Fantomski autobusi haraju Beogradom

Postojao je u Beogradu krajem devedesetih godina prošlog veka opskurni časopis Zona sumraka, koji je nedeljama plašio građane „avetinjskim tramvajem koji hara Beogradom“. Vozilo navodno niko nije mogao da pronađe, a oni koji su imali tu nesreću da nalete na njega - netragom su nestajali. Bila je to samo jedna u nizu izmišljotina kojima su se hranili lakoverni čitaoci. Ko bi rekao da su tadašnji autori izmišljotina, a današnji glasnogovornici legalizacije opojnih droga, izgleda imali proročke moći. I to ne samo zbog toga što se lakovernima i danas mogu prodati svakakve paranormalne laži, već zato što u Beogradu, 20 godina kasnije, zaista postoje avetinjska vozila gradskog prevoza. Već mesec dana policija ne uspeva da pronađe vozača gradskog prevoza koji je povredio dve žene usred dana, 16. oktobra u 13.45, u centru Beograda, na uglu dve veoma prometne i kamerama pokrivene ulice, Makedonske i Dečanske. Autobus je oborio ogradu koju su postavili radnici angažovani na uređenju platoa ispred Doma omladine; ograda je oborila dve osobe i onda ih je autobus vukao po asfaltu, ne zaustavivši se. Srećom, ograda se nekako otkačila, te su žena i devojka prošle sa povredama koje nisu opasne po život. Autobus je, ma koliko neverovatno zvučalo, pobegao. Svedoci su samo videli da je bio crvene boje i da je saobraćao na jednoj od linija gradskog prevoza. GSP, kao i Konzorcijum privatnih prevoznika su demantovali da su njihovi vozači izazvali nesreću. Ono što je usledilo liči na epizodu Zone sumraka gde se srpska policija nalazi u vremenskom vrtlogu u kojem se ponavljaju nepoznati „fantomi“. Vozač i autobus nisu pronađeni ni posle mesec dana. Mesto na kojem se nesreća desila i dve susedne ulice kojima je prošao „fantomski“ autobus pokriva čak 21 kamera. Od toga i tri policijske! Malobrojni mediji koji su se bavili ovim slučajem, doduše dosta stidljivo, zabeležili su da policija nikome od vlasnika kamera nije ni tražila snimke. Policija nije koristila ni sistem Bus plus, čiji su se predstavnici više puta hvalili da njihovo praćenje podataka ide toliko daleko da u svakom trenutku znaju gde se neki autobus nalazi, čak i koliko goriva ima u njegovom rezervoaru. Podaci Bus plusa se fizički nalaze u gradskom Sekretarijatu za javni prevoz, iz kojeg su medijima rekli da imaju informacije o svim vozilima koja su bila prijavljena na sistem u periodu kada se desila nesreća, a nalazila su se na uglu Makedonske i Dečanske. I oni su rekli da im se policija nije obraćala za informacije. Ali, hajde, ako neko ostane otvorenog uma na paranormalnu okolnost u kojoj je možda voda ušla u koaksijalni kabl svih okolnih kamera i sistem praćenja vozila, onda zaista ne može da postoji objašnjenje za postupke policije u jednom drugom, naizgled sličnom, ali mnogo težem slučaju. Više od godinu dana je prošlo od tragične smrti Svetlane Đurđević Lukić, direktorke Centra za istraživanje javnih politika i nekadašnje urednice političke rubrike NIN-a, a policija i dalje ne može da vozača autobusa S. M. privede na saslušanje. Svetlana je 24. septembra 2015. krenula da mentorki odnese ukoričenu verziju svoje doktorske teze, da bi je na pešačkom prelazu u Novom Beogradu udario autobus gradskog prevoza na liniji br 81L, kojim je upravljao S. M. Iako su Svetlanine povrede odmah okarakterisane kao teške telesne povrede, a reč je bila o profesionalnom vozaču, koji je takve povrede naneo pešaku koji je na zelenom svetlu prelazio ulicu, on nije zadržan u pritvoru i od tog dana mu se gubi svaki trag. Svetlana je, nažalost, i pored truda hirurškog tima obližnje Zemunske bolnice preminula sledećeg jutra. Tri puta je S. M. pozivan u tužilaštvo radi davanja izjave i nije se odazvao ni na jedan od poziva. I uprkos tome, za njim nije raspisana poternica. Iako je od nesreće prošlo više od godinu dana nije ni pokrenut, a kamoli okončan bilo kakav sudski postupak kojim bi se krivac za ovu smrt kaznio. Zonu sumraka izgleda da stvarno živimo. Avetinjski autobusi i njihovi vozači, zaista, haraju Beogradom.