Normalizacija bez priznanja

Nije tajna da se u Srbiji teško postiže saglasnost i oko datuma u kalendaru, a kamoli o potrebi unutrašnjeg dijaloga ili konsenzusa o Kosovu. Što je društvo podeljenije, to je potreba za dijalogom naglašenija. Sa unutrašnjim dijalogom ili bez njega, sve političke stranke bi imale obavezu, bar prema svojim biračima, da iskažu jasan stav o ovom važnom državnom pitanju, baš kao i prema EU, Rusiji, NATO. Stranke bez jasne političke legitimacije i jasnog stava su zapravo preduzeća za prikupljanje glasova. Akademska i intelektualna elita nemaju tu vrstu političke obaveze, ali imaju moralnu, da daju doprinos rešavanju ovog višedecenijskog spora. Bez obzira na to što jedni ziheraški ćute, a drugi uglavnom predlažu stara rešenja u novom pakovanju, unutrašnji dijalog je potreban, ne kao sredstvo koje treba da dovede do konsenzusa, jer to nije realno, već kao model debate, koja je srpskom društvu preko potrebna. Ako bismo analizirali sve predloge koji su do sada izneti o rešenju za Kosovo, pre bi se moglo reći da se nalazimo u 1997. a ne u 2017. Namerno spominjem `97. zato što su godinu dana ranije Milošević i Rugova potpisali prvi ozbiljniji sporazum o obrazovanju, koji je istovremeno bio i poslednja šansa za sporazumno rešenje kosovske krize. Dve godine kasnije, 1998, dok se u vazduhu osećao miris baruta, propuštena je i poslednja šansa za podelu Kosova, kao trajno rešenje, koju su, prema tvrdnjama učesnika tih događaja, međunarodni posrednici nudili Miloševiću, ali je on to odbio. Ideju podele pokušao je 2007. da reinkarnira Volfgang Išinger, ali su i srpska i albanska strana odbile razgovore na tu temu. Kada bi ideja o podeli bila ponovo na stolu, pregovaračka pozicija Srbije bi sada bila mnogo gora nego pre 20 godina. Za rešenje statusa Kosova postojale su brojne ideje u prošlosti i svaka nova je za Srbiju bila lošija opcija od one prethodne. Rešenje ne može biti ni zadržavanje „statusa kvo“, jer je to opcija koja Srbiju godišnje košta oko 500 miliona evra, a takođe ni vreme u ovom slučaju nije saveznik Srbije, zbog konstantnog iseljavanja sa prostora KiM. Nerealan je i povratak na stanje pre 1999, jer Albanci to ne žele, a ni Srbiji nije potrebna jedna nefunkcionalna država, sa dva miliona ljudi koji tu državu smatraju tuđinskom. S druge strane, Kosovo bez dogovora sa Srbijom i bez saglasnosti Rusije i Kine, teško da ikada može postati država sa punim međunarodnim subjektivitetom. To sve ukazuje da treba tražiti „kreativno“ rešenje, koje će uvažiti obe realnosti koje na Kosovu postoje - albansku, zbog etničkog principa koji im ide u prilog i srpsku, istorijsku - jer jednostrana i nerazumna rešenja ostavljaju za sobom večito prikriveni problem. Pozivanje na realnost u Srbiji se obično označava kao predaja i priznanje Kosova, što je duboko pogrešno i štetno. Realnost u konkretnom slučaju znači da obim svojih ciljeva usaglasite sa stvarnim mogućnostima u datom trenutku. Uostalom, u politici, ako ne znate šta se može, isto je kao da ne znate šta se hoće. A čini mi se da Srbija u prošlosti nije znala ni koliko može, ni šta hoće. Zato sam i predložio da se rešavanje pitanja Kosova po modelu „normalizacija bez priznanja“ odvija u tri faze. Prva faza podrazumevala bi otklanjanje svih barijera za punu ekonomsku i trgovinsku saradnju, kao i slobodno kretanje ljudi i robe, bez postojećih administrativnih ograničenja. U ovom trenutku imamo čak 21 identifikovanu prepreku za slobodni protok robe. Uprkos tome, Srbija plasira više robe na Kosovo (preko 420 miliona evra), nego u SAD, Francusku, Veliku Britaniju, Tursku, Grčku, Španiju ili Švajcarsku. Beograd ne može više imati uticaj na donošenje političkih odluka Prištine, ali i te kako može da ima ekonomski uticaj, koji je u globalnom svetu potpuno legitiman i ne ugrožava nikoga. Druga faza uključuje pregovore o imovini Srbije na Kosovu, kulturnoj baštini i formiranju Zajednice srpskih opština, a treća faza pregovore o članstvu Kosova u svim međunarodnim organizacijama, izuzev UN. Nakon postignutog dogovora o ove tri faze, potpisao bi se sporazum o normalizaciji. Tada počinje „prelazni period“ od pet godina, u kojem bi se pratila realizacija postignutih dogovora. Posle isteka tog perioda bila bi održana međunarodna konferencija o Kosovu, uz učešće EU, SAD i Rusije, sa ciljem postizanja konačnog rešenja statusa Kosova. Predsednik Socijaldemokratske partije Srbije, potpredsednik Vlade i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija