Oprez, promaja!

Neko ciničan je već primetio da je opozicija prošle sedmice pronašla način da probije medijsku blokadu – malo stilskom vežbom Boška Obradovića na temu koju je davno zadao Vojislav Šešelj čuvenim „klizanjem na bananu“ (danas s kompjuterskim mišom u glavnoj ulozi) a mnogo više iznenadnim potezom Srđana Škora, koji je izlaskom iz Pokreta slobodnih građana, inicirao pravi mali unutaropozicioni rat s mnoštvom povređenih. I nisu, pritom, stradala samo srca i sujete umešanih u spektakl, već i nada nezadovoljnih građana koji su pomoć u puzanju do svetla na kraju tunela očekivali upravo od junaka opozicione scene. Više od cinizma cvetala je paranoja: da li je slučajno da se raskol u PSG desio baš u vreme kada su neka istraživanja javnog mnjenja pokazala malu razliku u podršci koju u Beogradu uživaju naprednjaci i očekivani savez PSG Saše Jankovića, Narodne stranke Vuka Jeremića i Dragana Đilasa? Kako je u javnost dospela Škorova ostavka na mesto člana predsedništva PSG, u kojoj on, između ostalog, optužuje Jankovića da je, sa suprugom Slavicom, pretvorio PSG u „mini-preduzeće“? Šta stoji iza činjenice da link plasiran u medijima, koji vodi do kompletnog teksta Škorove ostavke i poziva akademika Dušana Teodorovića Jankoviću da odstupi sa funkcije predsednika stranke – zapravo vodi do izolovane stranice u internet prostoru (sasajankovic.com) a ne do zvaničnog sajta, koji ima drugačiji domen (sasajankovic.rs)? Zašto se, pitali su se mnogi na društvenim mrežama, i Škoro, poput drugih koji su odlazili, nije povukao u tišini, odnosno, da li je neko uticao na njegovu odluku? Odakle, potom, medijima pravo da rade svoj posao i dozvole mu da kaže svoju stranu priče, kad to šteti opozicionom interesu? Zašto je Saša Radulović („bivši Vučićev ministar“) baš sad odlučio da napiše ono čudesno pismo, u kome, najpre, Jankovića suštinski (mada ne direktno) optužuje za saradnju sa navodnom tajnom službom DS-a u vreme njegovog ministrovanja 2014, a onda se žali što je isti taj Janković, potom, tri puta odbio poziv za saradnju sa DJB?! Odakle su se pojavili „botovi“ na tviter-profilima javnih ličnosti koje su odustale od saradnje sa Jankovićem i u čijem interesu ih napadaju? Iskustvo kaže da će niz pitanja iniciranih prošlonedeljnom dramom u stranci okupljenoj oko čoveka koji je - posle Aleksandra Vučića - imao najbolji rezultat na prolećnim predsedničkim izborima, sa približavanjem izbora za Beograd, nastaviti da raste i u mrežu intriga uvlači sve veći broj likova sa opozicione scene. Pouke iz prošlosti podsećaju na još jedan stari nauk, zgusnut u „šaljivu“ rečenicu „to što sam ja paranoičan, ne znači da me ne prate“. U priči o PSG, koja se iznenada transformisala u špijunsku seriju, biće još teže odvojiti neoborive činjenice od (ne)dobronamernih spekulacija. Pogledajmo, zato, šta imamo danas: činjenica je da je Saša Janković kao predsednički kandidat imao ogromnu podršku građanske Srbije za koju se verovalo da je potonula u tešku apatiju – toliku da su mnogi više časova stajali u redu kako bi se na vreme skupili potpisi za njegovu kandidaturu. Jasno je i da se onih 16 odsto glasova osvojenih u nemogućim uslovima – uz zatvorene medije i snažnu kampanju satanizacije, bez novca i infrastrukture – može smatrati odličnim rezultatom koji, iako nije ispunio želje i doneo pobedu, jeste predstavljao solidan politički kapital i šansu za budućnost. Ali je činjenica i