Naš najveći problem

Najveći problem siromašnih ljudi je to što nemaju dovoljno para. Probudiš se ujutru, prebrojavaš se kako ćeš od plate da se nahraniš, kako ćeš od penzije da platiš i račune i lekove, kako ćeš da opstaneš a da se ne zadužiš. To je jedna jadna egzistencija. Tu laganje ne pomaže. Problem je što siromašan čovek teško nađe načina da se izvuče iz bede. Kad živiš u zemlji gde ne cirkuliše dovoljno novca, džaba se trudiš, retko ko zaradi onoliko koliko mu treba. Osvrnemo se, svima bolje ide nego nama, a mi nikako da se iščupamo iz siromaštva. Svi ekonomski pokazatelji su katastrofalni. Glavni zadatak naših vlasti bi trebalo da bude – kako to promeniti. Kako da nama krene, makar kao Rumunima? Ma kao Hrvatima. I to bi već bilo nešto. Ja nemam odgovor. Nemaju ga ni mnogo pametniji od mene. Ali ja nisam dužan da znam rešenje, a i da ga znam niko me ne bi slušao. Dužan da iznađe način da zaista krene nabolje je onaj ko je izabran da rukovodi državnim aparatom. On ima moć, morao bi da ima i minimum znanja neophodnog da bi se vladalo. Vlasti treba samo da obezbede da institucije funkcionišu što bolje, da se steknu uslovi da se razvije privreda, da ljudi mogu da rade i zarade. Ali ne vidim da iko, čak ni iz opozicije, ima jasan ekonomski program. Ne vidim čak ni da se iko time ozbiljno bavi. Kao da svi izbegavaju temu. Naša država, kojoj ide baš loše, kao da zanemaruje najbitnije pitanje, ekonomiju, i bavi se gomilom kozmetičkih, nebitnih stvari, koje imaju malo, ili nemaju nimalo, stvarnog uticaja na kvalitet života građanina. To su, tvrde oni, pitanja od nacionalnog interesa. Recimo, pitanje Kosova. Hteli bi da kontrolišu i tu teritoriju, a ni ovim što im je pod kontrolom ne umeju da vladaju. Ili problem nataliteta. Da stvarno patimo od manjka ljudi, uvezli bismo radnu snagu iz neke druge, još siromašnije zemlje. Ali mi ni za ovo što se rodi nemamo zaposlenja. Dokle god nisi rešio pitanje živih, nema razloga da priželjkuješ više novorođenih. Šta ima veze koliko je Srba, ako ovi što postoje ne žive sa dignitetom, od svog rada, pa masovno beže iz zemlje? Državi je čak i očuvanje ćirilice nekakav prioritet, mada ćirilica, u Srba, nimalo nije ugrožena. Ko je pismen zna je odlično. Čak i moja deca, a u životu im ne treba. Ja državu vidim kao servis koji služi građanima. Ne vidim je kao domovinu, ni kao svetinju, zapravo nemam osećanja prema njoj. To je zato što sam najveći deo života proveo kao iseljenik, u zemljama u kojima se nisam rodio, pa sam izgubio loš osećaj rodoljupstva bez razloga i gajenja iracionalne ljubavi prema zemlji. Ja državu ne vidim kao majku, nego kao maćehu, i za državu u kojoj živim bitno mi je samo jedno - kakve usluge pruža građanima. Baš me briga da li je velika ili mala, da li ima izlaz na more ili nema, da li u njoj žive moji sunarodnici ili ne, koje je vere i nacije onaj na vlasti, da li se bolje slaže sa zapadom ili sa istokom. Sve mi je to potpuno nebitno, bitno mi je samo da država radi svoj posao i pruža dobre usluge. Da nam život bude što mirniji, lakši i lepši. Da se radi i da ide nabolje. Toliko je meni bitno. To je naš nacionalni interes. Sve ostalo je sekundarno. A ovi koji tvrde da su prioriteti neki viši, mitski ciljevi, oni građane zamajavaju. Skreću pažnju sa svoje nekompetencije. Za državu je pre svega bitno da svako u njenom aparatu kako-tako zna svoj posao, kakve su njene institucije, da sudstvo funkcioniše, da policija brani a ne tuče i špijunira građane, da se novac od poreza ne rasipa već dobro uloži, u interesu građana - ne u interesu Nacije, ne u interesu Države i njenih glavešina, već u interesu Građanina. Svakog pojedinca. Dakle, dobra je ona država u kojoj građani lepo žive. Kod nas, međutim, ima previše ljudi koji jedu iz kontejnera. Ako rukovodstvo države i posle razumnog roka ne pokaže da zna šta radi, ako, kad već ne umeju sami, ne nađu nekog sposobnog i spremnog da im pomogne i počnu da ga bespogovorno slušaju, ako nam što pre ne pokažu istinski dobre rezultate umesto što nam mažu oči, ako uskoro ne ugledamo svetlo na kraju tunela, rukovodstvo treba menjati. Hvala, prijatno, ajd’ sad neko drugi.