Balkan se legitimiše kao teritorija varvara

Poslednja značajna presuda generalu Ratku Mladiću, osuđenom na doživotnu robiju, i nakon ukupno oko 200 presuda nije doprinela pomirenju naroda u regionu. Skoro dve i po decenije od okončanja građanskog rata i isto toliko otkako su Ujedinjene nacije formirale Haški tribunal sa ciljem da donesu pravdu žrtvama i pomirenje zavađenih naroda regiona, lideri zemalja nastalih iz eks-Jugoslavije govore jezikom lažnih demokrata i kvazievropejaca, skrivajući šta misle jedni o drugima. Lažu da se slažu. I ništa nisu uradili da bi dokazali da koncept pravde nije promašen. Uz to, nismo naučili da živimo sa onima koji drugačije misle, ili su druge vere, nacionalnosti, ili glasaju za nekoga za koga mi nismo. Život u regionu odvija se u intervalima od ekscesa do ekscesa, u maniru toplo-hladno, podsticanjem napetosti i njihovim relaksiranjem. Haški tribunal nije doprineo da građane regiona približi. Sud u Hagu se zatvara 31. decembra, da li je to prilika da podvučemo crtu kao društvo i vidimo šta smo uradili, da li smo nešto naučili i zašto nismo? Istoričarka Branka Prpa kaže - da bi do pomirenja došlo potrebna je istina o onome što se dogodilo. A Hag nije omiljen zbog surove istine koja je tamo prezentovana - načina na koji je jugoslovenska država srušena, na koji su se formirale nove države, kroz najteže ratne zločine. Smatra to činjenicom koja opterećuje ne samo našu prošlost i sadašnjost, već i budućnost. „Kada razrešite prošlost, objektivizujete je, ne solidarišete se sa zločinom i ne tražite ravnotežu među žrtvama, tek tada možete iskoračiti ka pomirenju“, kaže Prpa. Podseća da je francuski lider Emanuel Makron izjavio da su za Holokaust u Francuskoj odgovorni ne samo Nemci, nego i Francuzi i u toj rečenici sagledava ključnu stvar u sazrevanju pojedinca, ali i celih nacija i država - preuzimanje odgovornosti. Formula je za nju jednostavna, ali način na koji se njom manipuliše u dnevnopolitičkoj praksi onemogućava da se vidi svetlo na kraju tunela. „Ne smemo ostati zarobljeni, ni mi koji u stvaranju takve istorije nismo učestvovali, a ponajmanje oni koji su rođeni pre dvadeset godina, koliko je prošlo od poslednjeg velikog zločina, ili 21 godinu od Dejtona… Ne smemo držati zarobljene u takvoj istoriji ni sebe, uvučene prećutnim saučesništvom, ni rođene posle tih ratova, ni nerođene“, kaže Prpa. Profesor Filozofskog fakulteta u Zagrebu Žarko Puhovski kaže da ljubavi nikada nije bilo među sadašanjim liderima zemalja regiona, ali i da je bilo više različito interpretiranih razloga zašto su oni bili za rat koji su vodili i da se to vidi sada nakon što Haški tribunal prestaje sa radom. „Nije zadaća, a ni smisao Sudskog vijeća u Hagu da izmiruje ljude i upravo zbog tog očekivanja nije bilo ništa od pomirenja“, kaže on. Što se Srbije tiče, vidi i dalje vlast koja je bila vrlo aktivna u ratovima 90-ih, uključena u tu vrstu političke prakse, tako da za njih ne možemo da kažemo da su novi po bilo čemu, ne možemo da kažemo ni da su voljni celu stvar da razreše samooptuživanjem. „Tu vrstu katarze, da čovek optuži sebe samog za nešto što je radio još nismo vidjeli“, navodi. Vidi i mlitava izvinjenja na svim stranama koja ne mogu da ubede nikoga, pa ni onoga ko se izvinjava. Konačno, veruje on, moraju se promešati karte. S ljudima aktuelnih vlasti, Puhovski smatra, nećemo ići napred već ćemo se neprestano vrteti u krugu u konstantnoj opasnosti da svoju istoriju ponovimo. Svako malo navodiće nas u krizne situacije, tipa verbalnog delikta. U takvoj konstelaciji jednom neodmerenom rečju generiše se regionalna kriza. „Ta vrsta lakrdije, u kojoj učestvujemo, mora da prestane, inače sami postajemo odgovorni za nju, lakrdiju koja se dešava sa našim životima i