Zbogom oružje

Bio je to sasvim običan briselski prizor. Okupilo se pedesetak ministara, škriputala su nalivpera, škljocali su foto-aparati – a modela previše da bi čovek napravio pristojnu fotografiju, pa na svakoj jedan viri iza krupnijeg kolege, drugi namešta sako, treći zinuo, a bar polovina uopšte ne gleda u foto-aparat – i sve je bilo spremno za još jednu objavu o istorijskoj prekretnici za Evropsku uniju. Da je prosečan Evropljanin dobio evro svaki put kada je čuo da je Unija na istorijskoj prekretnici, bio bi truli bogataš, pa mu se može oprostiti ako je ovo skretanje prespavao. No iznimno se ovaj put u Briselu događalo nešto interesantno. Ministri odbrane i spoljnih poslova dvadeset tri članice Evropske unije potpisali su odbrambeni sporazum, i time iz depoa evropskih projekata izvukli ideju o odbrambenoj zajednici, himeri koja kontinentu izmiče još od početka pedesetih, kada je prvi put predložena. Ostalo je samo da se te informacije ubace u medijsku mašinu za hiperbolisanje – životinja koja se krije u žbunju teoretski može da bude lav, i zato ćemo pisati o lavu, iako smo u Evropi, gde lavova nema još od prvog veka nove ere – i svetom je mogla da odjekne senzacionalna vest o stvaranju evropske armije. Mark Galeoti, istraživač praškog Instituta za međunarodne odnose, ranije profesor istih odnosa na čuvenom njujorškom univerzitetu, za NIN vraća vest u prave razmere. „Evropska unija je veoma daleko od bilo kakve ,Evropske armije’. Ovaj je sporazum jednostavno pokušaj da se olakša saradnja, naročito u izradi i kupovini nove vojne opreme. Takođe je simboličan potez, izraz vere u Evropsku uniju, i podozrevam da je to glavni razlog zbog kog je dobio nemačku podršku.” Nemačku jeste, ali nije dobio podršku Irske, Danske, Portugalije, Malte i – naravno – Velike Britanije. Neko zloban bi mogao da primeti da bi se odsustvo prve četiri države sa bojnog polja teško i primetilo, ali one su odustale pre nego što je marš i počeo. Do poslednjeg koraka biće još mnogo prilika da se dezertira. O Velikoj Britaniji ćemo docnije, a u međuvremenu valja videti šta su se Evropljani zaista dogovorili. Deklaracija o stalnoj strukturisanoj saradnji (PESCO) zahteva od potpisnica da povećaju vojne budžete i da dva procenta tih para troše na istraživanja. Manje strogo, nalaže im i da delaju zajednički i da poprave konkurentnost evropske vojne industrije. Odatle do evropske vojske ne može se dobaciti ni interkontinentalnom balističkom raketom, ali i ovaj bi papir mogao biti dovoljno aerodinamičan da preleti Atlantik. Zabavno je to što stručnjaci ne mogu da se saglase da li Amerika himeru „evropske vojske“ gleda blagonaklono (jer SAD na vojsku troše više od svih evropskih saradnika zajedno, pa se Tramp već žalio da mu je NATO teret) ili ljutito (jer kapitalizam laže kada kaže da voli konkurenciju). Stiven Mejer, nekadašnji zamenik šefa CIA za Balkan i predavač na Vest pointu, NIN-u takođe daje i argumente za i razloge protiv. „Ideja evropske armije nije mnogo razmatrana u SAD, jer mnogi zvaničnici i stručnjaci smatraju da nije verovatno da će se ostvariti. Ipak, od onih koji je shvataju ozbiljno, većina se protivi, jer misle da bi umanjila uticaj SAD u Evropi usred rastuće ruske pretnje.“ Sa zabavne strane, opet, neki drugi stručnjaci misle da bi SAD prigrlile ideju evropske vojske baš zbog „rastuće ruske pretnje“, jer bi onda u slučaju pucnjave Evropljani bili izdržljivije topovsko meso nego sada. A i Mejer dodaje da evropska armija ne bi bila nekompatibilna sa „prvo Amerika“ politikom, o kojoj trubi Tramp. Bila bi, međutim, u nesaglasju sa sadašnjim NATO aranžmanom. „U SAD se ujedinjena evropska armija tradicionalno smatra nepotrebnom i pretnjom po NATO, i to je i dalje stav većine vladajućih krugova. Argument je taj da je NATO pod američkim vođstvom najbolja organizacija za odbranu Evrope, ali danas neki zvaničnici i stručnjaci smatraju da bi NATO i evropska armija mogli da sarađuju.“ Što se tiče Rusa, Mark Galeoti, koji im je posvetio najveći deo karijere, smatra da se ne brinu baš mnogo. Naprotiv. „Ruski oficiri sa kojima sam o tome raspravljao dele opšti moskovski prezir prema Evropskoj uniji. Ne veruju da bi Evropska unija ikada mogla da dela sama, ali smatraju i sledeće – što se više govori o evropskoj vojsci, to će veća biti podela unutar EU i veća šansa da se potkopa opšta posvećenost NATO.