Kad život zašišti poput ekspres-lonca

Pored svih linija koje na mapama dele svet, valja imati neku koja ga povezuje. Više od tri decenije je prošlo od italijanske premijere poslednje epizode crtanog filma La Linea, a njegov je zlosrećni junak i dalje dovoljno popularan da dobije izložbu u Srbiji. Obožavaoce ima od Argentine do Rusije, a za to mu nije bio potreban ni kusur od budžeta savremenih animiranih filmova, već samo vešta i zlobna ruka Ozvalda Kavandolija i izražajan glas Karla Bonomija. Ozvaldo Kavandoli – nekada dizajner u Alfa Romeu, potom učesnik u izradi prvog italijanskog dugometražnog crtaća – čovečuljka je smislio 1969. i ponudio ga reklamnim agencijama koje su snimale materijal za RAI-ev program Karusel. Tu su emisiju Italijani obožavali od kraja pedesetih do kraja sedamdesetih, uživajući u posleratnom prodoru osmehnutog kapitalizma, što će reći u blistavim zubima voditelja, komičnim skečevima, lakoj muzici i reklamama za ekspres lonce – otprilike, dakle, onako kako Srbi danas uživaju u televiziji – a za još neimenovanog čikicu zainteresovao se baš proizvođač ekspres-lonaca (i takođe dizajner) Emilio Lagostina. Tako je nastao Agostino Lagostina, reklamiran kao „živahan mali čovek uistinu izražajnog nosa sa svim brigama modernog života“. Bilo je potrebno svega osam epizoda da publika potpuno poludi za živahnim malim čovekom, ekspres-lonci su odleteli u vazduh skupa sa imenom, i svet je dobio La Lineu. Sam La Linea je kompenzaciju za svoje crtane muke dobio u vidu nagrada na međunarodnim festivalima animiranog filma u Ansiju 1972. i Zagrebu 1973. A muke su bile grdne, u ravni onih koje ima čovek kada treba da objasni genijalnost Linije, jer je reč o vizuelno krajnje jednostavnom crtanom filmu. Svaka epizoda počinje Kavandolijevom rukom koja iz vodoravne bele linije na jednobojnoj pozadini rađa Barum Baruma ili Badum Baduma – kako su čovečuljka po šubi-dubi pesmici koja otvara epizodu prozvali Jugosloveni – na šta Linija reaguje entuzijazmom i polazi u bezbrižnu šetnju, ruku skrštenih na leđima. Linija, međutim, ubrzo postaje žrtva đavolske mašte svog tvorca, koja mu na put postavlja svaki zamisliv objekt u rasponu od lopte do svemirske letelice, čiji je jedini zajednički imenitelj to što će junaka naposletku da ozlede. No La Linea je mnogo više od slepstik komedije, o čemu svedoči već prva sezona, a u njoj epizoda u kojoj Kavandoli pred Barum Baruma postavlja ženu. Za manje od dva minuta, priča od prvih strasti preleće preko dece, svađa, razlaza, do kuće koja se La Linei doslovno obrušuje na glavu. To što La Linea ima i trenutke čistog uživanja u nadrealnim stradanjima i lascivne momente zbog kojih su neke epizode emitovane tek kad padne mrak, ne može, naravno, da objasni njegovu skoro pedesetogodišnju popularnost. Dovoljno objašnjenje nije čak ni briljantni Karlo Bonomi, koji je Barum Barumu dodao novu dimenziju života oduševljavajući se, rugajući, vrišteći i besneći na italijanski izražajnom a izmišljenom jeziku sa ponekim komadom lombardskog dijalekta ili engleskog jezika. Tešku artiljeriju objašnjenja potegla je Nadide Gizem Akgulgil, koja je u akademskom radu pod imenom Egzistencijalno biće La Linee zlosrećnog junaka povezala sa Sartrom i Bergsonom. „Bergsonovski način života takođe je ilustrovan ovim crtanim filmom. Život teče, i nema samo ravnog puta. Ima uspona i padova. Put na kome živimo, ne može se odvojiti od naše prošlosti ili budućnosti, jer je tok trajan. Linija kojom hoda La Linea je ista. Teče, i ima padove i uspone. Štaviše, Sartrov egzistencijalizam je najvažniji filozofski aspekt La Linee. On istražuje svoj svet, daje mu značenje i kuša život. La Linea je slobodno biće i na svom putu pravi izbore. Svakim izborom koji napravi, oblikuje se. Bez obzira na to što ga svaki izbor odvodi u nevolju, ne odustaje.