Šta bi dao da si na mom mestu

Tek što su u Haškom tribunalu pročitani dokazi o odgovornosti Ratka Mladića za genocid, ubistva, mučenja i silovanja, Dveri su mu za ista dela upriličili javnu zahvalnicu. Boško Obradović je pred nekoliko desetina ljudi objavio da je njihova obaveza da budu tu „da bi iskazali sve poštovanje prema generalu Mladiću“ koji je „junak“. I baš kada je hteo da objasni da bi kao takav trebalo da uđe u udžbenike (decu na vreme treba naučiti da je junački čin nakon zločina decenijama bežati od suda), okupljeni su ga onemogućili jer su morali da otpevaju par prikladnih pesmica: „Generale, nek` je tvojoj majci hvala“ i „Mladiću moj, problem je tvoj što si mi srpski heroj“. Na taj način je Boško Obradović ispisao novu stranicu istorije. Posle 20 godina pauze u opoziciji „obnovio“ je manir delovanja SRS-a, kada je ta stranka, u ime vladajućeg SPS-a, javno nosila ratnohuškački barjak. I do sada se znalo da Obradović pripada tvrdom nacionalističkom krilu, da je mladost proveo u organizacijama koje su promovisale tu vrstu tradicionalističkih vrednosti, ali je od stupanja na zvaničnu političku scenu, 12. jula 2012. kao odbornik u opštini Čačak, pokušavao da promoviše umiveni i uglađeni nacionalizam sličan onom koji je pre urušavanja negovao DSS. Međutim, kada je odlučio da iz samo njemu znanih razloga unese u Skupštinu sveti kamen sa Kosova i time omogući vlasti da ga proziva za  nošenje „hladnog oružja“ ili krađu „kamena za kupus“, a potom veliča generala optuženog za genocid u Srebrenici, koji je i država Srbija priznala, postalo je jasno da je skinuo jagnjeću kožu umivenosti i uglađenosti. I pokazao pravo lice. Do te mere da je reagovao čak i Aleksandar Vučić koji ima bogatu istoriju kreiranja sličnih radikalskih ekscesa i performansa u parlamentu. Ponašanje Dveri ocenio je kao incident  koji je napravila „grupa fašista“. I ništa ne bi bilo sporno da je ta etiketa „fašizma“ pripojena veličanju Mladića, ali se u nastavku Vučićeve izjave vidi da osuda Dveri i njihovog lidera nije bazirana na njihovoj ljubavi prema ratnom zločincu, već nedostatku ljubavi prema naprednjacima: „To su isti fašisti koji su Maji Gojković lomili ruku u njenoj kancelariji u Skupštini. Čestitam Martinoviću na smirenosti i poštenom i civilizovanom odnosu. Fašisti su to napravili samo zbog sopstvenog džepa, zato što je neko hteo da im, zbog neprimerenog ponašanja, oduzme 15.000-20.000 dinara za humanitarne svrhe“. Sasvim je nejasno na koji je način predsednik Srbije i SNS-a povezao Obradovićev džep, 15.000 dinara i fašizam, jer ako bi se pažljivo pogledale sve izjave koje je lider Dveri dao od dolaska na političku scenu, pa čak i od  doba kada je studirao na Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u kojima je često prelazio granicu ekstremnog nacionalizma, novac nikada nije bio predmet njegovog interesovanja. NJegovu vrednosnu orbitu činili su ekstremno desničarski stavovi pa je govorio da bi trebalo recimo voleti i zločince samo zato što su Srbi, objašnjavao da „seksualna orijentacija nije ljudsko pravo“ i da je u tom smislu dozvoljeno fizički protestovati protiv gej parade, a poželjno podržati sveštenike spremne da kade ulice kojima su homoseksualci prošli. Stavovi o Rusiji, zapadu i NATO već spadaju u politički folklor Dveri. Ipak, Vučićeva izjava o „lomljenju ruke Maje Gojković“ nakon epizode sa kompjuterskim mišem dobija sasvim novi smisao. Iako se radi o laži, iako ničija ruka nije slomljena, Obradović će od sada pa nadalje morati da se nosi sa sličnim optužbama i teško da