. Kada je u januaru 2002. u BFC stigao Lafarž, kompanija je organizovala skeniranje postojećeg potencijala među zaposlenima. Na pitanje šta bi želeo da bude, odgovorio je - da sebe vidi na mestu direktora fabrike. Imao je tada 36 godina. Verovatno je to bio začuđujući odgovor za strance od čoveka koji je u tadašnjoj hijerarhiji bio najniže rangirani inženjer. Osećao je da je bitno da kaže šta želi, da pokaže da veruje u sebe, svoju energiju i znanje. U to vreme novi menadžment počeo je intenzivno da ga poziva u vezi sa različitim problemima proizvodnje, a svakodnevna saradnju bila je prilika da potvrdi znanje, stručnost i posvećenost. Jedanaestog aprila 2002, samo tri meseca po dolasku Lafarža, postavljen je za menadžera proizvodnje. To je bio veliki preokret u karijeri, ukazano mu je poverenje i velika odgovornost, postao je nadređen desetinama inženjera, mnogo iskusnijima od sebe. Preuzeo je odgovornost za rudnike, za proizvodnju klinkera i cementa, otpremu - za srce fabrike. Zbog čega su se stranci odlučili da vas izaberu na tako odgovorno radno mesto, a šta je vas motivisalo da prihvatite mnoge, pa i nepopularne aktivnosti, da bi se BFC uredila i uvela u porodicu Lafarž, najvećeg svetskog proizvođača cementa? Zašto su mene izabrali? Verovatno je na to uticao skup nekoliko osobina – energija, preciznost, harizma, odvažnost pred izazovima, verovanje u sebe i svoj tim. Tadašnji tehnički direktor fabrike koji je došao iz Češke, Martin Turecki, mnogo je doprineo mom razvoju, ostavio je veliki uticaj na moju karijeru. Imao sam sreću da su svi moji šefovi bili sjajni lideri, stručnjaci, od njih sam mnogo naučio i dugujem im veliku zahvalnost. Prve godine posle privatizacije su bile pune izazova, investicioni ciklus je počeo nakon godinu dana od dolaska Lafarža, bio je kompleksan, izazovan. Paralelno smo morali da gradimo nova i proizvodimo na starim postrojenjima, redukujemo radnu snagu i razvijamo odnose sa lokalnom zajednicom koji su tada bili na veoma niskom nivou. Cementara u Beočinu postoji 178 godina, obavezujuća tradicija, ponos, tu su radili prekaljeni „vukovi“ cementa, stručni i vredni radnici, često i tri generacije iz jedne porodice. Ogroman izazov je bio ispred nas, ne samo za mene već i za kolege, tim koje je izabrao Lafarž. Morali smo da unapredimo fabriku, trebalo je puno adrenalina i rada, radili smo duplo radno vreme i to nismo osećali kao teret. Želeo sam da dokažemo našim kolegama iz grupe da ovde u Beočinu rade vrhunski majstori, inženjeri i da ova fabrika može da radi bar jednako dobro kao Lafaržove fabrike bilo gde na Zapadu, da ovde postoje ljudi koji će je odlično voditi. To mi je bio cilj i svaki mali uspeh mi je davao energiju da radim još više, tih prvih nekoliko godina baš svaku subotu i nedelju. Da li je dolaskom novih investicija u toku montiranja nove opreme, fabrika radila smanjenim kapacitetom? Zbog investicija fabrika se podelila u dve celine: jedna koja se bavila investicijama, da osigura kvalitet i da se ispoštuju rokovi, i druga da osigura da fabrika radi i dok traju investicije, da sve funkcioniše. Ja sam u tom trenutku dobio poziciju operativnog menadžera zaduženog za proizvodnju, proces, održavanje, kvalitet, tako reći sve osim ljudskih resursa i prodaje. Taj posao radio sam godinu i po dana kada se organizacija ponovo spojila u jednu celinu. Petnaestog jula 2004. radnička sirena je oglasila trajnu obustavu proizvodnje cementa po mokrom postupku, u jednom trenutku to je bio i najteži i najradosniji dan u mojoj karijeri do tada. Tada sam pozvan na intervju u SAD, na mesto proces menadžera u najvećoj Lafaržovoj fabrici na američkom kontinentu. Kako to da su vam se uvek vrata otvarala, pa i kada ste, kao Srbin došli u Ameriku da im budete šef koga moraju da slušaju? Da li ste osećali neki otpor? Kao proces