Realna unija ili nerealna očekivanja

Delovi akademske zajednice koji su otvorili unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji sesijom profesora ustavnog prava načelno su pohvalili inicijativu, izrazili nadu ili želju da podignu moral narodu, a tek poneko je ponudio i rešenje za problem zbog koga je skup sazvan. Među nekoliko predloga, jedan je, saznajemo poslednjih dana, naročito privukao pažnju predsednika Aleksandra Vučića, što bi krugove koji u dijalog ne veruju trebalo da usmeri ka rešenju koje će na kraju tobože biti prihvaćeno. Po Vučićevom tumačenju, „nova i originalna“ ideja profesora Vladana Kutlešića, predlog je da se Kosovo i ostatak Srbije okupe u svojevrsnoj uniji. Iako originalna ideja profesora ustavnog prava na Univerzitetu Union „Nikola Tesla“, međutim, nije nova i teško je poverovati da dobro obavešteni predsednik za nju nije znao pre tri godine, kada je Kutlešić zapisao. „Bez obzira na moguće sporove oko pravne prirode preambule očigledno je da Ustavom propisani status KiM nije primenjen u praksi, kao što je očigledno da su ovakvi ustavni sadržaji (isto kao i u primerima Kine, Pakistana i Južne Koreje) u stvari pravno nepodobna regulativa, odnosno da se radi o direktnom pretvaranju političkih ciljeva u pravnu formu… Mišljenja sam da u ovom trenutku odredbe Ustava Srbije o KiM, kako god ocenjivali njihovu ulogu i značaj, ne treba menjati dok se za to ne budu stekli politički i društveni uslovi, odnosno dok se osloncem na puni legitimitet ne preuzme puna odgovornost. A tada, da anticipiramo raspravu koja sledi, to sigurno neće biti nijedno do sada poznato konvencionalno ili klasično rešenje iz dosadašnje ustavne prakse (autonomija sa specijalnim statusom), već novo i jedinstveno rešenje koje će biti ne samo praktično nego i razvojno, a za početak samo kao carinska unija ili ekonomska zajednica u kojoj ima interese više učesnika (sem Srbije i Kosova, ima osnova i za Makedoniju i Crnu Goru, pa i za BiH). Dakle, u ovom trenutku rešenje se mora tražiti ne u statusnim i političko-teritorijalnim rešenjima, već u privredno-ekonomskim integracijama koje u slučaju uspeha mogu biti osnova političkim i teritorijalnim integracijama“, pisao je tadašnji kandidat SPS-a u radnoj grupi za usklađivanje statuta Vojvodine sa Ustavom, jedan od tvoraca Ustava Srbije iz 1990. i Ustava SRJ iz 1992. Razlika u odnosu na sve dosadašnje predloge koji se kreću u okvirima Ustava i preambule o KiM, sa popuštanjem do granice potpunog međunarodno-pravnog subjektiviteta za Kosovo, u tome je što Kutlešić prelazi obe granice do kojih Srbija, po mišljenju ustavnih pravnika i istoričara, može da ide - on predlaže uniju dve nezavisne države i članstvo Kosova u UN. Unikatni stav profesora Kutlešića pretegao je tas unikatnom razlikom. Suprotno od „poustavljenja realnosti“ - mogućnosti koju Ustav ostavlja, jer na KiM predviđa „suštinsku autonomiju“, ali je ne definiše, pa se ona može, na način koji više odgovara realnosti i politici, bliže definisati ustavnim zakonom koji bi se usvajao po proceduri predviđenoj za izmene Ustava - Kultešić predlaže realnost pre Ustava. Kako i sam kaže, poučen dosadašnjim iskustvom u kome je Srbija nudila i u akta upisivala uvek više od realnog, a dobijala manje od ponuđenog. Ukratko, Srbija bi trebalo da prizna Kosovo, omogući mu članstvo u UN, potpiše pravno obavezujući sporazum, a zauzvrat dobije upravljanje delimično manastirima, političku i teritorijalnu autonomiju za sever KiM i članstvo u EU. Primer takozvane realne unije bila je, po Kutlešiću, državna zajednica