će moći da demantuje ijednu nakon što je cela Srbija videla kako kompjuterskim mišem gađa Aleksandra Martinovića u lice. Sve što mu je do sada pripisivano, a za to nikada nisu predočeni valjani dokazi (i valjane policijsko-pravne procedure), od napada na članicu RIK-a, povreda nanetih novinarki Pinka do fantomske modrice predsednice Skupštine, postalo je istina istog trenutka kada su mu popustile kočnice pristojnosti i kada je silu argumenta zamenio argumentom fizičke sile. Učinio je to potpuno nepotrebno imajući u vidu da mu je sa rečima sasvim lepo išlo. Objasnio je da opozicija ima oko 80 kazni naspram dve izrečene pripadnicima vladajuće koalicije, da su četiri poslanika, od kojih dva šefa poslaničkih klubova, isključena na 20 dana, da je on isključen mimo legalne procedure i to zbog tri opomene formulisane onako kako samo naprednjaci mogu da formulišu: prva jer je poslanika SNS-a hteo da „zadavi“ kravatom, druga jer se glupira i treća jer je papirnim plakatom „udarao u glavu“ Đorđa Vukadinovića. „Svi koji smetaju će biti isključeni, i sa kojim pravom? Kada se posle godinu dana Vlada umilostivila da dođe na sednicu nijedan predstavnik najvećih opozicionih partija nije došao na red da postavi pitanja. Sve je bila farsa i to je jasno i sada dok se Martinović smeje dok ja ovo govorim, jer on ne ume da ceni kolegu i drugačije mišljenje“, izgovorio je Obradović. I opisao ono čega smo svi svesni: predsednicu i potpredsednike Skupštine koji zvone i isključuju mikrofone opoziciji, Martinoviće, Orliće i njima slične koji se cere i besomučno vređaju, nedostatak ikakve demokratske procedure. I umesto da na tom mestu podigne Kineski zid između vlasti i opozicije, on je poput nekada Gordane Pop Lazić počeo da baca predmete po svom političkom neistomišljeniku. I da to objašnjava u duhu radikalske retorike: „U jednom trenutku kompjuterski miš je skočio i ujeo Aleksandra Martinovića za nos, zato što čak ni kompjuterski miš nije mogao da istrpi toliko nepravdu, bahatost i osionost“. I bahatost i osionost su bili nesporni, ali suštinski nije postojala nikakva razlika između onoga što je učinio Obradović uz objašnjenje „miš ga ujeo za nos“ i onoga što je učinio Šešelj kada je teško povredio advokata Nikolu Barovića uz opasku da se „okliznuo na koru od banane“. Iza Šešelja je na licu Barovića bilo mnogo više vidljive krvi, ali je nevidljive i te kako ostalo i nakon Obradovića. Nije povredio Martinovića, povredio je civilizacijske norme i demokratska načela koja je morao da brani zajedno sa opozicijom i da bar u tom segmentu doprinese neophodnom „zajedničkom frontu“.  Ali, ako je Obradovićev cilj bio da povredi i SNS - pod uslovom da se radi o političkoj taktici a ne samo pukom otkrivanju prave prirode - onda je, svakako, uspeo u tome. Ne zato što je udario Martinovića, već zato što ga je doveo u poziciju da i pored obećanja da će mu kasnije vratiti silom, to ipak ne uradi. Umesto njega i njegovih pesnica, udarac će zadati sud ili neki skupštinski odbor, a Martinović bi tako voleo da kao nekada uradi to sam ili uz podršku stranačkih drugova. I to je osnovni razlog zbog kog Obradović toliko smeta aktuelnoj vlasti – on predstavlja njihov odraz u ogledalu. Nema sumnje da naprednjaci vole svoju trenutnu vlast i moć i novac, ali i te kako vole  i svoju pravu prirodu koju su prinuđeni da uguše. Šta bi dali da su na mestu Boška Obradovića i da mogu ponovo da cipelama zasipaju poslanike, progone homoseksualce i da glasno pevaju svojim ratnim zločincima? A ako oni ne mogu, što bi to dozvolili Obradoviću?