menadžer u Americi sam bio u prilici da postavljam parametre proizvodnih procesa, nadgledam sprovođenje procedura, obezbedim dostupnost proizvoda za tržište, kontrolišem troškove itd. Moj način rada je za nove kolege bio frustrirajući, a ja sam bio ubeđen da ih treba sve zameniti. Nakon dva meseca bilo mi je jasno da treba da se menjam, da nađem način da ih sve okupim oko sebe. Korak po korak preduzimao sam mere koje su unapređivale proizvodnju u svakom smislu te reči, od malih pobeda do onih većih i nakon nekoliko dodatnih meseci poverenje je potpuno izgrađeno. Godinu dana pre mog dolaska u Ameriku bilo je sedam zastoja peći zbog nedostatka sirovinskog brašna, a od mog dolaska pa sve do napuštanja SAD nismo imali zastoj zbog toga. Te godine moj tim i ja dobili smo nagradu na nivou grupe za inovativno rešenje procesne kontrole proizvodnje sirovinskog mulja, nestao je fizički rad u tom delu pogona, vreme za remont je drastično redukovano, zaposleni su dobili maksimalne bonuse. Tada sam definitivno postao deo tima. Za svaki korak koji činite morate verovati u sebe, nema opravdanja za nečinjenje, nema ustručavanja, nisam nikada imao kompleks niže vrednosti. Kada sam bio na intervjuu za novi posao u Americi video sam koliko oni znaju, a koliko ja znam. Osetio sam da tu nema razlike, ja sam studirao na Tehnološkom fakultetu u Tuzli, nisam završio u Masačusetsu. Imao sam sjajne profesore, startna razlika vam neće odrediti putanju, sve zavisi od energije i želje da danas budeš bolji od prethodnog dana. Kada sam došao u SAD najveći problem mi je zadavao moj engleski jezik, koji je za evropsko područje bio odličan, ali u fabrici dobar deo opreme je imao lokalni naziv, drugačiji sleng i na startu se događalo da posle sastanka ništa nisam razumeo. Problem je ipak bio lako rešiv, dolazio sam na posao bar sat pre svih i ostajao duže od svih. Svaki dan sam bio spremniji od kolega, sve informacije od prethodnog dana, od timova sa terena znao sam pre drugih. Kada su došli prvi rezultati, moj engleski nije više bio na listi problema. Nakon dve godine u Americi, 2006. sam se vratio na mesto tehničkog direktora fabrike u Beočinu, s većom odgovornošću i novim izazovima. Našao sam se u ulozi onog ko određuje pravac razvoja, postavlja ciljeve. Najčešći ciljevi koje grupa postavlja su suvoparni, nemotivišući, dosadni - svake godine imao sam ciljeve koji su bili finansijske prirode ili su se odnosili na utrošak energije po jedinici proizvoda i slično. Od prvog šefa sam naučio da moram imati i lične ciljeve, ono što će mene ispuniti, osvežiti, učiniti srećnim. Tada sam postavio sebi nekoliko ličnih ciljeva – jedan je bio da razvijem domaće kadrove, da za vreme mog mandata kolege iz drugih zemalja zamenim supertalentovanim kolegama iz Srbije. Smatrao sam da je veoma važno da lokalni ljudi dobiju šansu kakvu sam ja dobio. Drugi cilj mi je bio da od 177 fabrika u grupi ova u Beočinu postane po industrijskim rezultatima najbolja. Treći da uvek bude čista i spremna za posete. Četvrti cilj je bio da posle mene za tehničkog direktora dođe neko od mojih kolega, neko koga ću razviti i ubediti grupu da je taj čovek moj naslednik. Već nakon godinu dana fabrika u Beočinu je u našem internom rangiranju po industrijskim pokazateljima zauzela treće mesto na nivou cele grupe, a od naredne godine je na mestu broj jedan. Ubrzo je stiglo i priznanje za najčistiju, najuredniju fabriku grupe Lafarž, dve godine po mom dolasku u Srbiju imao sam lokalni menadžment i na dan mog odlaska lokalni kandidat je postao novi tehnički direktor fabrike. Beskrajno sam srećan zbog svega što smo zajedno postigli u Srbiji. Mnogo je rada trebalo da se sa veoma niske startne pozicije stigne do vrha. Naravno da su i svi koji su bili pre mene doprineli da stignemo do mesta na kojem se danas nalazimo. Posebnu