SCG, koja je opstala tri godine. A to je dovoljno ako se želi prelazno rešenje za što brže i efikasnije protrčavanje do članstva Srbije i Kosova u Uniji. Institucionalna povezanost dve nezavisne države u carinskoj uniji zasnivala bi se na - jedinstvenom tržištu i jedinstvenoj monetarnoj politici. „Iznenađen sam onim što je govorio. Da smo imali te pameti pre 10, 15 ili 20 godina, možda bi neke stvari bile drugačije“, prokomentarisao je Vučić predlog nekadašnjeg savetnika Slobodana Miloševića za ustavnopravna pitanja, potpredsednika vlade Mirka Marjanovića i učesnika pregovora o kosovskom pitanju u Rambujeu. Istoričari se mahom protive konačnim rešenjima i insistiraju na demografskom i kulturološkom značaju srpskih žitelja, stanovnika Kosova, ali i Albanaca. Da dijalog sa Albancima treba da se vodi i o ovom pitanju kao unutrašnji, smatraju ne samo zato što je između 300.000 i 400.000 Albanaca sa Kosova videlo neki interes u tome da uzme dokumenta Srbije nego i zato što je njihovo učešće potrebno, na primer, u rešavanju imovinskih pitanja. Ni u drugom krugu razgovora, međutim, ne računajući pesimizam da se bilo šta može postići, nije bilo argumentacije za priznavanje Kosova, ni stolicu u UN, s obzirom na to da je međunarodni položaj Srbije u ovom trenutku „povoljniji“ nego što je bio pre. Primer Katalonije viđen je kao neizostavan adut na strani Beograda. S izuzetkom DSS-a, koji predlaže zamrznuti konflikt do povoljnijih prilika po Srbiju, razmatranja ostalih političkih činilaca nisu sadržala ideju, nego samo kritiku na račun vlasti, dijaloga, ne toka, nego samog nauma koji se uglavnom karakteriše kao farsa i fasada za unapred pripremljeno rešenje. Ustavobranitelji nisu za upisivanje dnevne politike u Ustav, niti za ograničavanje postupaka budućih vlada, kao što su za to da se promene upisuju po ustavnoj proceduri ili da se, u krajnjoj liniji, raspiše referendum sa jasnim pitanjem - da li ste za priznanje nezavisnosti Kosova. Mogućnost podele KiM odbacuje se i zbog interesa sila. Ne samo SAD, koje podržavaju maksimalističke zahteve Albanaca, nego i Rusije, čiji bi se uticaj na Srbiju umanjio kada bi ona isplivala iz decenijskog problema, u kome ima podršku Moskve. Prilagođavanje okolnostima može da se pomera do davanja Kosovu svih elemenata državnosti, osim punog međunarodno-pravnog subjektiviteta, zaključak je većine učesnika dva kruga dijaloga. Većine, osim Kutlešića. Zlonamernim tumačenjima da političkoj garnituri na vlasti treba legitimitet i pranje biografije u postupku koji će neminovno uslediti, sam predsednik potkrepljuje udaljavajući se od polazne tačke rasprave o KiM kad je rasprava već uveliko počela. Iako ugrađen u pregovarački okvir Srbije sa EU, pravno obavezujući sporazum sa Kosovom postao je realnost u Srbiji tek kada je predsednik Vučić priznao da je taj sporazum uslov za članstvo u EU i da priznanje nezavisnosti Kosova samo „još uvek niko ne pominje“. U danu koji su, prema Ivici Dačiću, generacije čekale, 9. januara 2014. Srbija se obavezala na sporazum o kome navodno još uvek ne zna skoro pa ništa. Zapravo još niko, po šefu diplomatije, ne zna šta će u njemu pisati. Na stranu pitanja državničkog vladanja, potencijalne istorijske štete i koristi, koju pod tepih gura reciklirajući tezu dela „dosovske“ vlasti o budućnosti dece, današnja vlast, u skladu sa predlogom o realnoj uniji, sve češće poentira na ekonomskoj računici, trošku i dugovima koje bi Srbija mogla da nastavi da plaća umesto Kosova. Što je argument koji ima smisla samo iz ugla onog za koga su ti dugovi - tuđi.