da su stvari odmah krenule nizbrdo – od Jankovića se, pre ili nakon formiranja PSG, udaljio značajan broj ličnosti sa „Apela 100“, koje su svojim ugledom bitno doprinele njegovom rezultatu na predsedničkim izborima: Dušan Duda Ivković, Zoran Ivošević, Dušan Teodorović, Nikola Kojo, Branislav Trifunović, Bojana Maljević, Biljana Lukić, Kristina Kovač... Distancirala se Nova stranka Zorana Živkovića koja je snažno podržala Jankovićevu kandidaturu, povukao se kraljevački Lokalni front sa Predragom Voštinićem na čelu... Neka od tih povlačenja i distanciranja mogla su biti (javno) objašnjena na relativno prihvatljiv način - bilo nespremnošću osvedočenih individualaca da se uključe u stranački rad, bilo sukobom interesa, u slučaju prekida saradnje sa strankama (Janković je sam „oterao“ DS koji mu je ustupio infrastrukturu na predsedničkim izborima) i drugim pokretima. Ali, ostavke na pozicije u tek formiranoj stranci, čak i da nisu obrazložene na „Škorov“ način, nije više bilo moguće gurnuti pod tepih, pa je u subotu održana vanredna Skupština na kojoj je – aklamacijom - odbijena Jankovićeva ponuda ostavke. Još dvoje uglednih članova predsedništva – Goran Marković i Aida Ćorović, podneli su ostavke na te funkcije, ali iz „ličnih razloga“ i uz obećanje da ostaju članovi stranke (Marković u Političkom savetu). U Predsedništvu PSG sada su Janko Baljak, Nikola Đuričko, Rade Veljanovski, Božo Prelević, Jene Maglai, Nebojša Milenković, Slavoljub Nikolić, Snežana Tasov i sam Janković, a još dvoje kandidata su Saša Milenić, kandidat za poverenika centralne Srbije, i Rešad Hodžić, kandidat za poverenika južne Srbije. Da li je time i Jankovićevom izjavom o „otvaranju prozora da izađe sve ono što se ne oseća dovoljno dobro“ ali i „otvaranju prozora za novi kiseonik“ u PSG stavljena tačka na krizu u mladoj stranci? I da li se, uz podsećanje da su i druge, mnogo starije partije, bolovale slične bolesti u ranim danima, može očekivati oporavak uzdrmane organizacije stvorene sa ambicijom da Srbiju vrati na put demokratije? Iza jednoglasnosti demonstrirane donošenjem odluke (o odbijanju Jankovićeve ostavke) aklamacijom, prema mišljenju Dušana Spasojevića, docenta na Fakultetu političkih nauka, leži procena da je sada najvažnije „pogasiti požare“, jer je očigledno da je previše ljudi napustilo PSG sa sličnim obrazloženjima. Spasojević ocenjuje da je jasno da je Janković neosporni lider i da je, kao dobar predsednički kandidat, logično da on „vuče“ celu priču – baš kao Vučić među naprednjacima. Ali, kao što SNS ima problem kako da napravi strukturu koja će „nadživeti“ Vučića, tako i PSG ima problem kako da se izgradi u nešto što nije samo Janković, odnosno „hit jedne sezone“. A to, pre svega, znači, formiranje neke strukture koja bi ga ograničila. „Sada vidimo pregovore između Jankovića, Jeremića i Đilasa, ali ne mnogo više od toga – ni sadržinski, ni organizaciono“, primećuje sagovornik NIN-a. Zato je, prema njegovom mišljenju, sada neophodno konstituisanje i uočljiviji rad organa, ali i jasnija artikulacija druge i treće pozicije u stranci, odnosno profilisanje još nekih lidera stranke (a reč je o stranci, bez obzira na pominjanje „pokreta“ u imenu, koje služi samo kao izlaz iz situacije rastućeg antipartizma). Bez toga, PSG bi, suštinski, mogao izgubiti razlog svog postojanja. Jer, ako nema unutrašnje demokratije u novoosnovanoj stranci, kako bi ona, uopšte, mogla