Sitne stavke krupni nedostaci

Analizirajući ono što je realizovano u odnosu na ono što je prvobitno planirano budžetima grada Beograda poslednjih godina, najava još uvek aktuelnog gradonačelnika Siniše Malog da će već 2018. početi izgradnja mosta preko Save, godinu kasnije tunela kroz Topčidersko brdo, a onda i prve dve linije metroa, liči na predizbornu megalomaniju, pre no na išta drugo. Kapitalni izdaci prestonice toliko su poslednjih godina smanjeni u budžetima, a i njihovo izvršenje je tek polovina onoga što se ionako skromno planiralo, da je Beograd i izgradnju jarbola na Ušću pomerio za 2018, ali zato najavljuje na desetine puta skuplje investicije. Jer, ako je Srbija „dovoljno bogata zemlja“ i „Beograd dovoljno bogat grad“ da mogu izdvojiti novac i za srpsku zastavu, a time je juna ove godine pomenuti gradonačelnik opravdavao izgradnju jarbola, zbog čega je nedugo nakon toga iz budžetske rezerve države prestonici upućeno 100 miliona dinara, sa obrazloženjem da su prihodi beogradske kase manji od očekivanih i opravdanjem da se radi o starim dugovima opštine Grocka koji su sudskom odlukom stigli na naplatu? Kako je uopšte moguće poverovati u planove o investicijama za naredne godine kada se konačni saldo budžeta za samo dva meseca promeni za više od 10 milijardi dinara, pa se deficit od 7,2 milijarde, planiran u novembru, kada je Skupština grada usvojila Odluku o poslednjem rebalansu za ovu godinu, na kraju 2017. pretvori u suficit od nekoliko milijardi, što očekuju ekonomisti upućeni u prihode i rashode gradske kase. Tako nešto, uostalom, već se događalo prethodnih godina. Konkretno i 2016. je deficit Beograda, planiran junskim rebalansom, iznosio isto 7,2 milijarde dinara, da bi Beograd na kraju ostvario suficit od 4,9 milijardi, što čini razliku između plana i realizacije većom od 12 milijardi dinara ili 100 miliona evra. Na pitanje kako je moguće da posle samo nekoliko meseci realizacija budžeta toliko odudara od plana, analitičari odgovaraju da je to posledica kombinacije metodoloških tumbanja, lošeg planiranja budžeta, potrebnih ušteda kako bi se po svaku cenu prikazao suficit budžeta, ali i vanredno loše efikasnosti u izvršenju kapitalnih projekata. Jer, ako je neko i pomislio da se ovaj negativni rezultat planiran u budžetu i njegovim rebalansima na kraju godine pretvori u pozitivni tako što se više prikupi poreza ili manje potroši na nabavke, tendere, tekuće rashode i subvencije Gradskom saobraćajnom preduzeću, prevario se. Pozitivni saldo obija se o glavu isključivo investicijama, kojih je u Beogradu iz godine u godinu sve manje, ako se ne računa muzička fontana na Slaviji i nova naplatna rampa u Vrčinu. I naravno novogodišnja rasveta koja predstavlja sve krupniju stavku na rashodnoj strani beogradskog budžeta, sa tendencijom da se narednih godina ne sklanja sa ulica i trgova sve dok ne prođe i Uskrs. Poredeći ukupne i tekuće rashode planirane u 2013. i tokom poslednjeg rebalansa ovogodišnjeg budžeta, lako je utvrditi da je, primera radi, razlika u 2013. između ove dve stavke u budžetu iznosila više od 30 milijardi dinara, dok je ove godine to samo 17 milijardi dinara, što upućuje na zaključak da Beograd sve manje novca izdvaja za kapitalne projekte, a sve veći deo budžeta odlazi za tekuće izdatke. Analizirajući lokalne javne finansije, ne samo Beograda, već i svih drugih gradova i opština u Srbiji, Fiskalni savet upozoravao je letos da najveći gradovi, ali i većina opština u Srbiji, umesto prikazanog suficita beleže zapravo deficite u budžetima, odnosno da je većini njih potrebna ozbiljna budžetska konsolidacija ukoliko ne žele da postanu novi teret centralnoj