“ Stiven Mejer takođe smatra da se u Moskvi moćna evropska armija ne javlja u noćnim morama. Em se, kao u Vašingtonu, ne shvata ozbiljno, em će oslabiti američki uticaj ako Evropljani iznenade. I Galeoti i Mejer se, međutim, slažu da Evropljani imaju šanse da iznenade koliko i lav da iskoči iz žbunja nasred Gran Plasa u Briselu. Za one koji nisu bili u Briselu – tamo nema ni žbunja. „Teško je zamisliti kako bi ta evropska armija mogla da funkcioniše, i zapravo bi otežala Evropi da se služi ,tvrdom silom’. Trenutno ad hok koalicije država članica mogu da pokreću operacije. Mogu da vidim kako se takav model razvija jer, na primer, u evropskoj Operaciji Atalanta, potrazi za piratima na Rogu Afrike, još ne učestvuju sve članice EU koje imaju ratnu mornaricu. Tu se može obučiti više nacionalnih snaga, pod uslovom da ostanu pod nacionalnim komandama. Evropska vojska, međutim, verovatno bi zahtevala jednodušnu podršku država članica, što bi često bilo teško, tražila bi ogroman budžet, i bila bi polje teških pregovora o standardnom naoružanju“, objašnjava Galeoti za NIN. Kao što je Galeoti rekao za američke medije, Česi prave dobre puške. Isto to rade i Nemci i Italijani i ostali. Teško je očekivati da će i Česi reći „U redu, kupićemo tuđe puške i rasturiti sopstvenu industriju“, a kamoli da takvo nešto kažu Nemci. Zato Stiven Mejer još manje veruje u složne evropske salve. „Usled trenutne razdrobljenosti Evropske unije – i Evrope – ideja jedinstvene armije još je manje verovatna nego ranije. Važni politički i ekonomski problemi razdvajaju vlade i države. Štaviše, vojni budžeti u Evropi godinama se smanjuju i ujedinjena bi vojska otimala već skromna sredstva i od NATO i od unutrašnje bezbednosti i od socijalnih službi. Većina evropskih zemalja već ne podržava zahtev NATO da svake godine poveća vojne troškove za dva procenta. Finansijski bi teret bio dodatno otežala ponovna nacionalizacija politike, do koje su dovele ekonomska i izbeglička kriza“, zaključuje Mejer. Dva procenta koje pominje Mejer ista su dva procenta koje predviđa PESCO. I tu je glavna nevolja, podvukao je Leopold Traugot za britanski mesečnik Prospekt. „Tokom pregovora, PESCO je natrčao na prepreku na koju naleću većina ambicioznih reformi Evropske unije – svi su saglasni da nešto treba da se uradi, ali niko nije saglasan šta i kako. Dok se Francuska grozničavo trudi da integraciju evropske odbrane ograniči na malu grupu snažnih država članica, Nemačka traži najinkluzivnije moguće rešenje. Dok je francuska istorijski zaljubljena u evropsku autonomiju u odnosu na NATO, istočne članice poput Poljske boje se bilo čega što bi ugrozilo njihov odnos sa alijansom. I važan problem odmah postaje očigledan – ne postoji način da se obezbedi poštovanje dogovora. Uvek je teško sprovesti u delo meka obećanja, ali ni postavljanje konkretnih ciljeva ne čini da stvari teku same od sebe. PESCO rizikuje da ponovo proživi nevolje koje je imao NATO dok je pokušavao da njegove članice poštuju pravilo o dva procenta. Jednostavno ne može da ih natera”, sumira Traugot. Deklaracija o stalnoj strukturisanoj saradnji – koja će pride pravno obavezujuće potpise dobiti tek u decembru – mogla bi, smatra Traugot, evropskim vojskama da donese i nešto dobro. Države EU troše otprilike polovinu para koje Amerikanci troše na svoje pucaljke, ali je analiza Evropske komisije pokazala da dostižu tek petnaest odsto američke efikasnosti, dobrim delom zbog toga što države članice razvijaju, kupuju i koriste različite borbene sisteme. Sporazum bi to mogao da popravi, ali – kao što je već objasnio Mark Galeoti – na tom putu postoje jasne granice. Ono što nije jasno, jeste šta će od svega ovoga napraviti Britanci. Ideja evropske vojske nikako im nije draga – i PESCO bi možda bio nemoguć bez bregzita – ali njihova se vojna industrija već boji gubitaka ako se ne pridruže žurci. Zato je britanski ministar spoljnih poslova Boris DŽonson već rekao: „Tu smo, kao potporni stub katedrale“. PESCO dopušta da u njegovu crkvu uđu i nevernici, pod uslovom da donose „značajnu dodatu vrednost“. Britancima to ne bi trebalo da bude problem, pošto nose četvrtinu evropskih odbrambenih sposobnosti, ali je nevolja u tome što jedna odredba pakta sprečava nevernike da učestvuju u odlučivanju. A izuzetak za Veliku Britaniju, koja upravo napušta Uniju, izvesno bi naljutio Turke, koji se decenijama bore za bliže veze sa tom istom Unijom. Sve u svemu, mrka kapa od evropske vojske dok god većina država pokušava da izviri iza krupnijih kolega, birokratija namešta sako, a žitelji zevaju u nerazumevanju, pa stoga i Amerika i Rusija mogu sa prezirom odvratiti pogled od foto-aparata.