zahvalnost za to dugujem mom timu i svim našim zaposlenima. Paralelno sa svim ovim izazovima završio sam IEDC Executive MBA na Bledu, Slovenija. Šta se desilo posle toga, pretpostavljam da se javila želja za novom avanturom? Ubrzo je usledila ponuda - potpuno drugačija od svega onoga što sam do tada radio - da preuzmem mesto direktora za ljudske resurse za centralnu i istočnu Evropu, sa kancelarijom u Parizu. Bio sam odgovoran za jedanaest zemalja, od Nemačke do Rusije. Proveo sam dve godine na toj poziciji, ali sam sačuvao i kontakt sa Srbijom jer je i ona pripadala mom području, pa sam iz prikrajka pazio na moj bivši tim. Smatrao sam veoma važnim da sve ono što smo stvorili nastavi i dalje da se razvija, i bilo je tako. Da li ste nekada, ukoliko vam ne odgovara, odbili neku Lafaržovu ponudu? Da. Posle iskustva u ljudskim resursima postavljen sam za generalnog direktora za cement za Rusku Federaciju u Moskvi. Ponovo nova zemlja, kultura, jezik itd. Problemi koji su tamo postojali i prioriteti koje je grupa videla potpuno su se razlikovali od onoga što sam ja video, osetio i smatrao da treba da bude naš cilj. Nisam hteo da radim ono u šta ne verujem. Vratio sam se u Pariz ozbiljan u nameri da napustim Lafarž. To je bila teška odluka. Na moje iznenađenje, nisu mi dozvolili da odem već sam nepunih deset dana po povratku iz Moskve preuzeo poziciju potpredsednika za organizaciju i ljudske resurse za industriju na nivou cele grupe, za svih 177 Lafaržovih fabrika i šest tehničkih centara: Lion, Beč, Peking, Kairo, Atlanta i Montreal. Taj posao sam radio naredne dve i po godine. Proputovao sam ceo svet nekoliko puta, stekao brojna prijateljstva, upoznao nove krajeve, kulture... Kada je tadašnji direktor fabrike u Srbiji raspoređen na drugo mesto, oberučke sam prihvatio da se vratim i od septembra 2013. sam direktor Lafarža Srbija. Šta su dolaskom Lafarža dobili Srbija, Beočin i zaposleni u cementari? Dolaskom Lafarža Srbija je dobila ozbiljnog partnera, lidera u industriji građevinskih materijala, koji je došao da ostane i svakim danom razvija svoje poslovanje u zemlji. Poput BFC-a, i Lafarž je prepoznat kao oslonac u industrijalizaciji Srbije. Ugovorom o privatizaciji Lafarž se obavezao da investira 35 miliona evra u tehničku modernizaciju, a investirao je više od 150 miliona. To se nije desilo slučajno, lokalni tim je svake godine sticao veći kredibilitet kod menadžmenta grupe, bili smo uvek brži od drugih u grupi, prvi u implementaciji mnogih pilot-projekata, najbolji po svim ključnim indikatorima poslovanja i uvek imali projekte razvijene do poslednjeg detalja da možemo da brzo konkurišemo ukoliko se desi da negde u svetu grupa ima problem u realizaciji investicionih aktivnosti. Tako smo privukli desetine miliona evra investicija i zato smo danas potpuno moderna fabrika u rangu sa najnovijim fabrikama grupe Lafarž-Holcim, čiji smo deo od jula 2015. Jedina smo kompanija u Srbiji koja je napravila svoj biznis park - industrijsku zonu na svom zemljištu, za nas neprofitabilan projekat, a sve u cilju privlačenja novih investitora i zapošljavanja radne snage iz Beočina. Močvaru koja je bila u našem vlasništvu smo nasuli stotinama hiljada tona peska, izgradili puteve, elektro, gasnu, vodovodnu i telefonsku mrežu, uveli optičke kablove i to zemljište pod najpovoljnijim uslovima ponudili drugim investitorima kako bismo ih privukli u Beočin. Danas u kompanijama koje su došle u naš biznis park radi oko 400 radnika. Očekujemo da će ih uskoro biti i više, jer neki investitori koji su kupili zemljište još nisu pokrenuli svoje investicije. To je benefit koji je od Lafarža dobio Beočin. Osim ovog načina kojim doprinosimo ekonomskom razvoju zajednice, trudimo se da učestvujemo u svim aktivnostima koje se dešavaju u opštini, da naša zajednica zaista ima