kasi. Beograd je samo jedan od tih gradova, pošto se utvrdilo da je suficit koji ostvaruje poslednjih godina neodrživ, jer je posledica, sa jedne strane, značajnog smanjenja javnih investicija, a sa druge, vanrednih prihoda koji se od dobiti javnih komunalnih preduzeća slivaju u gradsku kasu, a koji su u prethodne dve godine bili devet milijardi dinara. I jedan i drugi način ekonomisti smatraju pogrešnim, jer nedostatak javnih investicija dodatno će unazaditi i ovako skromnu i nedovoljno razvijenu infrastrukturu grada, a slivanje u budžet dobiti i to malo komunalnih preduzeća koja ostvaruju neku zaradu sprečiće investicije u modernizaciju i remont, primera radi, Beogradskih elektrana, pošto je već poznato da odavno pate od zastarelosti. Pride činjenica da Beogradske elektrane poslednjih godina ostvaruju zaradu zahvaljujući niskoj ceni gasa, pa se može očekivati da će čim gas poskupi, one da zapadnu u probleme, što može da znači da grad mora da dotira njih, a ne one gradski budžet, odnosno da će se suficit Beograda očas posla istopiti. Usput, svi oni koji se u Beogradu greju na daljinsko grejanje mogli bi se zapitati na osnovu čega se utvrđuje cena grejanja, pošto smanjenje cene gasa kao dominantne sirovine nije uticalo na to da se smanji i cena grejanja krajnjim potrošačima, nego je poslužilo da grad prikazuje višak, a time i njegovi čelnici svoju efikasnost u vođenju prestonice. Fiskalni savet utvrdio je analizirajući javne finansije Beograda da su one stabilizovane, kao i da je dug grada smanjen, ali su zato drastično smanjene i javne investicije. Primera radi, prosečne investicije poslednjih nekoliko godina iznosile su samo 80 miliona evra godišnje, dok je grad od 2008. do 2012. investirao i više od 200 miliona evra po godini, a pre krize oko 140 miliona evra. Upravo su ove investicije i krediti koji su podizani kako bi se finansirao deficit gradskog budžeta i doveli do rasta duga Beograda sa 60 miliona evra krajem 2007. na više od 400 miliona evra krajem 2013, što se pokazalo neodrživim. Deficit gradskog budžeta eksplodirao je u vreme gradonačelnikovanja Dragana Đilasa, pa se od pretkriznog suficita tokom 2010. i 2011. došlo do manjka većeg od 10 milijardi dinara. Analiza pokazuje da su Mali i njegovi saradnici zaslužni za uravnoteženje budžeta i smanjenje duga Beograda od kraja 2013. do kraja prošle godine, ali za 50 do 100 miliona evra, a ne za 500 koliko tvrdi sadašnji gradonačelnik, koji je nekom sopstvenom metodologijom prethodno već izračunao da je u gradskoj kasi nasledio dugove od čak 1,2 milijarde evra, iako su oni bili trostruko manji. NJemu u prilog, međutim, ne ide činjenica da je istovremeno sa smanjenjem duga i pretvaranjem deficita u suficit usledilo i praktično trostruko smanjenje iznosa koji grad izdvaja za investicije, koliko god oni koji njime rukovode u poslednje četiri godine tvrdili da se nikada više nije gradilo i da nikada više nije bilo investicija, pokušavajući da višemesečnim raskopavanjem svih važnih saobraćajnica u Beogradu u to uvere i potencijalne birače. U senci krupnih rashoda, poput investicija ili subvencija GSP-u na koje odlazi 15 odsto svih rashoda grada, a ono i pored toga godinama gomila gubitke, ostaju, međutim, sitnije stavke. One na koje se iz gradske kase troši sve više novca, a pritom je teško utvrditi za šta tačno, pošto NIN-u ni ovaj put iz gradske uprave nisu odgovorili na pitanja. Upitani su, između ostalog, i šta tačno znače usluge po ugovoru koje se nalaze na razdelu gradonačelnika i gradskog veća, a koje su, između 2013. i 2017. porasle sa 1,9 na 6,9 miliona dinara, odnosno tri i po puta. Ili zbog čega su troškovi