generacijama budućim“, kaže Puhovski. Zagrebački profesor nije ništa manje kritičan kada je reč o vlasti u Zagrebu, ili Sarajevu, smatrajući vlasti u Hrvatskoj najblaže rečeno bliske ustaštvu. Smatra da su vlasti u regionu vođene izopačenim emocijama prema vlastitoj državi, otporne na činjenice da je rat bio motivisan jasnim manipulativnim motivom – krađom, pljačkom vlastitih naroda. I takođe, podseća da niti jedan od režima, Miloševićev ili Tuđmanov, nije pao zbog ratnog zločina, nego zbog malverzacija. Sadašnje vlasti, i dalje u antagonizmu, pričaju o pobedama, odnosno porazima, i time vraćaju na retoriku koja sprema novi sukob. „Imamo postjugoslovensko prvenstvo u viktimologiji - ko ima najveće žrtve i dok to traje neće biti osvješćivanja šta su čije greške, jer se svi vrte u priči o žrtvama a ne počinitelju. A žrtava je bilo, naravno na svim stranama, o tome nema spora.“ Kad ga pitamo da li političke elite koketiraju sa nacionalistima, Puhovski ima brz odgovr: „Oni jesu nacionalisti. Oni su došli na vlast kao nacionalisti. To je njihova izvorna baza. I predsjednika Vučića i predsjednice Grabar Kitarović. Vučić je bio deklarirani četnik, imamo snimak u Glini gde kaže kako će četnici očistiti taj dio od ustaša, to je činjenica, isto kao i da hrvatska predsjednica ima jako dobre veze, najblaže rečeno, sa hrvatskim nacionalistima, ustašama, doslovce“, kaže Puhovski. Takvim javno deklarisanim ideologijama jasno je da se ratni, sada verbalni krug, skoro neće prestati obrtati. Dakle, ne radi se tu više o koketiranju, jer nacionalizam je element bez kojeg ne bi došli na vlast. To je njihova izvorna baza. Iz tog okvira, ubeđen je Puhovski, teško je iskoračiti, izuzev pod velikim pritiskom spolja. Hrvatska ne može biti pod takvim uticajem više jer je ne mogu ucenjivati ulaznicom za EU, za razliku od Srbije i upravo zato su se, smatra Puhovski, odnosi sa srpskom manjinom pokvarili. Odmah po ulasku u EU, hrvatske vlasti prestale su se pristojno i odgovorno ponašati. „Nema više gostiju, sada smo mi tu sami, doma, sada možemo pokazati pravo lice“. Tako to vidi Puhovski. Iako u zemljama EU Vučića legitimišu kao lidera koji zasada vrlo spretno izlazi nakraj sa zahtevima Brisela, koliko dugo, videćemo, za Puhovskog je jasno da nije tu reč o lažnim demokratama na vlasti, reč je o nacionalistima, u Zagrebu, Beogradu, Sarajevu, Banjaluci i Prištini, takođe. Ne vidi da je put ka EU bitka u koju ulazimo lažući o tome šta mislimo jedni o drugima. Oni sasvim vidljivo, kao kada učiteljica u osnovnoj školi prozove, kažu nisam ja, majke mi, on je. To upiranje prstima u druge, čak i kada je reč o tako strašnim stvarima kao što su zločin i žrtva, to nepreuzimanje odgovornosti dokaz je infantilizma i nezrelosti, za Puhovskog, personalne i mentalne. S druge strane, EU, zainteresovanu samo za zajedničko tržište, ne zanima šta mislimo jedni o drugima, jer je i sama formirana na zaboravu prošlosti, ne na suočavanju. Zna se kako je rat završio, zna se da su Nemci izgubili i zna se šta je trebalo učiniti da ne dođe do revanšizma. „Ranije su to činili sa Hrvatskom, od prije dvije godine se nešto slično radi sa Srbijom jer je Merkelova, veoma neobično za običaje u EU, dva ili tri puta stala na stranu Srbije, koja nije članica EU, za razliku od Hrvatske koja to jeste. A to se veoma rijetko dešava u EU. Bio je to pokušaj da se više mrkvom no batinom natera taj dio Evrope, konkretno Srbija na evropsko ponašanje. Radilo se zapravo, o pokušaju borbe za dušu Srbije protiv Rusije“, navodi Puhovski. Sve se temelji na interesima, tako da haška priča nije zanimljiva za EU i više nikada neće biti, ubeđeni su sagovornici NIN-a. Besmislica je da će ih tangirati razmirice nastale oko okončanja ovog suda. Ekonomija je primarna