Sprečavanje nesprečivog

Početak je sedamdesetih i mladi agent FBI-ja Holden Ford otaljava svoje dane radeći u jedinici za pregovore sa otmičarima. Posao je zahtevan i odgovoran, ali na koncu nezanimljiv jer Ford shvata da u razgovorima sa ljudima koji su prešli na tamnu stranu ogledala koristi uputstva iz vremena prohibicije. Kako bismo danas rekli, on ne igra kompjutersku igricu već gleda ekran preko igračevog ramena, što nije nimalo zabavno. Gostujući predavač, profesor psihologije, zainteresuje ga idejom da se analiza kriminala mora menjati u skladu sa promenama društva. Amerika je izgubila rat koji zvanično nije ni vodila, predsednik je uhvaćen u laži, vlast više nije vrhunski autoritet već grupa individua koje šalju poruku „neka se svako snalazi kako može“ (što nam sve zvuči nekako blisko). Ford uspeva da izmoli premeštaj u Jedinicu za bihejvioralnu nauku gde koristi priliku koju mu osnovna delatnost jedinice – putovanja i posete policijskim stanicama širom zemlje u cilju držanja kratkih instruktivnih predavanja – omogućava i započinje seriju detaljnih i nesputanih razgovora sa ubicama koje besposleno sede u zatvoru. Ford, njegov partner u jedinici Bil Tenč, psihološkinja Vendi Kar, bazirani su na stvarnim ličnostima, sa imenima promenjenim kako bi scenaristi mogli slobodno da dodaju sukobe i tematske okvire (uzor za Kar bila je udata naučnica sa decom dok je Kar lezbijka; Tenč ima usvojenog sina traumatizovanog nečim što mu se tokom prvih godina života događalo). Ubice su, pak, prave i njihove replike su velikim delom prepisane iz stenograma razgovora. Iako je FBI tim koji pratimo najverovatnije odgovoran za termin „serijski ubica“ (u većem delu serije koristi se privremeni oblik – „sekvencijalni ubica“) Mindhunter nije policijska serija o lovu na serijske ubice i to je i njen najveći kvalitet. Kako joj naziv kaže, radi se o lovu na um, na motive za delanje. Lako je preko naslovne strane tabloida prelepiti vest „Monstrum ubio ženu, odsekao joj stopalo i držao ga u zamrzivaču!“. No, DŽeri Brudos, jedan od uzora za serijskog ubicu iz Kad jaganjci utihnu, narečenu nogu koristio je da bi na nju navlačio ženske cipele kojih je imao na stotine u svojoj kolekciji, fotografisao bizarni predmet i fotografije koristio kao autohtoni pornografski materijal. Zašto, dođavola? Šta ga je teralo da to radi? Najvažnije, da li se to moglo na vreme primetiti i sprečiti? Najstravičniji deo serije zapravo se bavi slučajem koji Ford slučajno zatekne u osnovnoj školi u kojoj drži promotivno predavanje deci. Direktor, uvaženi član lokalne zajednice, kao kaznu, umesto vikanja, udaranja lenjirom ili odstranjivanja iz škole na neko vreme, koristi golicanje. Da li je on potencijalno opasan? Da li je golicanje umereno ostvarivanje fantazije, koje u jednom trenutku više neće biti dovoljno? Dejvid Finčer (reklo bi se, istinski autor serije – ili barem prvi među jednakima) pronalazi potpuni horor u kasnonoćnoj poseti direktorove žene Fordu. Jeza je u nejasnom, u posledicama. Da li se sme nekome uništiti život na osnovu pretpostavke, koliko god da je ona empirijski utemeljena? Da li se može napadati neka zemlja zato što možda poseduje „oružje masovnog uništenja“ koje bi, ponovo možda, bila u stanju da upotrebi? Mindhunter u svojim najmračnijim trenucima, kroz razgovore sa Edom Kemperom koji je ubio svoju majku, odsekao joj glavu da bi je upotrebljavao za masturbiranje i gađao strelicama za pikado, ne govori o nekakvim obodnim monstrumima već o svima nama. U najmanje zanimljivim ona je tek odlična policijska serija koja se bavi identifikovanjem određenog tipa ponašanja i sprečavanjem njegovih vinovnika da se u budućnosti ostvare kao serijske ubice ili postanu predsednici država.