doprineti borbi za demokratizaciju Srbije? A valjda je o tome ovde reč – da se Srbija oslobodi autokratije čija čvrsta ruka je sve više ostavlja bez daha? Da nije tužno i opasno, moglo bi biti smešno ono što danas na javnoj sceni demonstrira predominantni SNS: unisona, bespogovorna podrška odlukama lidera stranke, čak i kad se one donose na osnovu stavova promenjenih preko noći, poput one o raspisivanju beogradskih bez vanrednih parlamentarnih izbora; glasanje „na zvonce“ u Skupštini Srbije, po svemu sudeći, bez ikakve svesti o čemu se, zapravo, glasa; nemo posmatranje „odstranjivanja“ osnivača stranke i njemu bliskih kadrova... I sve to kao primer kako bi cela Srbija trebalo da se ponaša da bi neprikosnoveni vođa, napokon, prestao da se ljuti. Možda su naprednjaci do karikature doveli pojam unutarstranačke demokratije, ali nije baš da su druge stranke mnogo uspešnije u sprečavanju pretvaranja organizacije u lično preduzeće lidera i njegovog najbližeg okruženja. Ono što danas imamo u partijskom životu, uočava Spasojević, jeste „brutalna dominacija lidera nad strankom i pasivizacija članstva i lokalnih odbora“. On navodi nekoliko razloga za postavljanje scene na kojoj se lako sapliću i novi igrači, koji obećavaju da će biti drugačiji: pre svega, reč je o nasleđu devedesetih u kojima su sve stranke osim DS, nastajale okupljanjem oko „malih lidera“ - sa ambicijom da postanu veliki. Takvo stanje podržano je i proporcionalnim izbornim sistemom koji voli velike liste – formirane, naravno, u centrali. Partijski lideri su uspeli i da se dodatno obezbede unutrašnjim dizajnom – tako što kontrolišu većinu u stranačkoj skupštini, čime, suštinski, iza formalno gledano otvorenog demokratskog sistema, omogućavaju sistem koji regeneriše rukovodstvo. U taj „recept“ ulazi i način izbora potpredsednika - umesto samostalnog izbora, koji, ipak, daje nekakav balans, potpredsednici se često biraju u paketu sa predsednikom - a i ako nije tako, ima i drugih načina uticanja na njihovu poziciju, poput, recimo izuma Ivice Dačića, koji je postavio zamenika godinu dana posle stranačkog kongresa. Zato, primećuje Spasojević, danas ovde „nemamo ni umereno nezadovoljne potpredsednike stranaka“, koji bi, ipak, mogli da prave nekakav balans u unutarstranačkom životu. Pa dalje – nije u statutima srpskih partija (čast izuzecima poput Nove stranke i Socijaldemokratske unije) omogućeno ni postojanje frakcija – rešenja koje bi, da ga ima, ukazivalo na visok stepen unutarstranačke demokratičnosti. Razlog za to Spasojević vidi u izbornom sistemu – nezadovoljni, naime, „znaju da mogu da izađu iz stranke i ponesu par odsto podrške, pa će se negde udomiti“. Zahvaljujući svemu tome, ali i brojnim drugim, ovde nepomenutim faktorima, danas imamo takoreći doživotne partijske lidere širom političkog spektra: drastični primer, svakako, predstavlja Vuk Drašković koji je i dalje predsednik Srpskog pokreta obnove, iako ta, tokom devedesetih ogromna politička stranka, danas skoro da više i ne postoji. Samo u retkim slučajevima, partije su menjale lidere – prvi svetli primer dala je Vesna Pešić, povukavši se sa pozicije predsednice Građanskog saveza Srbije, kasnije samoukinutog utapanjem u LDP. Bogatu istoriju promene rukovodstva ima DS – od borbe za predsedničko mesto u vreme rođenja (Dragoljub Mićunović protiv Koste Čavoškog), preko pobede Zorana Đinđića nad Mićunovićem (a potom i nad „izazivačem“ Slobodanom Vuksanovićem), zatim dolaska Borisa Tadića nakon Đinđićevog ubistva, do ubrzanog niza promena, izazvanog gubitkom vlasti (Dragan Đilas, Bojan Pajtić, Dragan Šutanovac). Promenu na vrhu doživeo je i DSS, koji je Vojislav Koštunica napustio nakon izbornog poraza, ali je, potom, sama stranka oterala Sandu Rašković Ivić, zaslužnu za njen povratak u parlament. Socijalisti su birali novog predsednika nakon smrti starog, a promenu predsednika imali su i naprednjaci, mada na dosta neobičan način (Tomislav Nikolić povukao se nakon izbora na mesto predsednika Srbije, što Vučiću nije palo na pamet da ponovi). Ipak, nisu svi isti, koliko god popularna ta tvrdnja bila među razočaranim biračima. Jer, ima nečeg i u političkoj kulturi, koja ipak utiče na rad stranke, na šta je, recimo, ukazao nedavni gost Beograda Danijel Albertaci, profesor na Univerzitetu u Birmingemu, ocenivši, između ostalog, da „birači Viktora Orbana ne žele Ustavni sud“. Slično je i ovde, kaže Spasojević – birači SNS neće se potresti zbog obesmišljavanja regulatornih tela i drugih institucija – ali će pristalice PSG, Dosta je bilo i nekih drugih novoosnovanih (i starih) stranaka tražiti „neku demokratiju“. Teren je, pokazalo se, vrlo klizav. Nešto drugačiji model od Jankovićevog PSG pokušao je da primeni pokret Dosta je bilo. „Počeli su široko, otvoreno, naročito oko izbora poslanika, ali se, na primer na Vračaru, videlo da ne može uvek tako da se radi i da je otvoreni sistem porozan“, kaže Spasojević i primećuje da pravljenje stranke predugo traje, što dozvoljava lideru Saši Raduloviću da bude znatno jači od drugih. I u DJB i u PSG primetna je ideološka heterogenost, što celu priču opet vodi ka stavljanju težišta na lidere. Kad je sistem tako postavljen da stvara lidere, onda je i takav odgovor opozicije – lideru se najlakše suprotstavlja drugim liderom. Zato sada, primećuje sagovornik NIN-a, opozicione stranke traže kandidata umesto platformi, jer „lakše je ubediti Đilasa, nego se dogovarati oko stvari oko kojih se ne slažemo“. Zato će opozicija opet nastojati da fokus vrati na priču o načinu izlaska na izbore, ali će što tabloidi, što stručnjaci drugog tipa, nastojati da raznim raspoloživim sredstvima podstaknu razvoj starih i rađanje novih unutrašnjih sukoba. Ukoliko se napravi dogovor Janković – Jeremić - Đilas, biće to neka vrsta uspeha, koji će vratiti deo poverenja, ocenjuje Spasojević, ali dodaje i da će taj dogovor, verovatno, „iseći veze“ sa jednim delom ljudi iz „Apela 100“. I eto razloga za nova podsećanja na onu grubu metaforu o „otvaranju prozora“ koja je, s razlogom, čak i bez medijskog prerađivanja u verziju „da izađe sve što ne valja“ duboko povredila jedan broj potpisnika Apela. I sve se to dešava u zemlji koja svaki dan osvaja neslućena prostranstva, odlazeći čak i dalje od „običnih vesti“ o uzurpaciji države, proždirućoj korupciji i nasilju nad neistomišljenicima – u novembru 2017, recimo, dospeli smo do seansi isterivanja đavola u rijaliti programu televizije sa nacionalnom frekvencijom na koje nadležni REM „ne mrda ušima“. Doživeli smo i nesumnjivo kreativni, ali beskrajno otužan izum u vidu dodeljivanja nagrade za najbolju nenagrađenu knjigu funkcioneru vladajuće stranke s pesničkim ambicijama... Zato bi, posle svega, građani mogli pomisliti da im je jedina nada da se pridruže apelu novog/starog opozicionara Velimira Ilića: „Vučiću, budi bar malo normalan!“