putovanja gradonačelnika i gradskog veća, koji su 2013. iznosili oko 900.000 dinara, poslednjim rebalansom ovogodišnjeg budžeta porasli na čak 7,2 miliona dinara. Inače, primetno je i da su se ukupni rashodi gradonačelnika i gradskog veća sa nešto manje od 53 miliona dinara u 2013. dogurali do 334 miliona dinara, koliko je planirano nedavno usvojenom Odlukom o trećem rebalansu budžeta grada Beograda za 2017. Ekonomisti sa kojima je NIN razgovarao tvrde da je beogradski budžet, kao i uostalom budžeti lokalnih samouprava diljem Srbije, takoreći, enigma, odnosno da je ono što se njima planira i ono što se na kraju izvrši u velikom raskoraku, što uostalom potvrđuju i rezultati iz prethodnih godina. Analiza prihoda pokazuje da se oni prilično dobro planiraju, ali da problem nastaje kod planiranja rashoda, što na kraju i dovede do rezultata koji se od plana razlikuje u milijardama dinara. Nemaju odgovor na pitanje otkud toliko povećanje troškova putovanja i usluga po ugovoru u Beogradu, pošto se iz budžeta ne vidi na šta se taj novac konkretno troši, ali upozoravaju da je fiskalna disciplina i Beograda i svih drugih lokalnih samouprava, pa i centralne države, na nivou koji im omogućava da kasu prekrajaju kako im volja. Poznato je da Srbija gotovo desetak godina nije usvajala Završni račun budžeta, pa se i nije znalo šta je i koliko realizovano u odnosu na plan koji se formalno usvaja kao Zakon o budžetu. Kada se sve spusti na lokalni nivo, u koji su oči javnosti daleko manje uprte, nije ni čudo što državna revizija svake godine pronađe na stotine i hiljade manjkavosti, jer izvršna vlast na svakodnevnom nivou, gotovo uvek bez sankcija, krši usvojeni budžet i nenamenski i nezakonski troši javni novac. I po pravilu, najmanje na investicije. A ako je suditi na osnovu najava gradonačelnika Malog o velikim projektima koji tek čekaju prestonicu, ali i na osnovu analize koju je pre nekoliko meseci uradio Fiskalni savet, Beograd bi u naredne tri godine trebalo da investira oko 800 miliona evra. Pojednostavljeno, umesto oko 80 miliona evra godišnje, koliko je ulagao u prethodne tri godine, on bi u naredne tri trebalo da uloži po 230 miliona evra godišnje. Pritom, u ovim projektima nema famoznog metroa, najskuplje i reči i investicije u Beogradu poslednjih, sada ne godina, nego decenija. Ako je ovako nešto uopšte moguće i zamisliti, pošto su prethodnih godina investicije bile trostruko manje, stara ili nova vlast moraće tih 230 miliona evra da obezbedi uštedama u budžetu, a ne novim zaduživanjem. Od nje se, na prvom mestu, očekuje ne samo da zaustavi gubitke koje pravi sistem gradskog javnog prevoza, već da to preduzeće uredi do mere koja bi omogućila drastično smanjenje subvencija koje GSP-u svake godine grad prebacuje na račun, a koje se iz godine u godinu samo uvećavaju. Ne uspe li to, grad bi mogao ostati i bez jarbola i bez višemesečne novogodišnje rasvete, a kamoli bez novog mosta na Savi, tunela, silnih rekonstrukcija ulica, vodovodne ili kanalizacione mreže, a metroa ne bi bilo ni na maketi. Ako se samo nešto od ovoga počne graditi, a pritom se prihodi od poreza na imovinu ne povećaju i ne smanje subvencije GSP-u, pažljivo krojeni suficit preko noći bi se mogao pretvoriti u manjak. Tim veći, ako gas u međuvremenu poskupi, pa Beogradske elektrane ostanu bez dobiti ili ako se prestane sa naopakom logikom da se dobit javnih komunalnih preduzeća prebacuje u gradsku kasu, nauštrb ulaganjima u remont, a kamoli u neke nove investicije i kapacitete za kojima vape decenijama. A sa viškom u gradskoj kasi preti da se istopi i jednako pažljivo krojen imidž uspešnog rukovođenja višemilionskim gradom.