Sumrak bogova

Nemačka je na političkoj vododelnici. Nije samo odluka slobodnih demokrata (FDP) da prekinu pregovore o formiranju vladajuće koalicije ta koja dovodi u pitanje ostanak na vlasti kancelarke Angele Merkel. Povlačenje FDP iz pregovora sa Hrišćansko-demokratskom unijom (CDU), njenom bavarskom posestrimom Hrišćansko-socijalnom unijom (CSU) i Zelenima označava kraj spremnosti za formiranje stabilnih koalicionih vlada kakve su definisale nemačku politiku još od poslednjih kancelarskih dana Konrada Adenauera nakon Drugog svetskog rata. Naravno, bez učešća FDP, Merkelova bi mogla da krene u pregovore o formiranju koalicije sa socijaldemokratama (SPD). Ali oslabljeni SPD poručuje da je odlučan u nameri da ostane u opoziciji kako bi se oporavio od teškog poraza na septembarskim izborima. Bilo koja druga koalicija ne dolazi u obzir, budući da se ni na krajnju levicu ni na krajnje desnu Alternativu za Nemačku (AfD) ne gleda kao na prihvatljive partnere. Moguće je, međutim, zamisliti manjinsku vladu koju bi predvodila Merkelova. Budući da je predsednik Frank-Valter Štajnmajer stavio do znanja da ne gleda blagonaklono na mogućnost novih izbora, ovakav scenario bi mogao da postane moguć ukoliko sama Merkelova ne odluči da se povuče. A čak i u slučaju novih izbora, njihov ishod ne bi bio toliko drugačiji od septembarskog, izuzev ukoliko lider SPD Martin Šulc ne reši da odstupi. Manjinsku vladu bi mogli da formiraju CDU i CSU bez formalnog učešća drugih stranaka. Manjinska koalicija koja bi uključivala i Zelene naterala bi CSU da pristane na kompromise oko migrantske i ekološke politike, što inače ne bi morala da čini, s obzirom na to da SPD, Levica i Zeleni nemaju dovoljno poslanika da bi u parlamentu blokirali usvajanje vladinih mera. A što se tiče Merkelove, ona će pokušati da izbegne koaliciju sa slobodnim demokratama, kako ne bi došla u poziciju da zavisi od njih. FDP bi, pak, upravo iz tog razloga želeo da uđe u takvu vladu. Na taj način bi FDP bio u stanju da kontroliše crveno-zeleni afinitet Merkelove. Manjinska vlada, kakav god bio njen sastav, ne bi nužno bila loša stvar. U situaciji u kojoj bi vlada morala da traži partnere za usvajanje zakonskih predloga na ad hoc bazi, Bundestag bi konačno ponovo postao mesto istinske javne debate. Već predugo traje stanje u kome koalicioni partneri dogovore o vladinim odlukama donose iza zatvorenih vrata, ostavljajući Bundestagu samo da te odluke ili potvrdi, ili na njih stavi veto. Od takvog jačanja uloge parlamenta najviše koristi bi imale male partije koje inače imaju minimalne šanse da utiču na proces donošenja odluka. Od otvorene debate bi najviše koristi imala AfD, nemačka verzija francuskog Nacionalnog fronta, koja je posle ovih izbora treća najveća stranka u parlamentu. Ali Bundestag koji bi postao više proaktivan nego što je bio, neizbežno bi postao pozornica na kojoj bi AfD plasirao svoje argumente i retoriku. Spoljnopolitička pozicija manjinske vlade bi nesumnjivo bila oslabljena, i Merkelova bi imala problema da i dalje igra aktivnu ulogu u evropskoj politici. To bi, međutim, takođe značilo i da bi evropski partneri Nemačke imali muke da nemačkoj vladi nametnu kompromisna rešenja. Ta dinamika će biti od posebnog značaja za Francusku, s obzirom na ambiciju predsednika Emanuela Makrona da evrozonu konsoliduje tako što će joj obezbediti više državnih atributa, te njegovu želju da progura ideju o Evropi u dve brzine, koju bi činile evrozona i rubne severne i istočne članice Unije koje nisu uvele zajedničku valutu. Nemačka manjinska vlada morala bi da vodi duge debate sa svim parlamentarnim grupama u Bundestagu o svakoj važnoj odluci pre nego što bi mogla da pristane na Makronove - ili, kad smo već kod toga, bilo čije druge predloge. Efikasna opozicija kod kuće značila bi da vlada više ne bi bila u stanju da u gluvo doba noći donosi odluke o različitim spasilačkim operacijama za ugrožene partnere iz Unije. Upravo tako je bilo u maju 2010, kada je francuski trijumvirat predsednika Evropske centralne banke (ECB) Žan-Kloda Trišea, tadašnjeg direktora MMF-a Dominika Stros-Kana i francuskog predsednika Nikole Sarkozija vladu Merkelove primorao da prekrši Mastrihtski ugovor osnivanjem spasilačkog fonda za grčke inostrane poverioce, pre svega francuske banke. Nemačka je na kompromis bila primorana i 2012, kada je Merkelova naterana da se složi s formiranjem bankarske unije i ECB programom „direktnih monetarnih transakcija“ kojim su državne obveznice evropskih zemalja praktično pretvorene u evroobveznice. Isto tako, Merkelova više neće moći da donosi nedovoljno promišljene odluke - kakva je bila ona o postepenom eliminisanju nuklearne energije par meseci nakon akcidenta u japanskoj Fukušimi, ili ona kojom je izbeglicama koje su se našle u bezbednim trećim zemljama dopušten ulazak u Nemačku. I dobro je što će biti tako, jer političari previše često, povodeći se za trenutnim razmišljanjem, donose odluke koje na duži rok imaju ozbiljne negativne posledice. Kad je reč o eliminisanju nuklearne energije, na primer, Nemačka preuzete obaveze na planu borbe protiv klimatskih promena može da ispuni samo ako naudi delu svoje industrijske baze, ili ga možda i u potpunosti izgubi. A primajući 1,5 milion izbeglica u samo dve godine, Nemačka je natovarila težak teret sopstvenom sistemu socijalne zaštite, nehotice ohrabrila zagovornike bregzita i ujedinila čitavu istočnu Evropu protiv sebe. Prerano je da se kaže kako će aktuelna politička neizvesnost s kojom se suočavaju Nemačka i Evropa biti razrešena. Ali Merkelova koja će sada za svoje odluke morati da odgovara pred Bundestagom, mogla bi da se ispostavi kao najbolja alternativa koju Nemačka ima.