stvar za koju su zainteresovani i nimalo ih neće iznervirati stvari koje su se događale tokom građanskih ratova. „EU se time neće više nikada baviti. Ko o tome priča ili fantazira ili vara, jer zna da se to neće dogoditi. Čak ni izbjeglice iz Hrvatske. To za EU nije tema i neće biti“, kaže Puhovski. Političke elite odgovorne su jer je koncept pravde promašen, ali i nacije takođe, jer su one izabrale na toj osnovi - nacionalističkoj koja je omogućila pravdanje rata. Taj model „naši i vaši“ počiva na tome da smo mi svi u pravu, zločini su tuđi, ovo sa naše strane su bili incidenti i odbrana. Nekome kao što je Puhovski nimalo nije lakše kada zna da su se svi ogrešili, okrvavili ruke: „Najradije bih da moja strana nije, ali je. Kada kažete, ali ja sam Nijemac, onda uzimate u svojoj historiji i Hitlera, ako kažete da ste Hrvat u historiji imate Pavelića, ili ako ste Srbin, imate Dražu Mihailovića, a ne samo Crnjanskog. Uzimate i pozitivnu i negativnu prtljagu i nije nam lakše ako svega po 200 ljudi na svim stranama misli da bi suočavanje s prošlošću trebalo da bude tačka dnevnog reda zarad prošlosti, sadašnjosti i budućnosti“. Region, čini se, nije naučio da živi uporedo s drugačijim, ni u političkom smislu, a ni u nacionalnom. Odabirući neprijatelje i dalje, na nacionalnom i drugim osnovama, naš region legitimišu kao teritoriju varvara. Živimo kao nacionalne zajednice, tek došle do nacionalne države, kao oni koji uživaju u tome da bi dali pokvariti tu činjenicu takvim detaljima kao što je nekoliko hiljada pobijenih u ratu. Dok Evropa kreće desničarskom stazom, civilno društvo slabije no 90-ih gaji oaze koje su bile čuvari demokratije. Sud tu malo šta, ili gotovo ništa ne može da učini, osim određivanja lične odgovornosti poimenično za zločine. Sudija Apelacionog suda iz Beograda Miša Majić smatra pogrešnim predstavljanje ideje da će domaći i međunarodni sudovi služiti pomirenju i suočavanju sa istinom. Podseća da tribunal, kao niti jedan međunarodni krivični sud, nije koncipiran kao telo zaduženo za regionalno pomirenje. „Kao sudija krivičar opirao sam se ideji da u suđenjima za ratni zločin treba da radimo bilo šta drugo osim kao u svakom drugom krivičnom postupku - da li je tužilac dokazao svoje tvrdnje. Nama na ovim prostorima nedostajali su drugi mehanizmi, osim suda, za regionalno izmirenje, poput komisija, objektivnih novinarskih izveštavanja o tome šta se dogodilo, bez nužnosti da se imenom označi krivac“, kaže Majić, ubeđen u to da je bilo neutralnog prikazivanja kakve su sve strahote učinili ljudi, do pomirenja bi svakako došlo. Za Škeljzena Malićija, političkog savetnika albanskog premijera za region, Hag je bio jedan od procesa koji je trebalo samo da kazni zločince, a kaže da je samo pomirenje dug proces i vidi ga kroz dijalog Beograda i Kosova. Za razliku od ostalih sagovornika NIN-a, on tu vidi napredak iako je antagonizam među pripadnicima srpskog i albanskog stanovništva suviše jak. Smatra da je Haški tribunal više odmogao no pomogao pomirenju, da se manipulisalo mnogim odlukama, ali da za proces pomirenja treba vezivati ne prošlost već ekonomski interes. „Narodi se ne mire, nisu se oni prvi ni posvađali, nego su ih političke elite posvađale, i neko sa strane ih je gurao ka sukobu i u ratove. Kako mislite da se narodi pomire, ne možemo pozvati 10.000 -15.000 ljudi sa obe strane i reći im `ajde sad pomirite se. Političke elite treba da stvore okvire za to, reše pitanja dijalogom, a onda kroz ekonomsku povezanost, trgovinu, proširenje kulturne saradnje da krenu ka procesu suživota“, kaže Malići. Predstoji nam temeljitije izučavanje toga šta nam se dogodilo, no što bilo koja suđenja mogu da učine. I sve vreme to nedostaje. Istorija, izgleda, nije dovoljna lekcija.