korist od toga što u svom okruženju ima jednu veliku međunarodnu kompaniju. Našim zaposlenim smo obezbedili bezgraničnu mogućnost da uče i da se razvijaju. Grupa Lafarž uvek ima potrebe za onima koji žele da rade u nekoj od njenih članica u bilo kojoj zemlji. Svim zaposlenima je dostupno sve znanje cele grupe i oni ga koriste. Imamo najbolji kolektivni ugovor i odličnu saradnju sa sindikatom kojeg ne odvajamo - to smo mi, jedno telo. Cilj nam je isti, da se ljudi osećaju zbrinuti i da imaju mnogo bolje uslove nego što predviđa Zakon o radu. Danas je Beočin lepa, čista varoš, a ulaskom u fabrički krug stiče se utisak da posetilac prolazi kroz najuređeniji park. Zauvek su prošla vremena prodaje cementa na crnom tržištu, nestali su beskonačni redovi za cement, kao što je u nepovrat otišla slika beočinskih sivih krovova, belog drveća i crnog snega. Vrlo smo ponosni na sve što smo uradili. Zastarelu tehnologiju smo potpuno ukinuli, a u novu liniju ulagano je svake godine tako da smo u svet alternativnih goriva ušli 2010, a od 2011. smo aktivan proizvođač betona u Srbiji. Ranije smo bili prisutni na velikim projektima kao proizvođač cementa, a danas i kao proizvođač betona. Gradili smo Most na Adi, Pupinov most, Avalski toranj, koridore 10 i 11, robnu kuću Ikea, a najveći projekti na kojima trenutno radimo su Beograd na vodi, vetropark Dolovo i Koridor 11. Ovih dana očekujemo angažovanje na novom projektu, na rekonstrukciji pruge Beograd - Budimpešta. Pored proizvodnje betona, novi proizvod su i Lafaržove kuće. Koliko su one interesantne našim kupcima i u kom pravcu usmeravate dalje aktivnosti? Naše tržište je veoma dobro prihvatilo Lafarž kuće. Da bi olakšali put do rešavanja stambenog pitanja, povezali smo banke, kupca i nas kao proizvođača. Prvi put na našem tržištu banke finansiraju izgradnju kuća. Naši kupci dobijaju kuću u najkraćem mogućem roku, najčešće kraćem od dva meseca, a ne kao do sada da dobiju gradilište koje najčešće traje decenijama. Naša namera je da uđemo u sektor kolektivnog stanovanja, da se pojavimo u mnogim segmentima građevinarstva, da budemo prepoznati kao neko kome se veruje. Uz to, pioniri smo u korišćenju alternativnih goriva u Srbiji. Kao logičan sled vidim da sve ono što nije zbrinuto kroz reciklažu preuzme Lafarž. Srećan sam što će uskoro početi realizacija projekta u Vinči i radujem se da ćemo uskoro imati čistiju Srbiju. Generalno, za sve strane firme se vezuje odrednica da su ovde došle da ostvare dobar profit, pa ukoliko ne ide da se „pokupe“ i odu. Može li se tu svrstati i Lafarž? Preduslov opstanka bilo koje kompanije je da posluje pozitivno. Srpsko tržište je otvoreno, carina na cement ne postoji i moramo biti maksimalno efikasni da bismo sačuvali lidersku poziciju. Samo profitabilne kompanije mogu da pomognu Srbiji, a mi se dugoročno razvijamo, što potvrđuju i investicije u prethodnih 15 godina i naše trenutno prisustvo na pet velikih projekata. Ono što nas usporava u Srbiji je brzina približavanja pravilima poslovanja u EU, ali je primetan progres u većini oblasti bitnih za biznis. Smatrate li da Srbija može biti zemlja zadovoljnih i radnika i poslodavaca? Putovao sam i upoznao mogućnosti velikog broja zemalja u svetu i kada uporedim sa Srbijom, znam da je ona odlično mesto za život. Lično verujem u Srbiju, bez obzira na to što smo u svakoj zemlji gde smo kao porodica živeli mogli i ostati, ta tema nije nikada bila na dnevnom redu u našoj kući. Sve može da se pokrene i može da bude mnogo bolje. To je pokazao primer privatizacije BFC-a od strane Lafarža i to je danas u svakom smislu svetska kompanija. Za samo 10 godina, a ne vidim nijedan razlog da tako ne bude, Srbija može biti bogata, čista zemlja. Da bi se to desilo moramo imati puno više optimizma i puno više ljudi koji žele da rade. LJudi prave promene.