“ Prema turskoj profesorki, odnos Badum Baduma sa Kavandolijem podseća na naš odnos sa bogom. „La Linea mu se obraća ili se žali na crtež. Mada mu na neki način pomaže, Kavandoli je takođe taj koji mu stvara izazove. Mi se takođe uvek žalimo na život ili prepreke na koje nailazimo. Nekada verujemo da nam je bog pomogao da rešimo problem.“ U Liniji ne bismo mogli da pronađemo sebe (kada padnemo sa bicikla) ili ono što bismo krišom želeli da budemo (kada La Linea u već pomenutoj epizodi odbacuje odgovornost za porodicu) da taj junak nije genijalno univerzalan. „La Linea nema ni oči ni odeću. To je čovek koga možemo videti širom sveta, a i njegov jezik je besmislen, što pojačava utisak o univerzalnosti lika. La Linea može jednostavno da svira škotske gajde ili da postane američki ragbista. U ovom crtanom filmu nalaze se predmeti mnogih kultura, i La Linea je opšta predstava čoveka koji u sebi sadrži to mnoštvo. I oblici koje Kavandoli koristi u animaciji takođe su jednostavni. Pravougaoni oblik nekada je kutija, nekada kaseta, a nekada kamen.“ Kada već pominjemo objekte koji Liniju dezintegrišu, u Kavandolijevom crtaću ne manjka ni Marksa, čini se. „U kapitalističkom sistemu proizvodnje predmeti gube upotrebnu vrednost, precenjeni su, ljudi pate od fetišizma robe i koriste ih kao statusni simbol. Moglo bi se reći da pragmatičnom upotrebom predmeta La Linea taj fetišizam odbacuje. On nikada ne želi da poseduje predmet, već ga ispituje i koristi u skladu sa njegovom upotrebnom vrednošću. Objekti koje Kavandoli crta nemaju atribute; oni su samo jednostavni oblici bez ikakvih ukrasa. Nijedan ne biva hvaljen i važan u La Linei“, smatra Nadide Gizem Akgulgil. Zabavno je onda to što je Linija na vrhuncu svetske popularnosti služio reklamiranju svega i svačega – kućne elektronike u Turskoj, mobilnih telefona u Poljskoj, kreditnih kartica u Švajcarskoj, kreme protiv hemoroida u Nemačkoj. Pre samo nekoliko godina, 2012, La Linea se na ekranima oduševljavao prvim modelom Fordovog hibridnog automobila, a filmski kritičar Ričard Leskoski podseća da je i sam Kavandoli pre smrti 2007, zatvorio krug tako što je poslednjim svojim crtežom Badum Baduma reklamirao islandsku banku. „Deca koja su gledala crtane filmove osamdesetih sada kupuju automobile za porodice, pa ovo nostalgično povezivanje ima smisla. Ford i kompanija koja licencira La Lineu trudili su se da mu sačuvaju karakter. La Linea koji se ruga drugim vozačima dok ih pretiče prilično je u skladu sa ličnošću koju mu je Kavandoli dao.“ Abelardo za Argentince, Bej Merakli za Turke, La Linea je prešao dug put od šerpe do Fordove senzacije. No živahnog malog čoveka uistinu izražajnog nosa, što na život šišti poput ekspres-lonca, kretnje kapitalizma ne zanimaju. NJegov je svakako ceo svet, o čemu govori i izložba koja – posle oktobarskog gostovanja u Pančevu – u beogradskom klubu „Ciglana“ traje do 25. novembra. Više od sto domaćih i svetskih umetnika izložilo je radove u čast čovečuljka koga, kao i nas, sve što mu se nađe na putu naposletku lupi po nosu.